Duga porodična istorija kriminala i korupcije
U američkoj javnosti postoji slika Džona Ficdžeralda Kenedija kao šarmantnog i harizmatičnog lidera. U knjizi „Tamna strana Kamelota“, Sejmor Hirš raskrinkava tu strateški konstruisanu lažnu predstavu, iza koje se nalaze kriminalne, korupcionaške i seksualne afere najznačajnijeg člana američke političke dinasije. Herš je objavio dokaze umešanosti DŽ.F.K. u nameštanje izbora, saradnju sa mafijom, organizovanjem atentata, rizične veze sa brojnim ženama, pa i prikrivanje zdravstvenih problema, koji su uticali na sposobnost donošenja odluka.
Istorija je bila blagonaklona prema Džonu F. Ficdžeraldu, zvanom „Medeni Fic“, dedi po majci Džona Kenedija. „Medeni Fic“ je uvek prikazivan kao ljubazni bostonski političar, poznat po svojim energičnim kampanjama i pevanju pesme „Sweet Adeline“ na političkim događajima.
Za zgodnog Ficdžeralda, atletski građenog, govorilo se da je bio prvi političar koji je vodio kampanju automobilom. Jureći kroz Boston, propovedao je svoju antilidersku, reformsku poruku na 28 skupova poslednje noći svoje pobedničke kampanje za gradonačelnika 1905. godine. Niko se, kako se govorilo, nije više rukovao, više plesao, brže govorio i pokretao veće mase od „Medenog Fica“. U istoriji je, kao njegovo nasleđe, ostao taj utisak, a ne ono što je zaista radio.
Oba Ficdžeraldova kontroverzna mandata na mestu gradonačelnika Bostona obeležena su optužbama za korupciju, koja su potvrdili svedoci pod zakletvom. Njegov politički savez sa četvoricom svoje braće, kojima je obezbeđivao poslove sa gradom i vredne licence za prodaju alkohola, bio je početak porodične tradicije bratske lojalnosti, koja se nastavila i u sledećim generacijama.
Ficdžeraldovo je doživeo veliko političko poniženje iz 1919. godine, kada mu je oduzet mandat u Kongresu zbog krađe glasova na izborima. U većini istorijskih i biografskih opisa aktivnosti porodice Kenedi, ta sramota je opisana u jednoj ili dve rečenice. Kenedijevi su iz porodičnih prednja izbacili detalje iz tog, kao i iz mnogih drugih sličnih neprijatnih događaja u kojima su njihovi članovi dokazali sposobnost da lažu i varaju.
Činjenice oko Ficdžeraldovog izbacivanja iz Predstavničkog doma bile su zaštićene propisom iz 1880. godine, koji je odredio da neobjavljeni materijali iz istraga protiv kongresmena ostanu zapečaćeni 50 godina. Više od tri hiljade stranica izjava i dosijea Izbornog odbora Predstavničkog doma, koji je vodio istragu nepravilnosti na izborima 1918. godine, nisu bili dostupni javnosti do 1969, a zatim su ostali nepregledani i neobjavljeni dok nije počelo moje prikupljanje materijala za ovu knjigu.
Ficdžerald je osvojio mesto u Predstavničkom domu na preliminarnim izborima 5. novembra 1918. godine u Demokratskoj partiji, pobedivši aktuelnog kongresmena Pitera F. Taga. U Desetom okrugu Masačusetsa glasalo je 15.293 demokrata, a Ficdžerald je osvojio 238 glasova više od protivkandidata. Iako je bio pod pritiskom optužbi za prevare na tom glasanju, Ficdžerald se potom kandidovao na primatnim izborima za Kongres.
