Пише: Милија Тодоровић
Мој је утисак да студентске блокаде у Србији очигледно иду даље и дубље у својим захтјевима од тражења одговорности за оно што се десило у Новом Саду 1. 11. 2024. године, што је потпуно очекивано и легитимно с обзиром на недавно тромјесечно закашњење Владе да јавности достави основне и доступне податке („да се и сам Александар Вучић чудио чему толико кашњење“).
Према томе, шта студенти траже и о чему раде, ако већ нијесу грађевински дневници и уплате за одређене позиције на градилишту? Kакво то дјело предузимају, а да то више нијесу ни персоналне промјене у власти, а знамо да се не ради ни о „рушењу државе“, како то тврде из СНС власти?
Користим прилику да пренесемо мисао једног умног човјека који је желио остати анониман: србијански студенти су у покушају прављења нације наново! Не редефиниције, не реконструкције, него баш: све испочетка. И то не прављења неке нове, неке друге, нечије туђе, него баш ове своје, српске – али наново.
Kретање од саме основе, од најздравијих темеља: љутња због неправде, тражење истине, младост, знање, поштовање традиције. Покушај наиван можда, и можда на крају неуспјешан али баш то раде. Ако ова њихова координација и масовност нијесу саборност, онда не знамо шта јесте. Сви су подозриви према њима, са свих страна, све институције и све НВО, корпорације, што је такође добар знак. Нијесу скроз по мјерилу ни десних, ни лијевих. Има их у цркви, а има их и далеко од цркве.
Нација је, да не заборавимо, скуп грађана на јединственом политичком подухвату = грађење заједнице и амбијента за живљење. Очигледно, досадашњи модели (да сагледамо све оне од 1945. до данас) имају неку базичну грешку, и не само да не могу да окупе, него баш окомито дијеле заједницу. На другој страни, студентски бунт има неку сабирајућу силу.
Не видим да има истакнутих лидера, а знам да ефикасно функционишу још од блокаде Филозофског 2015.г. Сувише је масовно. Масовност и одвојеност по факултетима су некако спрјечили трвења. Пленуми су им врло демократски, то исто тако знамо од раније. И врло битна ствар: дјелују упадљиво ненасилно.
Ово је друга нека генерација и свијет. Нема цинизма чини нам се. Супротно претходим пар генерација укључујући и нашу (садашњи +40 и +50-годишњаци). На иновативан начин комбинују интернет и комуникацију уживо. Они су одрасли са друштвеним мрежама и знају им границе, нијесу импресионирани и „поједени“ интернетом као претходна генерација. Интернет им је средство а не циљ. Популарност у медијима их не занима као таква…
Можда је ово све један списак лијепих жеља. Можда ће се показати да све ово нема ту снагу и тежину, али вриједи узети наочари са неком већом диоптријом, неку бољу оптику и погледати да ли, у овом замаху против свега и свачега, расте нека сасвим нова, овај пут потпуно нова Србија?
