Пише: Стефан Синановић
У измаглици историје полако понестаје заиста аутентичних појава, а таква је – колико год вам идеолошки био удаљен – на књижевној сцени, у позоришту или у кафани, био Божо Копривица. Уосталом, ова скаредна епоха детерминисана политичком коректношћу или АИ техницизмом баш и не трпи лузерски романтичне пустолове који би вам сигурно, увриједите ли Бобеков дриблинг, Шекспиров сонет или љубавницу неког Кишовог јунака, без сувишног размишљања аперкатом разбили вилицу.
И све и да није, без лаптопа, мобилног телефона или онлајн текућих рачуна, пркосио овом постмодернистичком брлогу, тешко му је оспорити да је био „Добар, лош, зао” балканске контрареволуције. И то није случајно: и ова Леонеова филмска елегија приказана је по први пут ’66. године, Божо је имао 16 година и Партизан је, на Хејселу, играо своје финале против мадридског Реала („…и да тог лета ’66. није био у Београду објављен роман ‘Испод вулкана’ Малкома Лаурија који сам учио наизуст, не знам како бих преживео то лето, и тај пораз, а ко зна јесам ли и преживео”) – међутим треба знати и како се губи, у животу, у спорту и у књижевности. Или како се, уз плач или уз псовку, одлази на вријеме.
А Божо је знао све троје, знао је и гдје га чекају мајка и брат, и волио је Ујевићеве стихове: тамо, тамо да путујем, тамо, тамо да тугујем. Знам да би му се допало да оде уз њих, ако већ не уз Viva la Quinta Brigada или Док Партизан битке бије. И да почива у миру.
Извор: Стефан Синановић/ Фејсбук