Istraga Izbornog odbora je otkrila da su Ficdžerald i njegovi saradnici, među kojima je bio i njegov mladi zet Džozef P. Kenedi, regrutovali italijanske imigrante da idu na biračka mesta i da vređaju i prete fizičkim nasiljem kako bi sprečili Tagove pristalice da glasaju. Angažovano je i nekoliko profesionalnih boksera. Istražitelji kongresnog odbora su utvrdili da je najmanje jedna trećina glasova sa tri biračka mesta u bostonskom Petom okrugu bila lažna. Ficdžeraldu su te „glasove iz kreveta“ dali glasači koji su prijavljeni na tim mestima baš na dan izbora. Za njega su glasali vojnici koji su poginuli u Prvom svetskom ratu ili su još bili stacionirani u inostranstvu. Većina ilegalnih glasova došla je iz niza ozloglašenih barova i noćnih klubova, poznatih po prostituciji. Upravo zahvaljujući tim glasovima Ficdžerald je uspeo da ukrade izbore.
Tokom osam meseci istrage, Ficdžerald je ponudio malo dokaza za svoje tvrdnje da mu je ceo skandal namešten i da nije uključen ni u kakve izborne prevare. Kongres je 24. oktobra 1919. godine raspravljao četiri sata o izveštaju Izbornog odbora. Na kraju, ogromna većina kongresmena je glasala za oduzimanje mandata Ficdžeraldu. Međutim, on se pred novinarima na ulazu u Kapitol pojavio miran i opušten: „Pa, Kongres je tako smenio i Mekinlija, pa se on kandidovao i pobedio na predsedničkim izborima. Vidite šta me čeka?“
U svom bestseleru „Ficdžeraldi i Kenedijevi“, objavljenoj 1987. godine, Doris Kerns Gudvin je kratko opisala izbore 1918. i njihove posledice. Primetila je da je Ficdžerald, nakon što je smenjen sa funkcije, „ostao vedar kao i uvek, još jednom je iz sramne situacije izašao lako, kao patka iz vode, a lokalne novine su ga i dalje smatrale vodećim građaninom Bostona“.
Zašto je Ficdžerald bio tako opušten?
Jedan od mogućih odgovora ukazuje da je uspešno praktikovao ono što je danas poznato kao političko spinovanje – pred javnošću i novinarima je glumio da je dobro raspoložen kako bi umanjio značaj katastrofe koja ga je zadesila. Drugi mogući odgovor vrti se oko Ficdžeraldove večite sposobnosti da ignoriše posledice svojih postupaka. Za gradonačelnika Bostona kandidovao se 1905. godine kao reformator, da bi, nakon što je izabran, predvodio režim koji je postao ozloglašen po korupciji.
„Od svojih najranijih dana u politici“, napisala je Gudvin, „Ficdžerald je bio u stanju da razdvoji svoje postupke na privatne i poslovne. To mu je pomagalo da zadrži sliku o sebi kao ‘dobrom čoveku’ i ‘reformističkom političaru’ čak i kad se upuštao u koruptivne poslove.“ Ficdžeraldov instinkt za razdvajanje i toleranciju prema prljavim političkim trikovima preneo se na njegovog zeta Džoa Kenedija i Džoovog drugog sina, Džona.
Dalje, Ficdžerald je, posle oduzimanja statusa kongresmena, bio smiren jer je znao šta je sve Kongres mogao da objavi od dokaza prikupljenih tokom istrage protiv njega, ali nije. Neobjavljeni zapisi sa saslušanja odbora prikazuju Ficdžeralda kao političkog lidera koji je, kao i drugi korumpirani političari iz velikih gradova njegovog vremena, u velikoj meri zavisio od poslova vezanih za prodaju alkohola, prostituciju i nasilje. Tako stečenim novcem kupovao je podršku birača.
Isti dosijei pokazuju da je Džo Kenedi bio direktno uključen u mnoge poslove svog tasta. Istoričari su većinom previđali tu vezu. Pokroviteljstvo porodice Ficdžerald nad Kenedijevima otkriveno je u davno zaboravljenim dokumentima iz kampanje 1918. godine. Ficdžeraldov protivkandidat Tag je štampao letke na kojima je isticao pisma u kojima ga je Ficdžerald molio da podrži izbor Džoa Kenedija na mesto direktora federalnog Odbora za poljoprivredne kredite. Tag je to odbio, zbog čega se našao u nemilosti Ficdžeralda i Kenedija.
