Piše: Sejmor Herš
Ženskaroš koga su voleli muškarci
U američkoj javnosti postoji slika Džona Ficdžeralda Kenedija kao šarmantnog i harizmatičnog lidera. U knjizi „Tamna strana Kamelota“, Sejmor Hirš raskrinkava tu strateški konstruisanu lažnu predstavu, iza koje se nalaze kriminalne, korupcionaške i seksualne afere najznačajnijeg člana američke političke dinasije. Herš je objavio dokaze umešanosti DŽ.F.K. u nameštanje izbora, saradnju sa mafijom, organizovanjem atentata, rizične veze sa brojnim ženama, pa i prikrivanje zdravstvenih problema, koji su uticali na sposobnost donošenja odluka.
Žene koje su poznavale Džona Kenedija, bilo da su mu bile ljubavnice ili ne, u intervjuima za ovu knjigu isticale su njegovu ogromnu, neodoljivu privlačnost.
Književnica Glorija Emerson upoznala je Kenedija pedesetih godina prošlog veka, dok se bavila novinarstvom. U razgovoru iz 1997, rekla mi je: „Džek je bio zapanjujuća figura. Nije morao ni prstom da mrdne da bi privukao žene. Sve su bile oduševljene njime. A zanimljivo je što njega uopšte nije bilo briga što se one toliko trude da ga zainteresuju za sebe. Prema svakoj je bio savršeno srdačan, ali na kraju, kad god on dođe i ode, zapravo mu nijedna nije bila važna.“
Emerson je pričala da je Kenedi uvek bio okružen muškarcima. Pričali su o politici, izjavama i postupcima svojih kolega. Te teme su bile misteriozne i uzbudljive ženama, iako nisu učestvovale u njima. „Kenedi nije pridavao značaj izjavama žena o politici. On je sve žene oslovljavao sa ‘mala’, jer nije mogao da upamti njihova imena. To je bio i izraz podsmeha. Nije voleo ljude koji brbljaju, bio je veoma nestrpljiv i često veoma napet. Nisam to tada shvatala, ali mislim da je u to vreme trpeo velike bolove. Mogla sam da to primetim po pogrbljenim ramenima i načinu na koji se meškoljio u stolici.“
Kad je prvi put srela Kenedija, Emerson je bila u vezi sa jednim od njegovih kolega sa Harvarda. To je bilo pre nego što se Kenedi venčao sa Žaklinom Buvije. Na jednoj od redovnih rundi vikend zabava, rekla je Emerson, iznenadila se kad je videla Kenedija, koji se ponašao „kao da je potpuno nesvestan sebe“. „Hodao je polugol, samo sa peškirom obmotanim oko struka. Onako mršavom, videle su mu se sve kosti, sva rebra. Morate imati ogromno samopouzdanje da biste se pred ljudima prikazivali u takvom izdanju. Nikad nisam srela nikoga takvog kao što je bio on. Imao je tu neobičnu smelost, nestrpljenje, pa čak i grubost. On je bio čovek koji nije hteo da čeka; odmah je uzimao sve što želi. Nije ga bilo briga da li ga neka žena želi ili ne. Prema ženama sa kojima je imao afere bio je toliko rasejan… Jedna moja cimerka iz Njujorka imala je prijatnu romasu sa Džekom. Nije to shvatala previše ozbiljno, što mi se činilo veoma mudrim. Džek je često dolazio u njen stan, ali nije mogao da se seti njenog imena, pa ju je svaki put opisivao portiru, kako bi je identifikovao.“
