Piše: David Grosman
Prevod: Goran Živković
Jedna važna istina koju smo mi Izraelci shvatili posle toliko meseci rata jeste da su nam potrebni posvećeni, snažni saveznici ovde na Bliskom istoku, jer ono što smo otkrili jeste da verovatno nećemo moći sami da dobijemo sledeći rat.
Pomiren s neizbežnim, pišem ove reči: „sledeći rat“.
Jer čak i ako je Izrael u stanju – uz podršku nekoliko moćnih država – da zada težak udarac svojim neprijateljima, sam će pretrpeti teške i možda fatalne udarce koje će mu naneti smrtonosna koalicija Hezbolaha, Hamasa, Huta u Jemenu i možda ISIS-a.
Čak ni izraelska vojska neće moći da izdrži istovremeni napad nekoliko država – uključujući Iran – na nekoliko frontova.
Izrael mora što pre postići stabilnost i sporazum sa svojim susedima.
Drugim rečima, Izrael mora odmah težiti mirnim odnosima sa onim svojim susedima koji su na to spremni.
Da, to uključuje i Iran, čak i ako su izgledi za to mali.
Mir je najvažniji nacionalni prioritet za Izrael, kao što je i za mnoge arapske države.
Mir mora biti primarni element izraelske bezbednosne politike, jer je to uslov koji nije manje kritičan za opstanak države od njene vojne moći.
Svaki sporazum koji jača veze Izraela u regionu mora se baviti palestinskom nacijom, njenom tragedijom i njenim ranama: ranom izbeglištva, ranom okupacije.
Reči koje ovde pišem ponavljaju se na stranicama ove knjige više puta i nastaviću da ih ponavljam.
One su u srži sukoba. Bez njih, imali bismo samo „mir bogatih“ koji će nesumnjivo eksplodirati u lice onima koji budu ignorisali stvarnost.
Drugim rečima, kada Izrael preduzme bilo kakav korak ka miru, to ne čini „zbog Palestinaca“, već da bi poboljšao sopstveno stanje i da bi povećao svoje šanse za trajanje punim, sigurnim životom na ovom nestabilnom, nasilnom Bliskom istoku.
Postoje i druga uznemirujuća pitanja koja pokreće istorija ovih dramskih aktera – pre svega, Izraela i Palestine – i njihovih odnosa.
Da li postoji šansa za istinski mir između naroda koji postaju sve više religiozno, fanatično i nacionalistički nastrojeni?
Da li su spremni da se istinski odreknu totalitarne prirode svojih vera ili će je jednostavno zamrznuti na nekoliko godina, dok ne akumuliraju dovoljno vojne moći da pokrenu iznenadni napad na suseda?
Danas, posle 7. oktobra, na njih mogu da odgovorim samo putem negacije: ako se situacija između Izraela i njegovih suseda fundamentalno ne promeni i ako se svakih nekoliko godina nađemo zaglavljeni u ratu smrtonosnom kao što je sadašnji, Izrael i Palestina će postati nacije čije su celokupno biće rat i mržnja, nacionalizam i rasizam.
Demokratija tada neće biti ništa više od naivne nade.
Da li su to države u kojima želimo da živimo i odgajamo svoju decu?
Eseji u ovoj knjizi beleže misli i emocije jednog čoveka koji je čitav život proveo u ratovima i između njih.
Čoveka koja nikada nije spoznao nijedan dan potpunog, stabilnog mira u svojoj zemlji, i možda je upravo zato proveo mnogo decenija boreći se za mir.
Dok pišem ove reči, desetine hiljada civila u Izraelu i Libanu sede u skloništima, krijući se od bombi, dok Izrael i Hezbolah ratuju na nebu iznad nas.
U isto vreme, Gaza leži u ruševinama, a gubitak života i raseljavanje se nastavljaju.
Usred sve te buke, i vojne i emocionalne, pokušao sam da dam glas osećanjima i načinu razmišljanja koje nam nameće ovaj beskrajni rat.
Ovo je moj pokušaj da sačuvam slobodu mišljenja koju neguje svaki umetnik, svaki pisac, u trenucima patnje nacionalnog sukoba, kao i u trenucima kada je samo moje srce slomljeno.
Voleo bih da verujem da sam, u skoro svakom prelomnom trenutku mišljenja ili odluke, postupio ispravno.
Šta je tačno to „ispravno postupanje“, može biti veoma teško odrediti.
Ponekad je to samo fizičko osećanje: obično je to ono u šta verujem.
Autor je jedan od najznačajnijih savremenih izraelskih i svetskih pisaca. Njegova knjiga političkih eseja „Srce koje misli“ objavljena je upravo u izdanju Arhipelaga.
Izvor: Danas
