U američkoj javnosti postoji slika Džona Ficdžeralda Kenedija kao šarmantnog i harizmatičnog lidera. U knjizi „Tamna strana Kamelota“, Sejmor Hirš raskrinkava tu strateški konstruisanu lažnu predstavu, iza koje se nalaze kriminalne, korupcionaške i seksualne afere najznačajnijeg člana američke političke dinasije. Herš je objavio dokaze umešanosti DŽ.F.K. u nameštanje izbora, saradnju sa mafijom, organizovanjem atentata, rizične veze sa brojnim ženama, pa i prikrivanje zdravstvenih problema, koji su uticali na sposobnost donošenja odluka.
Magazin Tabloid će objaviti nekoliko najzanimljivijih delova Heršove knjige, koja je prikazala slabosti i nedostatke romantične i mitologizovane slike DŽ.F.K.
Prvi dio možete pročitati ovdje
Piše: Sejmor Herš
Džek Kenedi je bio blistava osoba, sa fascinantnim izgledom, radoznalim umom i oštrim smislom za humor, koji je često koristio da se našali na svoj račun. Kad je odrastao, okružio se prijateljima i kolegama, koji su u njemu prepoznali zvezdu u usponu. Žene su bile oduševljene, a muškarcu se divili njegovom šarmu.
I danas, nekoliko decenija posle njegove smrti, Kenedijevi bliski prijatelji su i dalje oduševljeni njegovim likom. Osim harizmom, on ih je osvajao i načinom na koji se suočavao sa velikim teškoćama. Svi su znali da on ima hronične probleme sa leđima i da trpi bol, ali nikada se nije žalio. Džuel Rid, bivša supruga Džejmsa Rida, koji je služio u mornarici sa Kenedijem tokom Drugog svetskog rata, u razgovoru za ovu knjigu je rekla: „Džek se nikada nije žalio na bol i to je bila jedna od lepih stvari kod njega“. Celog života je krio svoju bol.
Tokom Kenedijevih ranih godina, najvažnija činjenica je bilo njegovo ugroženo zdravlje. Patio je od teškog oblika Adisonove bolesti, često fatalnog poremećaja nadbubrežnih žlezda, koji na kraju uništava imuno-sistem, pa telo postaje nesposobno da se bori protiv običnih infekcija. I pre 1947. godine, kad mu je dijagnostifikovana Adisonova bolest, Kenedi se često nalazio na ivici smrti. Obarala ga je temperatura do 38 stepeni. Četiri puta je dobijao poslednju pričest.
Još kao mladić povredio je leđa dok je igrao američki fudbal. Povreda se pogoršala tokom rata, dok je služio na brodu PT-109 u Južnom Pacifiku. Operacije leđa 1944. i 1954. godine bile su neuspešne usled komplikacija sa Adisonovom bolešću, koja je ozbiljno smanjila sposobnost zarastanja rana i povećala rizik od hirurških procedura.
Džon Kenedi i njegova porodica sve vreme, a naročito tokom njegove političke karijere, prikrivali su težinu njegovih bolesti. Bobi Kenedi je, dve nedelje nakon ubistva brata, naredio da se svi dokumenti iz Bele kuće, koji se tiču njegovog zdravlja, „smatraju privilegovanim informacijama“ i da se nikada ne objavljuju. Međutim, protokom godina, biografije i memoari Kenedijevih prijatelja i saradnika otkrili su obim uticaja, koji su bolesti imale na njegov karakter i kako su oblikovale njegove stavove u vreme dok je bio 35. predsednik Sjedinjenih Država.
Kenedijeva borba za život počela je pri rođenju. Još kao beba bio je često bolestan. Sa dve godine je hospitalizovan. Kad je preživeo šarlah, tri meseca se oporavljao u sanatorijumu u Mejnu. Upravo tamo je Džek, otrgnut od roditelja i ostavljen na brigu strancima, pokazao prve znake šarma, kojim je doživotno uspevao da privuče pažnju drugih ljudi. Toliko je očarao svoju medicinsku sestru da je, kako se navodi, molila da joj dozvoli da ostane sa njim.
Loše zdravlje je mučilo Džeka tokom celog školovanja. Kada je imao 13 godina, u verskoj školi u Konektikatu, počeo je da gubi težinu. Dijagnostifikovana mu je upala slepog creva. Hitno, avionom je stigao porodični hirurg. Operacija ga je skoro ubila. Nikada se nije vratio u školu. Teška bolest je nastavila da ga muči i u školi u Čoutu, a lokalni lekari nisu mogli da otkriju uzroke hroničnih stomačnih tegoba i „simptoma sličnih gripu“. Dijagnostifikovani su mu, između ostalih bolesti, leukemija i hepatitis, koje su povremeno magično nestajale.