Kenedijeva dugogodišnja tajna ljubavnica, koja je insistirala da joj ne pominjem ime u ovoj knjizi, opisala mi je, sa izvesnim bolom, kako je protekla noć pre njegove predsedničke inauguracije u januaru 1961. godine. Sa novoizabranim predsednikom spavala je u njegovoj kući u Džordžtaunu, u kojoj su se nalazili njegova supruga i deca. Njen otac, istaknuti biznismen, tada je važio za kandidata za visoku funkciju u novoj administraciji. „Džek se oblačio, stavljao je kravatu. Osvrnuo se preko ramena, pogleda me i pitao da li sam ‘slučajno’ u srodstvu sa tim kandidatom, mojim ocem. Dve godine smo bili ljubavnici, a on nije ni znao ko sam ja“, ispričala je žena. Osvrćući se na to, shvatila je da se njihova veza zasnivala isključivo na Kenedijevoj potrebi za osvajanjem. „Bila sam neko ko je slučajno prešao preko njegovog radara, pa je rekao: ‘Hej, ti! Odvešću te! Napuniću te i odbaciću te!’ Bila sam mlada i lepa, znala sam da komuniciram. Kad mi se on obratio, oduševila sam se: ‘O, vau, bože! Evo ovog zgodnog starijeg muškarca, koji je zainteresovan za mene!’ Sada, gledajući unazad, to je bilo zaista tužno. Bila sam samo jedna u nizu devojaka koje je on svrstao u kategoriju ‘za seks’. Sa tim statusom više nisam bila osoba, nego sredstvo za zadovoljavanje strasti. Deklasifikovala sam se i depersonalizovala spavajući sa Kenedijem.“
Dok su bili u vezi, ljubavnica je, naravno, znala sve o njegovom braku, ali on joj nikada ništa nije pričao na tu temu. Njoj se činilo da on nije mogao da u sebe ukoreni obrazac ponašanja koji predstavlja izdaju tuđeg poverenja. Postoji ‘prećutni pristanak“ i razni glupi alibiji, koje ljudi koriste da bi opravdali bračne prevare, ali, u osnovi, to je izdaja.
„Teško je biti osoba koja se u javnom životu, u politici, predstavlja kao pouzdana, kada to nije u svojoj porodici. Mislim da je Kenedi, pored sveg novca, položaja, šarma, bilo čega, bio zarobljen u osećaju da je ograničen. On nije ni pokušavao da preuzme odgovornost, bio je uveren da se zakoni, koji važe za običan svet, ne primenjuju na njega“, rekla je žena.
Takvom utisku su doprinosili i novinari, koji su želeli da budu Kenedijevi prijatelji, da provode vreme s njim. Bez obzira da li su bili uzdržani ili su zajedno s njim jurili žene, sigurno su znali za njegove vanbračne avanture. Međutim, Kenedi je pretpostavljao da ga neće izdati. I, nisu!
Od seksualnih veza sa ženama, Kenediju su značajniji bili bliski odnosi sa muškarcima. Oni su ga obožavali, kao što je on obožavao svog uvek zahtevnog oca.
Glorija Emerson je to potvrdila: „Džek je više voleo društvo muškaraca. Oni su mu se divili, želeli su da budu kao on, pa su se, kao i žene, trudili da osvoje njegovu naklonost. Što je još važnije, činilo se da ga vole. Ljudi su želeli da udovolje Džeku.“
Drugovi iz škole i vojske, politički operativci i kolege iz Kongresa i Senata, svi su bili privučeni Kenedijem. Čarls Spoding se živo sećao svog prvog susreta sa Kenedijem u Hajanis luci početkom 1940-ih. Spolding, mornarički pilot, upravo je objavio bestseler o letenju pod nazivom „Ljubav na prvi let“. Kenedija je zatekao na plaži, gde leži bez odeće, samo sa kupaćim kostimom prebačenim preko struka. Kad su se upoznali, Kenedi je pohvalio Spaldingovu knjigu. Spalding mu je uzvratio komplimentom, rekao je kako mu se svideo njegov diplomski rad na Harvardu „Zašto je Engleska spavala“, koji je objavljen nekoliko godina ranije. Kad ga je pitao kako ide prodaja, Kenedi je odgovorio: „Ide kao alva, tata se brine o tome“.
