Piše: Stefan Sinanović
U izmaglici istorije polako ponestaje zaista autentičnih pojava, a takva je – koliko god vam ideološki bio udaljen – na književnoj sceni, u pozorištu ili u kafani, bio Božo Koprivica. Uostalom, ova skaredna epoha determinisana političkom korektnošću ili AI tehnicizmom baš i ne trpi luzerski romantične pustolove koji bi vam sigurno, uvrijedite li Bobekov dribling, Šekspirov sonet ili ljubavnicu nekog Kišovog junaka, bez suvišnog razmišljanja aperkatom razbili vilicu.
I sve i da nije, bez laptopa, mobilnog telefona ili onlajn tekućih računa, prkosio ovom postmodernističkom brlogu, teško mu je osporiti da je bio „Dobar, loš, zao” balkanske kontrarevolucije. I to nije slučajno: i ova Leoneova filmska elegija prikazana je po prvi put ’66. godine, Božo je imao 16 godina i Partizan je, na Hejselu, igrao svoje finale protiv madridskog Reala („…i da tog leta ’66. nije bio u Beogradu objavljen roman ‘Ispod vulkana’ Malkoma Laurija koji sam učio naizust, ne znam kako bih preživeo to leto, i taj poraz, a ko zna jesam li i preživeo”) – međutim treba znati i kako se gubi, u životu, u sportu i u književnosti. Ili kako se, uz plač ili uz psovku, odlazi na vrijeme.
A Božo je znao sve troje, znao je i gdje ga čekaju majka i brat, i volio je Ujevićeve stihove: tamo, tamo da putujem, tamo, tamo da tugujem. Znam da bi mu se dopalo da ode uz njih, ako već ne uz Viva la Quinta Brigada ili Dok Partizan bitke bije. I da počiva u miru.
Izvor: Stefan Sinanović/ Fejsbuk