„Medeni Fic“, pogođen izbacivanjem iz Kongresa 1919. godine i kasnijim političkim neuspesima, u porodičnim biografijama je opisan kao srećni brižni deda, koji je mnoga popodneva tokom 1920-ih provodio sa decom svoje najstarije ćerke, Rouz Kenedi. Ficdžerald se posebno zbližio sa svoja dva najstarija unuka, Džozefom Mlađim i Džonom. Vodio ih je u zoološki vrt, na vožnje čamcem i na bejzbol utakmice Boston Red Soksa.
U tim izveštajima nije dovoljno naglašena izuzetna čvrstina porodice Ficdžerald, koja je bila spremna da nasiljem brani ono što je smatrala svojim pravom. Na tu osobinu, koja je preneta na buduće generacije, pa čak i u predsedničku administraciju, ukazao je Čester Kuper, zvaničnik CIA, koji je služio u Beloj kući za vreme Kenedija. Kuper je leta tokom 1920-ih provodio na plaži u Nantasketu, južno od Bostona, gde se nalazio letnjikovac porodice Ficdžerald. U razgovoru za ovu knjigu, Kuper mi je rekao da je, sa svojim prijateljima, često svirao ispred kuće Ficdžeraldovih: „Jednom prilikom je nekoliko krupnih momaka izašlo i reklo nam da odemo sa njihove plaže. Sećam se da sam im rekao da ovo nije njihova, nego javna plaža. Tada sam prvi put u životu dobio žestoke batine. Ficdžeraldovi sinovi i rođaci su nas bukvalno pretukli i oterali sa plaže.“
Ficdžeraldovi i Kenedijevi su uvek brinuli o svim članovima svojih porodica. Sredinom 1930-ih, Džo Kenedi je rizikovao ugled u Ruzveltovoj administraciji time što je predsednika nagovarao da na značajnu funkciju u federalnom odboru za trgovinu alkoholom imenuje jednog Ficdžeraldovog brata. Predsednik Džon Kenedi je nastavio tu porodičnu tradiciju. Ignorisao je optužbe za nepotizam i imenovao je svog brata Bobija za državnog tužioca, a potom je, 1962. godine, progurao svog najmlađeg brata Edvarda u Senat.
Klasne razlike su uticale da Ficdžerald i Džo Kenedi nikada nisu uspeli da izgrade blizak odnos, iako su bili izuzetno složni u političkim aktivnostima. „Medeni Fic“ je, i posle svih optužbi i neuspeha, ostao veoma popularan i uticajan među bostonskim glasačima. Tome je doprinela njegova osobina, koju Džo Kenedi nije mogao da razume: Ficdžerald, taj staromodni policajac, nikada se nije izvinjavao zbog svog skromnog porekla, nego se, naprotiv, uporno predstavljao kao obični čovek iz naroda.
Sasvim suprotno, Džo Kenedi je političke ambicije počeo da razvija tek kad je dostigao vrh diplomatske karijere. Dok je služio kao ambasador SAD-a u Britaniji, prikupljao je sve kompromitujuće informacije o predsedniku Ruzveltu. U loše osmišljenom scenariju, Džo Kenedi je pokušao 1940. da primora Ruzvelta da napusti Belu kuću, pa da se on pozicionira kao prihvatljiv kandidat na sledećim predsedničkim izborima. Plan je propao, što je dovelo do urušavanja Kenedijeve karijere. Ali, Džo Kenedi je učio iz svojih grešaka. Njegov sin Džon je, oponašajući svog dedu, razvio jaku glasačku bazu u Bostonu.