Spalding je govorio da nikada nije upoznao nikoga kome je svaki minut života bio toliko važan kao Kenediju: „Živeo je samo za danas! Pratio je neki svoj unutrašnji impuls, stalno je pokretao neke akcije.“
I Bendžamin Bredli, novinar i urednik, tvrdi da je Kenedi bio zabavan: „Bilo je zabavno biti s njim. Imao je odličan smisao za humor i okruživao se duhovitim ljudima. Voleo je da se šali na svoj račun. Uživao sam u njegovom društvu.“
Kenedijeva impulsivnost je bila neodoljiva. Hju Sandi, dopisnik časopisa Tajm iz Bele kuće, opisao je jedan susret sa Kenedijem u Ovalnom kabinetu. Intervju je zakazan, kako se ispostavilo, u pogrešno vreme. Kad je novinar ušao, predsednik je bio nervozan i ljut zbog manjeg spora oko spoljne politike. „Predsednik je sedeo za svojim stolom.
U nekoliko kratkih rečenica podelio je naređenja svojim saradnicima i rekao im da izađu iz prostorije. Onda me pogledao i rekao: ‘Hajde, Sajdi, idemo da plivamo’. Rekao sam mu: ‘gospodine predsedniče, kupaće gaće su jedini komad opreme koji nikada nisam pomislio da ponesem kada dolazim na intervju’. Rekao mi je: ‘Oh, u mom bazenu to vam ne treba!’“ Kada su stigli do bazena, Sajdi se suočio sa problemom – ko prvi skida pantalone, predsednik ili gost. Sa osmehom, Sajdi se prisetio tog događaja: „Kenedi me preduhitrio, brzo se skinuo. Očigledno, čovek je imao iskustva u tome. Goli, skočili smo u vodu.“
Najjasniji uvid u Kenedijevu psihu, Sajdi je dobio dok je pisao članak o predsednikovim čitalačkim navikama za časopis Lajf. Zamolio ga je da navede deset omiljenih knjiga. „Kenedi mi je, bez oklevanja, rekao ‘Melburn’, misleći na veoma hvaljenu biografiju lorda Melburna, premijera i političkog savetnika kraljice Viktorije, iz 1939. godine. Odmah sam pročitao tu knjigu. Bila je to priča o mladoj aristokratiji Britanije, koja je davala živote u vojnim operacijama, dokazujući da im je nacionalna čast i služba imperiji iznad svega. Ali vikendom, kada su odlazili na svoja seoska imanja, bitke su vodili u spavaćim sobama. Menjali su žene, prepuštajući se svakakvim strastima. Međutim, držali su se kodeksa tog vremena, po kome je bilo zabranjeno da se o tome priča. Nisu se razvodili da ne bi bili osramoćeni, ali nisu ni dozvoljavali da ih brak sputava“, ispričao mi je Sajdi, i dodao: „Kad sam, posle čitanja tih memoara, sreo Kenedija, rekao sam mu: ‘Slušaj, sada sam te dobro upoznao, Melburn mi je opisao kakav si’. On se nasmejao i rekao: ‘Pa, fasciniran sam time, to je bio zanimljiv period u istoriji’“,
Kenedijev osećaj sopstvene važnosti i njegov uticaj na prijatelje uznemiravao je neke od njihovih žena, koje su Džeka videle u mnogo ambivalentnijem svetlu nego njihovi muževi. Beti, bivša supruga Čarlsa Spaldinga, upoznala je Kenedijeve sredinom 1930-ih na Kejp Kodu i bila je posebno bliska sa Junis, njihovom trećom najstarijom ćerkom. Beti je uverena da je njen muž bio veoma važan saradnik Džeka Kenedija, naročito nakon njegovog venčanja sa Žaklinom Buvije. Kao i svi ostali Kenedijevi muški prijatelji, Spalding je imao ulogu pratioca njegovih ljubavnica u javnosti. Čak je i Bobi Kenedi „čistio nered“ za svojim bratom. Beti Spalding je smatrala predsednika Kenedija „šarmantnim i zabavnim za druženje“, ali „nikad nije mogla da prepozna da li je iskren ili manipuliše ljudima kako bi ih iskoristio za svoje ciljeve“.