Ograničenja, koja su izazvana narušenim zdravljem, nadoknađivao je šarmom, dobrim humorom i pobedničkom željom za životom, što mu je omogućilo da bude voljen i poštovan među vršnjacima. To ga je pratilo tokom celog života.
Henri Džejms, koji je upoznao Džeka na Univerzitetu Stanford 1940. godine, kaže da Kenedi nije bio psihološki sposoban da se žali na bolove: „Stideo se svojih bolesti. Smatrao je da su to znaci slabosti i ženstvenosti, koju nije hteo da prizna. Sve što je usledilo – ona jurnjava za ženama – bilo je mačo kompenzacija za ono što je morao da propušta pod pritiskom bolesti.“
Kenedi se fanatično brinuo da ima taman ten. Jednom prilikom je Džejmsu otkrio razlog zbog koga želi da izgeda preplanulo: „To mi daje samopouzdanje, osećam se snažno, zdravo i privlačno“. Tamna bronzana koža, koju je često izlagao sunčevoj svetlosti, zapravo je bila jedan od simptoma Adisonove bolesti.
Džek Kenedi nije imao mnogo opcija, osim da bude jak i privlačan. Njegov otac se pobrinuo za to. Džozef Kenedi je bolest svog sina posmatrao kao obred inicijacije. „Vidim ga na televiziji, po kiši i hladnoći, gologlavog“, rekao je Kenedi piscu Vilijamu Mančesteru 1961. godine, „i ne brinem, znam da mu se ništa ne može desiti. Kažem vam, nešto ga čuva. Četiri puta sam stajao pored njegove samrtne postelje. Svaki puta sam se opraštao od njega, a on se uvek vraćao. Kada prođete kroz to, šta može da vas povredi? Ko će vas uplašiti?“
Džek se uvek trudio da bude jak za svog oca, da sve završi prvi, da oblikuje svoj život na način koji bi zadovoljio Džoa. Džekov stariji brat, Džozef Mlađi, uvek odličnog zdravlja, bio je očev miljenik, predodređen za uspešnu političku karijeru u Vašingtonu. Međutim, kad je Džozef Mlađi poginuo kao mornarički pilot, Džek je postao centar težnji Džozefa Starijeg.
U Džekovim očima, njegov otac je bio nepogrešiv. Mnogi Džekovi prijatelji su mislili drugačije, ali su naučili da ćute. U intervjuu za ovu knjigu, Čarls Spolding mi je opisao događaj s kraja 1940-ih, tokom njegove posete kući Kenedijevih u Palm Biču na Floridi. Spolding je ispričao da su se on i njegova supruga Beti spremali da idu u bioskop sa Džekom i njegovom pratiljom Šarlot Mekdonald. Kad su se popeli na sprat, da se pozdrave za Džoom, on se okrenuo Šarloti i oštro joj rekao: „Zašto ne nađeš živog momka?“ Spolding je bio užasnut nepotrebno grubim komentarom o hronično lošem zdravlju njegovog prijatelja. Nije mogao da odoli, pa je Džeku uputio pogrdnu opasku na račun Džoa. Džek je odmah odgovorio: „Svi su protiv Džoa, ali niko mu ništa ne može“.
Čarls Bartlet, još jedan stari prijatelj, isticao je čvrstinu starog Džoa Kenedija. „Džo je bezrezervno bio uz Džeka, mislim da nije postojao nijedan trenutak a da nije brinuo kako da ga podrži, posebno kada se njegov sin kandidovao za predsednika 1960. godine. Džo je Bobija gurao u Ministarstvo pravde, a Džeka je naterao da radi stvari koje verovatno nikada ne bi. Starac je bio veoma jak i žilav, nije popuštao. Pomagao je svojoj deci i želeo je da oni pomognu njemu. Morali ste da mu se divite“, rekao mi je Bartlet.
