Пише: Сејмор Херш
Трајно наслеђе Џона Кенедија као 35. председника Сједињених Америчких Држава није трагична слика атрактивног младог лидера који је убијен на врхунцу каријере. То је био рат у Вијетнаму, рат који ће у деценији након његове смрти однети животе хиљада младих Американаца.
Кенедијева лична одговорност за свргавање и убиство Нго Дин Дијема, председника Јужног Вијетнама, 2. новембра 1963. године, замагљена је лажима људи који су радили за њега и лажима његовог брата Бобија. Дијемов пад многи савремени историчари сматрају прекретницом у ономе што је био вијетнамски, па изненада постао амерички рат. У жељи да обликују истину, људи око председника прикривали су један од разлога зашто је Кенеди одлучио да Дијем мора да оде. Месецима пре него што је ликвидиран, јужновијетнамски председник је почео да тајно преговара са Северним Вијетнамом. Дијем је тражио начин да искључи Американце из процеса дефинисања односа два дела исте земље и истог народа.
У јесен 1963. године, рат се још увек сматрао локалним, само вијетнамским сукобом. Хенри Кабот Лоџ, нови амерички амбасадор у Вијетнаму, и амерички новинарски корпус у Сајгону сматрали су да председник Дијем и његов брат Нго Дин Нхуа представљају главне препреке за напредак у рату против Националног ослободилачког фронта (НФО). У америчкој јавности НФО је познат као Вијетконг – политичко крило комунистичке опозиције. Већина Американаца није знала ништа о НФО-у, а нешто боље информисани политичари и новинари га нису доживљавали као унутрашњу јужновијетнамску снагу отпора, него као комунистичку филијалу Северног Вијетнама. У америчким медијима није се водила дебата да ли је потребно спасавање Јужног Вијетнама од комунизма већ само о томе како да се то учини.
Сједињене Државе су 1963. године имале 16.500 војника у Јужном Вијетнаму. Већина њих се бавила административним и обавештајним пословима, али америчкој јавности је било непознато да се стално повећавао број америчких војних полота, који су учествовали у нападима на мете Вијетконга, бацајући на њих бомбе из јужновијетнамских авиона и хеликоптера. Амерички пешадијски официри су обучавали јединице вијетнамске војске, а и лично су ишли у битке, у којима су и гинули.
Док је Кенеди био председник, у Јужном Вијетнаму је у борбама погинуло 78 америчких војника. Рат који је Кенеди покренуо, после његовог убиства, у смрт је одвео више од 58.000 Американаца. Мали број америчких жртава током 1963. довео је у заблуду већи део америчке јавности, која није схватила интензитет рата. У то време, вијетнамски војници и цивили су гинули у хиљадама.
Мајкл В. Форестал, који је у то време био у Савету за националну безбедност као експерт за Вијетнам, истраживачком тиму Конгреса рекао је 1978. године: „Кенедија је највише мучило што смо Дијему помагали да води грађански рат тако што смо му дали средства за масовно уништење. То је изгледало као слон који покушава да убије муву. Покушавајући да убијемо Вијетконговце убијали смо и многе цивиле. Велики таласи батаљона нападали су мала села, пљачкали и палили, радећи све ствари које војници иначе раде. Кенеди је покушао да смањи употребу напалма, хербицида и нагазних мина, али није успео. Наша војска је сматрала да су та средства неопходна и војно оправдана.“
Криза, која је најавила пад Дијема, почела је у пролеће 1963. Кенеди све до маја није био забринут да ће Вијетнам постати озбиљан спољнополитички проблем. Тада је дошло до протеста будистичких монаха због недостатка верских слобода. На наговор свог брата Нхуа, Дијем је употребио насиље. Јужновијетнамска војска је убила деветорицу монаха на протесту у Хуеу. Када је војска ушла у будистичке пагоде у Сајгону, наводно тражећи скривено оружје, један монах се запалио. Малколм Браун, новинар Асошијејтед Преса, снимио је тај догађај. Запањујућа фотографија самоспаљивања је сутрадан објављена на насловним странама америчких новина. Америчка јавност, укључујући и председника, била је ужаснута тим догађајем, али и реакцијом Нхуове супруге, која је самоубиство исмејавала описујући га као „роштиљ“.
Крајем августа, док су будисти тврдоглаво настављали да протестују, кад се схватило колико је дубоко незадовољство грађана према јужновијетнамској влади, Кенедијева администрација је дала прећутно одобрење за војни удар против Дијема. Први план није успео, али Вашингтон није одустао. Крајем октобра, амбасадор Лоџ је охрабрио локалне заверенике да поново покушају. Главну улогу је имао генерал Дуонг Ван Мин, начелник генералштаба јужновијетнамске војске. Овог пута, у рано јутро 2. новембра, пуч је извршен према плану. Али, догодило се оно што се није очекивало у Вашингтону. Трупе генерала Мина су заробиле Дијема и Нхуа у римокатоличкој цркви, ставили су им повез преко очију и погубили их хицима у потиљак.