Džuel Rid je priznala da ju je više uznemiravala Kenedijeva ogromna moć nad muškarcima, koja je bila veća nego nad ženama: „Džek se osećao prijatnije sa muškarcima. Nije cenio žene, osim za određene svrhe.“ Rid mi je rekla da je Kenedi često tražio od njenog muža Džima da mu se pridruži u „noćnim muškim lutanjima“. Kenedi nije mogao da razume zašto je Džuel povremeno uspevala da ubedi muža da odbije takav zahtev. Brak Ridovih, kao i Spaldingovih, raspao se tokom Kenedijevog vremena u Beloj kući.
Glorija Emerson kaže da žene Kenedijevih prijatelja uopšte nisu volele Džeka jer je imao takav uticaj i vlast nad njihovim muževima. „Žene su bile zanemarivane, ostavljene po strani. Mislim da su bile ljubomorne na DŽ.F.K, jer je mogao da navede ljude da rade što on želi. Kao odličan glumac, mogao je da ih uveri da je i za njih dobro da urade sve što njemu treba. To je deo uloge veštog političara“, rekla mi je Emerson.
Stav Džeka Kenedija prema braku pratio je obrazac koji je postavio njegov otac. Stari Džo je to osmislio ovako: on i njegovi sinovi treba da se venčaju, da imaju mnogo dece, da se ne razvode i da spavaju sa svakom ženom sa kojom mogu. Džekova mama, Rouz Kenedi, ignorisala je takvo ponašanje svog muža i njihovih sinova, dok su Kenedijeve ćerke privatile neverstva muškaraca iz svoje porodice kao nešto normalno. Često su pomagale svojoj braći da lakše varaju svoje žene. Ponekad bi pomagale i svom ocu.
Osim oca Džoa, Džeku Kenediju je najvažniji čovek na svetu bio njegov brat Bobi. Ipak, nekoliko puta se dogodilo da je Džek prevario čak i njega. Glorija Emerson je ispričala jedan takav slučaj: „Džek je imao vezu sa jednom od mojih cimerki sa fakulteta. Jednom prilikom, dok su bili u hotleskoj sobi, iznenada se na vratima pojavio Bobi. Džek je naterao svoju ljubavnicu da se skriva u ormaru dok Bobi ne ode.“ Dakle, bilo je slučajeva kada je i od brata skrivao šta radi.
Kenedijevi su se uvek osećali kao da su pod opsadom, bili su veoma nepoverljivi prema spoljnom svetu. Zato se toliko muškaraca trudilo da uveri DŽ.F.K. da im može verovati, pa su pristajali da učestvuju u raznim testovima, koje su morali da prođu.
Ričard N. Gudvin, koji je pisao govore za Kenedija tokom kampanje 1960. godine i pratio ga u Belu kuću, opisao je Roberta Kenedija kao jedinog čoveka kome je Džek u potpunosti verovao: „Osnovna svrha Bobijevog života je bila da unapredi i zaštiti karijeru svog brata“. U intervjuu za ovu knjigu, Gudvin se prisetio jednog sastanka između predsednik i grupe senatora sa juga na balkonu Bele kuće. Jedan od senatora se nagnuo preko stola i rekao: „Pa, gospodine predsedniče, bojim se da ću morati da vas napadnem zbog kršenja građanskih prava“. Kenedi mu je rekao: „Zar ne možete umesto mene da napadnete Bobija, on je ministar pravde, zadužen je za tu oblast?“
Džuel Rid smatra da je Džon često stavljao Bobija u nepovoljan položaj: „Sve što je Bobi želeo bilo je da udovolji svom bratu. To nije bilo uzvraćeno istom merom. Osećala sam da je Džek bio nemilosrdniji.“
Nakon izbora 1960. godine, Kenedi je svoju dugogodišnju ljubavnicu, koja je poticala iz bogate i u javnosti istaknute porodice, zaposlio u Beloj kući, u savetu za međunarodne odnose. Ona je iznutra posmatrala Kenedijevo društvo i postala je izuzetno skeptična prema muškarcima koji su ga okruživali: „Bio je okružen saradnicima iz politike, prijateljima iz šou biznisa, starim porodičnim poznanicima“. Ona kaže da su Kenedijevi muški prijatelji, kao i mnoge njegove ljubavnice, bili privučeni glamurom koji ga je pratio. „Svi su se stalno mazili. Jedni drugima su govorili ‘odlično izgledaš’, ‘sve je super’, ‘dobro ti ide’… Predstavljali su se kao njegovi pravi prijatelji, pa su stvarali utisak da će sve biti u redu, da će sve ići glatko… Mnogi od njih su ga brzo napustili“, rekla je ta žena.