Džuel Rid se živo sećala svoje prve posete Kenedijevima u Hajanis Portu u Masačusetsu i intenzivne energije koju je Džo usmerio na svoju decu. „Gospodin Kenedi je ispitivao svako dete da li je osvojilo prvo, drugo ili treće mesto u tenisu, jedrenju ili bilo čemu. Želeo je da u svemu budu prvi i najbolji. Sećam se koliko se energično fokusirao da ih stimuliše da stalno pobeđuju“, rekla mi je Džuel Rid u razgovoru za ovu knjigu, i dodala: „Postojala je visoka cena za tu posvećenost. Mrzim da koristim reč podmićivanje, ali podmićivanje je često bilo u Džoovoj agendi. Kad je Džek, 1952. godine, zapanjio javnost pobedom nad republikancem Henrijem Lodžom na izborima za Senat, otkriveno je da je Džo platio bilborde u Masačusetsu oko četvrt miliona dolara, a to je bilo strašno mnogo novca. Takođe, Džo Kenedi je kupio nekoliko hiljada primeraka knjige ‘Profili hrabrosti’, Džekovog bestselera za koji je dobio Pulicerovu nagradu. Džo nije štedeo novac da bi knjigu svog sina održao u vrhu liste najprodavanijih dela. Ne znam šta je uradio sa svim tim knjigama. To je na neki način bilo podmićivanje. Džo je sve plaćao. Sigurna sam da se deca nisu osećala prijatno zbog toga.“
Sa Rouz Kenedi je bilo drugačije. Kao što su Džekovi prijatelji znali, on je bio pun sumnji prema svojoj majci. Kenedi je svom pomoćniku Keniju O’Donelu jednom rekao da se ne seća da mu je majka ikada rekla „Volim te“. Čarls Spalding je bio prisutan kad se desio bljesak Džekovog neprijateljstva prema Rouz. „Sećam se da smo bili u Palm Biču. Usred ručka, Rouz je rekla Džeku: ‘O, dušo, mrzim samu pomisao da se moraš vratiti u Vašington’. Džek je prasnuo: ‘Da me nisi gurala da moram da budem uspešan po svaku cenu, mogao bih da ostanem ovde.’“
U intervjuu iz 1990. godine sa britanskim biografom Najdželom Hamiltonom, autorom knjige „JFK: Reckless Youth“, odličnim prikazom Kenedijevih ranih godina, Spolding je spekulisao da su Džekova žudnja za ženama i njegova kompulzivna potreba za tuširanjem, čak pet puta dnevno, povezane sa nedostatkom majčinstva. Kenedi, rekao je Spalding, „mrzeo je fizički dodir – ljude koji su se fizički slobodno ponašali prema njemu – što pretpostavljam da mora da potiče od njegove majke i činjenice da je bila tako hladna, tako udaljena od njega… Jednostavno, u njihovom odnosu nije bilo takvih stvari, nije bilo dodira po kosi ili drugog načina da mu majka stavi do znanja da je tu, da su bliski. Bez majčinskih dodira, ruke, topline, poljubaca i zagrljaja, možda je za Džeka seks bio jedina nagrada za koju je znao.“
U izvanrednoj seriji intervjua, jedna od ljubavnica Džona Kenedija je iskreno opisala njegove snage i slabosti, onako kako ih je videla tokom gorko-slatke veze, koja je trajala četiri godine, i to u vreme dok se borio za pobedu na predsedničkim izborima. Žena, koja se kasnije udala i imala uspešnu karijeru, pristala je da podeli svoje uspomene samo uz obećanje anonimnosti.
Upoznala je Kenedija, tadašnjeg američkog senatora, na večeri za prikupljanje sredstava u Bostonu krajem pedesetih godina 20. veka. Imala je devetnaest godina, bila je studentkinja na Radklifu kad je on počeo da flertuje sa njom.
„Bilo je glamurozno“, prisetila se. „Trebalo je da bude sjajno. Trebalo je da bude baš ono što bi svaka žena želela. Tokom tog ranog perioda, svi njegovi prijatelji i kolege su mi posvećivali pažnju. Naginjali bi se preko stola da mi nešto kažu. Tako su se ponašali i u javnosti. I naravno, to je bilo veoma laskavo. Pomislila sam: ‘O, bože. Moram da sam zaista nešto posebno.’“
Afera se produbila. Potpuno se zaljubila u zgodnog Kenedija i provodila je sate, nakon što bi vodila ljubav sa njim, na večeri ili u dugim razgovorima u krevetu. „Bila sam apsolutno oduševljena do suza“, rekla mi je. „Evo me, dvadesetogodišnjakinja, večeram u Beloj kući, spavaćoj sobi Abrahama Linkolna. Delovalo je neverovatno.“
Što se tiče Kenedijevog naizgled idealnog braka sa Džeki, rekla je: „Nisam imala ni najmaglovitiju predstavu o bilo kakvoj solidarnosti sa drugim ženama. Jednostavno sam se složila sa tim. Nekako mi nije bilo jasno na dubokom nivou da je ono što radim apsolutno nemoralno, apsolutno užasno ponašanje.“
Kenedi, iako pažljiv i angažovan, retko je pričao o svom detinjstvu tokom njihovog zajedničkog vremena, rekla mi je žena. Ali sada razume da je njegova sposobnost da podeli svoj život na odeljke, da preuzme ogroman rizik – dok se bori za predsedničku funkciju i obavlja je – da bude oženjen, a privatno toliki ženskaroš, proistekla iz njegovih iskustava kao deteta. Bio je „dečak koji je često bio bolestan, krhak, u porodici koja je bila posvećena agresivnoj, takmičarskoj, uspešnoj i energičnoj aktivnosti.“
Kenedi je samo jednom razgovarao sa ženom, seća se ona, o tome da je pouzdan roditelj. Ako bi njegova ćerka, Karolina, koja je rođena 1957. godine, ikada zapala u bilo kakvu nevolju, „nadao se da će ona doći kod njega i da neće ništa skrivati od njega. Njegov otac je uvek želeo da on ima taj osećaj prema njemu, i to je bilo zaista važno.“ Žena je shvatila da je Kenedijev odnos sa ocem bio „najživlji odnos koji je ikada imao – ljubav, strah, želju da mu udovolji“. Na pitanje da li je Kenedi osećao da može da se obrati majci za pomoć, odgovorila je: „Ne znam. Nikada ga nisam čula da govori o svojoj majci. Nikada.“
Džek Kenedi je bio brižan otac, nežno posvećen svojoj deci. Takvog su ga poznavali i saradnici u Beloj kući, koji nisu znali ništa o njegovom ranom životu. Markus Raskin, koji je radio na pitanjima nuklearnog razoružanja za Savet za nacionalnu bezbednost, prisetio se u intervjuu za ovu knjigu da je Džek, i u trenucima međunarodne krize znao da pita: „Gde su deca?“ Ako su Karolina i njen mlađi brat, Džon, bili u Vašingtonu, za njega kao da nije bilo pretnje od izbijanja rata. Ako su deca odsutna, onda nije bio siguran.