Под утицајем медија, који су клицали због Дијемове смрти, америчка јавност је била задовољна пучем. Исти медији су наводили да је председник Кенеди „шокиран и очајан“ због убиства Дијема. Такав утисак је деловао логично. Дијем је био вијетнамски националиста, кога је Хо Ши Мин, комунистички вођа Северног Вијетнама, у одсуству осудио на смрт. Дијем је побегао у САД. Уточиште је нашао у богословији у предграђу Њујорка, где се спријатељио са многим Американцима, међу којима су били Џозеф П. Кенеди и његов син Џон. Кенедијеви су се дивили патриотизму младог вође, његовом ватреном антикомунизму и оданости католичкој цркви. Један од Дијемове браће, Нго Дин Тук, био је римокатолички бискуп.
Тек 1971, кад су неовлашћено објављени документи Пентагона, откривени су детаљи о саучесништву Кенедијеве администрације и у пучу и у погубљењу Дијема. Серија интервјуа, које сам обавио током припрема за писање ове књиге, открила је да је Џон Кенеди активно радио на свргавању Дијема, као и да је знао да ће бити убијен у пучу. Најзначајније информације пружио је Лусијен Конеин, дугогодишњи оперативац ЦИА, који је у октобру 1963. посредовао између амбасадора Лоџа и вијетнамских пучиста. Конеин ми је рекао да никада није било сумње да ће генерал Мин, вођа завереника, убити Дијема и његовог брата. „Никада није било сумње да ће Мин убити Дијема. Рекао сам му да то не ради, јер би могло бити проблема. Мин ми је одговорио: ‘Нећу о томе да разговарам са вама, амбасадору Лоџу сам рекао шта ћу да урадим.’“
Амерички дописници из Сајгона су игнорисали неформалне преговоре Дијема и представника Северног Вијетнама, чији је крајњи циљ било успостављање неутралног режима у Јужном Вијетнаму. „Неутралност“ је подразумевала амерички излазак из Вијетнама. За Американце, „неутралност“ је била нови назив за комунизам. Џон Кенеди је веома озбиљно схватио какве би последице настале успехом преговора између сукобљених вијетнамских страна. О томе је сведочио новинар Чарлс Бартлет, дугогодишњи Кенедијев пријатељ: „Председник је био врло незадовољан таквим расплетом ствари. Рекао ми је да не може дозволити да Вијетнам оде у руке комуниста, а да онда изађе пред америчке бираче и замоли их да поново гласају за њега. ‘Некако морамо да задржимо ту територију до избора 1964. Већ смо предали Лаос комунистима и ако ја предам Вијетнам, заиста нећу моћи да изађем пред бираче’, рекао ми је Џон. Он је знао да у Јужном Вијетнаму немамо будућност. Тамо нас мрзе, желе да нас избаце. То ће урадити у неком тренутку.“
Амбасадор Хенри Кабот Лоџ, који је умро 1985, у мемоарима није испричао сва искуства из 1963. године. Међу својим личним документима, оставио је необјављени извештај о служби у Вијетнаму, који је означио као „Строго поверљиво“. У тим извештајима, који су били доступни аутору ове књиге, Лоџ је истакао да је „добио наређење да своје телеграме шаље директно председнику Кенедију“. Током првих састанака са Дијемом, након Лоџовог доласка у Сајгон, Дијем би гледао у плафон и причао о свом детињству или о вијетнамској историји. „Дијем је одбијао да разговара са мном о стварима о којима је председник Кенеди желео да разговарам с њим. Мислио сам да то није прави начин да се поступа са представником председника Сједињених Држава. Верујем да би наставак Дијемовог режима могло довести до комунистичког преузимања власти“, навео је Лоџ, који је подржавао ратну опцију.
И председник Кенеди је то признао на конференцији за новинаре 12. септембра 1963: „Подржавамо све што помаже да добијемо рат. Противимо се ономе што омета ратне напоре. Нисмо дошли тамо да бисмо гледали како губимо рат.“ Неколико дана касније, Кенеди је додао: „Ако изгубимо Вијетнам, мислим да је свима јасно да ће пасти и остатак југоисточне Азије. То би имало дубоке последице по наш положај широм света. То би утицало на Индију и Индонезију. Све земље би биле погођене падом Вијетнама.“
Роберт Кенеди није описивао свог брата као јастреба, него као голуба. Али, постојали су јаки, убедљиви разлози за борбу у Вијетнаму. Према његовим речима, Џон Кенеди је планирао да оконча рат након свог поновног избора за председника. Што год историчари и сведоци тог времена причали, Џон Ф. Кенеди је свој политички интерес ставио испред добробити војника и цивила у Вијетнаму. Историја је показала да је, после убиства Нго Дин Дијема, у Јужном Вијетнамом пало осам узастопних војних влада, све због корупције и злочина над грађанима. Какве год да су биле намере Џона Кенедија, Вијетнам је био његов рат, чак и после његове смрти.
Извор: Таблоид