Predsednikovi saradnici poput Mekdžordža Bandija, savetnika za nacionalnu bezbednost, i Roberta Meknamare, ministra odbrane, „nisu od Kenedija pokupili potrebu da budu pametni, nego osećaj da su čvrsti“, rekla je ta žena, koja je dugo vremena bila bliska sa DŽ.F.K. Ona kaže: „Ti ljudi su videli i prihvatili samo najgore aspekte Džeka. Smatrali su da moraju biti čvršći od njega, veći katolici od pape. Svi Kenedijevi pomoćnici su želeli njegovo prihvatanje. Kao da su se takmičili ko će dobiti više pažnje od tate, ko će dobiti više njegovog odobravanja. Bandi, Maknamara i Artur M. Šlezinger, koji je bio specijalni savetnik, mogli su da prošire svoja znanja i da više napreduju da se nisu toliko zapetljali u borbi za njegovu naklonost i njegovo vreme. Želeli su da se druže sa Kenedijem, da ih zove na večere, vožnje brodom, u bioskom. Tako su propustili priliku da shvate njegove političke stavove.“
Glorija Emerson je videla isto ponašanje. O Kenedijevim saradnicima iz Bele kuće je govorila da su ga „previše voleli“: „Više su želeli da mu udovolje, nego da nauče nešto od njega, a to je veoma pogrešno i opasno, zar ne? Svi su želeli da ga vide kako se smeši.“
Sa svojim glamurom i brzinom, Kenedi je posebno izazivao nesigurnost kod intelektualaca iz svog okruženja. Oni su živeli u strahu od toga da mu ne budu dosadni. Ben Bredli mi je ispričao kako su ga opuštali svojim šalama: „Nasmejavali smo ga. Uglavnom smo pričali o ljudima i dešavanjima. Kenedi je voleo tračeve, voleo je da čuje šta neko radi i priča. Morali smo da ga držimo zainteresovanim. Ako bi mu bilo dosadno pet minuta, ustao bi i otišao.“
Čak i stari Kenedijevi prijatelji imali su osećaj da su i oni namenjeni za jednokratnu upotrebu. Novinar Čarls Bartlet bio je poznat po tome što je upoznao Džeka za Džeki (Žaklinom Buvije). Bartlet je profitirao, društveno i profesionalno, od bliskosti sa Kenedijem. Ali to je imalo svoju cenu.