Nakon političke sramote, „Medeni Fic“ je ostao lojalan porodici, radio je sve što mu je rekao njegov bogati zet. U svojoj 79. godini, Ficdžerald se, na zahtev Džoa Kenedija, kandidovao na preliminarnim izborima u Demokratskoj partiji u Masačusetsu protiv aktuelnog senatora Džozefa E. Kejsija, jednog od Ruzveltovih favorita. Ficdžeraldove svakodnevne predizborne aktivnosti, koje je u velikoj meri finansirao Kenedi, oduzele su Kejsiju 80.000 glasova. Iako je pobedio na preliminarnim izborima, Kejsiju je naneta tolika šteta da ga je na opštim izborima lako pobedio republikanac Henri Kabot Lodž Mlađi. Poraz je, kako se i očekivalo, osramotio predsednika Ruzvelta i ozbiljno ugrozio karijeru Kejsija, koga je Kenedi smatrao potencijalnom pretnjom političkim ambicijama svog najstarijeg sina, Džozefa Mlađeg. Te ambicije su trajale do 1944. godine, kada je Džo Mlađi poginuo kao ratni pilot.
Kenedijevi su tada naučili važnu lekciju: čak i veoma jak protivkandidat, poput Kejsija, može da bude poražen novcem.
„Medeni Fic“ je ponovo došao u centar pažnje 1946. godine, kada je Džo Kenedi svoje ambicije preneo na Džona, koga je promovisao u političkog naslednika porodice. Džon je iz rata izašao sa vojnim odlikovanjima i statusom heroja, koji je stekao u okršajima torpednih brodova. Porodica je odlučila da ga ubaci u bitku za kandidaturu za izbore u Kongres, za staro Ficdžeraldovo mesto. Na preliminarnim izborima u Demokratskoj partiji učestvovalo je deset kandidata. Kenedijeva mašina za odnose sa javnošću je stavljena u pun pogon. Prirodna sličnost između dede Fica i unuka Džeka, uz pažljivo vođstvo Džoa, upotrebljena je kao značajan adut. Džo Kenedi je iz senke upravljao kampanjom, kao što je to činio tokom cele sinovljeve karijere. Stari Fic i mladi Džek su zajedno posećivali radničke četvrti Bostona, a bivši gradonačelnik je svog unuka predstavio i gradskim moćnicima. „Medeni Fic“ je igrao značajnu ulogu u kampanji, ali Džek Kenedi i njegovi saradnici su shvatili da je on prevaziđen, da njegova anahrona politika ima malo veze sa posleratnom Amerikom.
Robert Kenedi je u jednom intervjuu, četiri godine nakon smrti njegovog brata, priznao da uticaj njihovog dede u toj kampanji nije bio presudan: „Deda je imao neke važne kontakte sa moćnim ljudima, ali pobeda je ostvarena zahvaljujući Džonovom uticaju na potpuno drugačiju grupu glasača. Džon je bio privlačan za mlade Amerikance. Inače, deda Ficdžerald je bio izuzetno blizak sa mojim bratom.“
Lemojn Bilings, najbolji prijatelj Džona Kenedija, rekao je novinarima da su deda i unuk „bili apsolutno ludi jedan za drugim“: „Džon je nesumnjivo bio Ficdžeraldov omiljeni Kenedi. Starac je bio veoma privlačan, pun irskog humora, pun nestašluka i pun života. Džon je obožavao dedin smisao za humor.“
Kao predsednik, Džon je poštovao sećanje na svog dedu, koji je umro 1950. godine, tako što je predsedničkoj jahti dao ime „Honey Fitz“.
Ipak, porodična idila je gurnuta na stranu u kritičnim trenucima tokom izborne kampanje 1946. godine. Džo Kenedi se, kao i obično, prezrivo odnosio prema Ficdžeraldu, a Džon Kenedi, koji nikada nije bio u stanju da se suprotstavi ocu, nije mogao da se zauzme za dedu.
Džo Kenedi je ulogu glavnog savetnika u kampanji prepustio tvrdokornom bostonskom političkom operativcu po imenu Džozef L. Kejn, koji je 25 godina ranije napravio strategiju koja je pomogla da Piter Tag dobije svoje mesto u Predstavničkom domu, koje mu je privremeno ukrao Ficdžerald. Kejn je bio rođak i prijatelj iz detinjstva Džoa Kenedija. Ni posle svih godina, Kejn nije sakrivao prezir prema „Medenom Ficu“.