Džeferson Morli: Zahvaljujući CIA, možda nikada nećemo saznati punu istinu o ubistvu Kenedija
Džerom B. Vizner, predsednikov naučni savetnik, rekao je Mekdžordžu Bandijevom osoblju za nacionalnu bezbednost: „Pazite na Kenedijevu decu. Ako su ovde, u Vašingtonu, onda neće biti rata ove nedelje. Ako deca nisu ovde, onda moramo biti oprezni.“ Viznerova opaska očigledno je bila šaljiva, ali imala je zrnce istine u sebi.
Ako su predsednikovi savetnici za nacionalnu bezbednost razumeli njegovu ljubav prema deci, tako je činila i Tajna služba. Lari Njuman je bio jedan od agenata Bele kuće dodeljenih Kenediju uveče u avgustu 1963. godine kada je predsednik posetio svoje najmlađe dete, Patrika, prevremeno rođenog i hospitalizovanog sa bolešću pluća, koji se borio za život u Dečjoj bolnici u Bostonu.
Njuman, koji je bio u liftu sa predsednikom i Patrikovim lekarom, slušao je kako Kenediju govore da je malo verovatno da će njegov novorođeni sin preživeti. Lift se zaustavio na petom spratu, gde se nalazilo odeljenje intenzivne nege za decu. Sprat je bio očišćen od svih ljudi za predsedničku posetu. Hodnik je bio mračan, sobe su bile osvetljene noćnim svetlima. Njuman se prisetio u intervjuu za ovu knjigu: „Dok smo prolazili hodnikom, u jednoj sobi smo videli dve divne devojčice koje su sedele u krevetu. Verovatno su imale oko tri ili četiri godine. Razgovarale su i smejale se zajedno. Ali jedna devojčica je bila zavijena do brade. Imala je teške opekotine. A druga je imala opekotine po rukama. Predsednik Kenedi se zaustavio i samo pogledao ove dve devojčice. Pitao je doktora: „Šta im je?“ A doktor je objasnio da jedna devojčica može ostati bez ruku. Predsednik je stajao tamo. Njegov sin je bio dole na kraju hodnika u teškom do kritičnom stanju. Samo smo stajali tamo sa njim, u mraku. Počeo je da pretura po džepovima – to je uvek bio znak da želi olovku. Neko mu je dao olovku. Rekao je: „Želeo bih da napišem poruku deci.“ I niko nije imao papir za trideset petog predsednika Sjedinjenih Država da napiše poruku. Tako medicinska sestra žuri do stanice i dobija imena dece i njihovih roditelja, a Kenedi piše poruku svakom detetu. Nije bilo pompe, niti fotografisanja. Nije bilo ničega. Medicinska sestra je uzela poruke i rekla da će se pobrinuti da ih porodica dobije. A onda smo krenuli niz hodnik da vidimo njegovog sina, koji je umro sledećeg dana. To je nešto što nije morao da radi, ali je uvek izgledalo da izlazi iz svog bostonskog odnosa sa decom. Ništa nikada nije javno rečeno o tome. Nije bilo saopštenja za štampu niti bilo čega. On je jednostavno uradio ono što je morao. To je bio deo dihotomije čoveka, koji je bio kao grubo brušeni dijamant. Mogli ste videti toliko kvaliteta koje je imao, ali niste mogli da vidite zašto je želeo da sledi druge puteve koji su bili tako destruktivni. Bilo je zaista bolno.“
Izvor: Magazin Tabloid
