Piše: Tamara Đorđević
Ako odlučimo da malo banalizujemo stvari, fudbal možemo odrediti kao igru gde dvadeset i dvoje ljudi trči za jednom loptom sa istim ciljem. U toj osnovnoj besmislici leži i sam koren polarizacije gde sport nudi ono što stvarni život retko nudi, jer u sportu imamo jasnog pobednika i jasnog gubitnika, pa se plemenska logika koju inače krijemo iz pristojnosti ovde slobodno pušta bez ustezanja.
Ali, ne gledaju svi fudbal na isti način, a to je, čini se, direktno povezano sa tim koliko je muškarac „razvijen“ u posmatranju, mada ovu reč „razvijen“ ovde treba shvatiti s dozom podozrenja, jer napredovanje kroz nivoe ne mora nužno značiti i napredak u osećanju zadovoljstva. Zapravo, veća je verovatnoća da će se osećanje zadovoljstva tokom gledanja fudbalske utakmice smanjivati sa dolaskom do viših nivoa posmatranja.
Prvi nivo je najčistiji, približan psihologiji deteta – gleda se lopta, gleda se gol, uživa se u posmatranju pokreta. Ovo je stanje blažene nevinosti u koje se, nažalost, retko ko vraća posle tridesete.
Drugi nivo aktivira plemensku logiku gde dres postaje identitet, a poraz tima lični poraz. Ovde muškarac otkriva da može javno da vrišti, plače i grli nepoznate ljude, što mu je inače društveno zabranjeno u svakoj drugoj prilici sem svadbe i sahrane. Dobro, možda je preterano reći da je zabranjeno, ali se društveno tretira kao čudno.
Na trećem nivou pažljiviji gledalac počinje da posmatra i publiku, poze na tribinama, komentatora, analitičare. Ovde se javlja kritička distanca prema medijskoj mašineriji. Kamera koja panoramira tribine hvata dva potpuno različita režima ponašanja, jedne koji su potpuno utonuli u igru (nesvesni kamere) i one koji igraju ulogu navijača za kameru (svesni kamere) i koji su došli da bi bili viđeni. Ovo je klasična razlika između spontanog i predstavljenog afekta gde jedni doživljavaju, drugi glume doživljaj i upravo ta razlika je ono što čini publiku zanimljivijim predmetom posmatranja od same utakmice. Tu je i komentator koji se trudi da zvuči nepristrasno dok mu glas podrhtava svaki put kad „njegov“ tim krene u napad. Svi to čujemo. On se nada da mi ne primećujemo za koga navija i verovatno misli kako je dovoljno da svoje prebrze zaključke kasnije zamaskira opravdanjima kako bi zadržao svoju narušenu objektivnost.
Četvrti nivo je nivo semiotičara-amatera – onog koji krupni kadar Mesijevog lica čita kao dokaz iskrene emocije jer su se pokrenule određene akcione jedinice mišića na njegovom licu. Ovaj gledalac je već odavno napustio utakmicu i ulazi u analizu montaže. Pomalo postaje i psihoanalitičar, jer zaista je teško ne primetiti trofej čiji oblik, postavljen odmah posle krupnog kadra Trampa, izgleda upadljivo falusno. Da li je to slučajnost montaže ili poruka? Odgovor verovatno zna neko u produkciji, ali izvesno je da RTS-ovi analitičari nisu smeli ni da nagoveste sumnju, što je, priznajmo, možda i najzanimljivija emocija u celoj emisiji: ne Mesijeva, nego njihova, ona kontrolisana, profesionalno progutana da ne kažemo autocenzurisana.
RTS-ovi analitičari nisu prokomentarisali ni to što se Tramp neprimereno dugo zadržao ispred objektiva zajedno sa pobedničkim timom, na fotografiji koja je po protokolu trebalo da pripada isključivo igračima. Tišina nam je još jednom pokazala da postoje granice onoga što sme da se izgovori uživo, čak i kad je interpretacija samo na nivou pretpostavke. Ono što čini ovu tišinu posebno interesantnom jeste da Trampovo ponašanje uopšte nije bilo suptilno – zadržavanje u kadru koji nije njegov jeste vidljiv i merljiv gest, a ipak nije prokomentarisan ni na tom, opisnom nivou, a kamoli na simboličkom.
Peti nivo, konačno, jeste najnapredniji nivo. Dostiže ga gledalac koji shvata da iza slike stoji neko ko bira kadrove, montira ih određenim redosledom, plasira reklame i ko razume da spektakl koji gledamo jeste proizvod sa ciljem: rejting, sponzor, poruka. Muškarac na ovom nivou više ne gleda fudbal, on gleda kroz fudbal i uspeva da vidi i njegovu komercijalnu stranu. Kada FIFA najavi da će posle finala prodavati komade trave sa terena sa minijaturnom replikom trofeja i prstenje, to je logičan nastavak igre: industrija koja okružuje fudbal razume publiku na svim nivoima.
Oštrom oku posmatrača na ovom nivou ne promiče ni politička dimenzija i tek u njoj, uslovno rečeno, nalazi ono što ga konačno zadovoljava. Jer, dok kamere snimaju najgledaniji spektakl planete, decu koja pevaju na travnjaku o ljubavi, negde van tog kadra postoji drugo detinjstvo koje nestaje u tišini bez publike.
Šarm cele stvari je u tome da što više muškarac napreduje kroz ove nivoe, to mu je teže da se vrati na prvi – da samo gleda loptu i uživa. Analitičar plaća cenu svoje pronicljivosti: dok drugi navijaju, on dešifruje, i pita se, negde u sebi, da li mu je ta sposobnost čitanja znakova obogatila iskustvo ili mu ga je oduzela. Na petom nivou, konačno, prestaje da traži dalji smisao, jer je našao ono najstrašnije što je spektakl mogao da mu pokaže.
Ili je, na kraju krajeva, sve ovo samo psihologija žene kojoj je fudbal dosadan i koja je, dok je gledala loptu, uspela da napiše sve što je videla, sem onoga što se zapravo desilo na terenu.
Izvor: Danas