U intervjuu s kraja 1950-ih, objavljenom u časopisu Front Runner, Kejn je ispričao mučnu anegdotu iz kampanje za preliminarne izbore, kada je Ficdžerald slučajno došao u Kenedijev kabinet, gde je održavan značajan strateški sastanak. Kejn je viknuo: „Izbacite tog kučkinog sina odavde!“ Zaprepašćeni mladi Kenedi je pitao: „Koga? Dedu?“ Ficdžeralda su odveli iz prostorije, a Džon, čija je politička karijera bila na kocki, nije ni pokušao da to spreči. Mladi Kenedi je naučio da bude nemilosrdan kada je to potrebno, kao i njegov otac. Nekoliko dana kasnije, zadovoljni Džo Kenedi je pohvalio sposobnost svog sina da izvršava naloge agresivnog Kejna. „Mislio sam da sa njim nećeš izdržati ni tri sata“, rekao je Džo Kenedi.
Čuvena lojalnost Kenedijevih – oca prema sinovima, sinova prema ocu i brata prema bratu – nije se uvek, naročito u vreme izbora – protezala i na dede. Džozef Kenedi, u borbi da sinu Džonu obezbedi mesto u Kongresu 1946. godine, ništa nije prepuštao slučaju. Taj pristup se ponavljao u svakoj sledećoj kampanji Džona Kenedija.
Džo Kenedi je smatrao da je Kejn neophodan u kampanji jer je četrdeset godina uspešno radio kao tajni politički operativac u Bostonu. Znao je kome i koliki mito treba dati. Kejnova politička teorija bila je veoma jednostavna. Kako je, mnogo godina kasnije, priznao u razgovoru sa Martinom Plautom: „Za pobedu su potrebne tri stvari. Prva je novac. Druga je novac. I treća je novac.“ Kejn je jednom rivalu na preliminarnim izborima platio 7.500 dolara da „ostane ili izađe na glasanje“, u zavisnosti od toga kako se trka odvija. Drugog rivala je neutralisao tako što je platio čoveku sa istim imenom da se kandiduje na izborima, pa je to neizbežno zbunilo birače i podelilo glasove.
Sejmor Herš: Tamna strana Kamelota – prljave tajne američke dinastije Kenedi
Džo Kenedi je uložio oko 400.000 dolara u kampanju svog sina. Zakupljen je veliki deo raspoloživih bilborda u Bostonu i mnogo sati reklamnog vremena na radio stanicama. Slogan kampanje, koji je osmislio Kejn, bio je prikladno nejasan: „Nova generacija nudi vođu“. Hiljade letaka i pamfleta sa tom porukom su poslate poštom, a mnoge žene, koje su imale pravo glasa, pozvane su da se pridruže članovima porodice Kenedi na prijemu u luksuznom hotelu nekoliko dana pre izbora. Odziv je bio ogroman. Kejn je rekao da je Džo Kenedi navikao da plaća za ono što hoće da dobije: „Džo je platio zapanjujuću sumu da njegov sin pobedi na izborima za Kongres 1946. godine, ali Džon je mogao da se u Kongres probije i sa deset centi“.
Džon F. Kenedi se energično i uspešno borio za mesto u Kongresu. Sa ogromnim šarmom, inteligencijom i rastućim samopouzdanjem, njegova prva kampanja je koristila strategije koje će mu doneti kontinuirani politički uspeh: rani početak, efikasna upotreba volontera i izuzetno lojalne organizacije koju su predvodili članovi porodice, stari prijatelji, školski drugovi i saborci iz Drugog svetskog rata, sa PT-109, kojim je Kenedi komandovao na Pacifiku.
Suštinske lekcije koje je naučio u kampanji 1946. godine Kenedi je primenjivao narednih četrnaest godina, dok se udaljavao od lokalne politike svog dede i započinjao svoju dugu predsedničku trku. Lep izgled, dobra organizacija i naporan rad nisu bili dovoljni. Pre svega, bili su mu potrebni njegov otac i očevi neograničeni finansijski resursi.
Izvor: Tabloid