Bartlet mi je rekao: „Kenedi je bio veoma razmažen. Nije dozvoljavao nikome da mu dosađuje. Jedna od njegovih vrlo neprijatnih karakteristika bila je ta što je mogao brzo da se isključi iz razgovora sa vama.“
Džeferson Morli: Zahvaljujući CIA, možda nikada nećemo saznati punu istinu o ubistvu Kenedija
Glorija Emerson kaže da je Džeku Kenediju postajalo dosadno kada ljudi previše pričaju, kada predugo iznose svoje argumente: „Voleo je brzinu, pokret i rezultate. Nije podnosio ćaskanje. Želeo je da priča o politici i strategiji. Svaki razgovor je morao da ima poentu, a zabave su bile gubljenje vremena, osim ako nisu donosile neku političku prednost.“
Kenedijeva ljubavnica, koja je htela da joj sakrijem identitet u ovoj knjizi, doživela je isti osećaj nestrpljenja, pa i anksioznosti. „Džek je izluđivao i žene i muškarce. Svi su pokušavali da budu dovoljno dobri, dovoljno pametni, dovoljno duhoviti. Mojoj anksioznosti je doprinosio Kenedijev stalni nemir, kojim je pokazivao da želi nešto što nije tu. Škriputao je zubima, lupkao nogom i kuckao prstima po stolu. Morali ste zaista da se potrudite da zadržite njegovu pažnju, osim ako nije želeo nešto od vas. Ako je hteo da vas iskoristi, postajali ste predmet njegove izuzetno fokusirane pažnje. On je hteo da svoj život ispuni adrenalinom. ‘Šta da radimo da nam bude uzbudljivo?’ To je stvaralo opasnost da mu pažnja bude uvučena u mračne događaje ili mračna osećanja. Želeo je uzbuđenje kako ne bi bio zaokupljen sobom, da ne mora da razmišlja o stvarima koje su bolne ili veoma neprijatne. Bio je uhvaćen u zamku, kao i ljudi kojima se okružio. Izgledalo mi je da se Džek bori, da pokušava da se otvori prema ljudima, ali nije mogao, jer su i oni bili u istom stanju, u istoj dinamici kao i on.“
Kenedi je ignorisao sve probleme u njihovoj vezi. Kad je upadao u seksualne krize, Kenedi jednostavno nije hteo da razgovara o uzrocima svoje impotentnosti. Njegova tadašnja ljubavnica kaže: „Suočavanje sa svojom nesavršenošću je rešavao ignorisanjem problema. ‘Hajde da više ne razmišljamo i ne razgovaramo o tome.’ Ali bilo je jasno da je razmišljao o tome. Šta sam ja mogla da uradim? Šta da kažem? Bila sam seksualno neiskusna, pa sam mislila da ne radim nešto kako treba. Nisam znala šta se dešava.“
Kenedi je razumeo obim svoje moći nad ljudima i koristio ju je. Prema nekim saradnicima se odnosio kao gospodar prema slugama, baš kao što se i njegov otac Džo odnosio prema radnicima. Kenedijeva bivša ljubavnica je u našim razgovorima opširno govorila o onome što je nazivala njegovim „ogromnim prihvatanjem nejednakosti. Prema njenim rečima, Kenedi je iskreno zastupao stav da odnosi u američkom društvu moraju da budu bolji. Takođe, činio je dela lične ljubaznosti. Ali, rekla je, u njemu je ostalo duboko ukorenjeno „prihvatanje nejednakosti na svakom nivou – da žene nisu jednake sa muškarcima, da Afroamerikanci nisu jednaki sa belcima, da Jevreji nisu jednaki sa nejevrejima“. Ona kaže: „Za Džeka, to su bili apsolutno prihvatljivi stavovi, ali to ne znači da je bio užasni rasista, antisemita i mizogin. Bio je osoba svog vremena, a to je podrazumevalo mnogo ograničenja. Kada je govorio o siromašnim ljudima, crncima ili Jevrejima, govorio je ‘jadna kopilad’“. Kenedi je tu frazu ponavljao svaki put kad bi nekoga odbio za posao ili kad bi odbacio neki zakon koji su mu nametali. Govorio je: ‘Taj jadni gad, osećaće se užasno“. Izgleda da je Kenedi verovao da „ljudi koji su drugačiji od njega imaju drugačije reakcije, bol siromašnih ljudi je drugačija od našeg bola“. Džon Kenedi je bio svestan te podvojenosti, ali to nije smatrao svojim nedostatkom nego realnim odnosom prema stvarnosti takva kakva je.
Izvor: Magazin tabloid
