Пише: Гани ел-Ханбели
Историја је кључна у разумијевању зашто се Хиџаз заједно са својим народом тако драстично промијенио.
Морамо схватити како се вехабизам ширио у Хиџазу и Неџду (области у Саудијској Арабији) за вријеме Мухамеда Ибн Абдулвехаба ен-Наџдија, који су бесправно побили многе Ханбелије и како су присвојили епитет Ханбели.
ХАНĀБИЛАХ (ХАНБЕЛИЈЕ)
Учењаци из реда Ханафија, Маликија и Шафија су добро познати у народу, међутим, многи велики ханбелијски учењаци остали су прилично непознати. Главни разлог за то је што је ханбелијски мезхеб најмањи мезхеб с најмање сљедбеника. Али, такођер је важно знати да су због вехабијског геноцида у Хиџазу многи ханбелијски учењаци били мученички убијени и ханбелијски мезхеб је у том крају изгубио вођство.
Оснивач ханбелијскиг мезхеба је имам ехли суннета Ебу Абдуллах Ахмед ибн Мухаммед ибн Ханбел Еш-Шејбāни, рођен 164. хиџретске године. Имам Ахмад је био од селефа, био је међу највећим учењацима којима је уммет био свједок, био је на нивоу муџтехида мутлака и био је водећи мухаддис свог времена који је напамет знао око милион хадиса.
Имам Ахмед и његови ученици били су муџтехидски учењаци и били су на правцу ехли-суннета. Имам Ахмед заједно са још три имама консензусом је прихваћен као ехли суннет и они су главни имами које слиједимо у фикху (вјерозакону).
Кроз повијест на неке Ханбелије је утјецао Теџсим (муџесимско, антропоморфистичко учење), као што је на Ханефије утјецао И’тизāл, али ниједна здрава особа не одбацује цијели мезхеб и његове учењаке због малог броја девијаната, јер је ипак велика већина била на правом путу и консензус остаје на четири школе (ханефијска, маликијска, шафијска и ханбелијска)
ВЕХАБИЈЕ
Ханбелијски мезхеб у Хиџазу је доживио највећи ударац током издајничких ратова Мухаммеда ибн Абдулвеххаба, хариџије који се појавио како би „очистио” свијет од муслиманских отпадника. Овај хариџија са својим култом (сектом), касније названим покретом Мувеххидун, звјерски је убијао вјернике, омаловажавао је ханбелијски мезхеб и побио многе Ханбелије из Хиџаза и Неџда.
Мухаммед Ибн Абдулвеххаб ен-Неџди (1703-1792) одрастао је у ханбелијској породици, али није био перспективан студент, а у својим каснијим годинама развио је властите погрешне идеје и био је под утјецајем настраних учења. Учењаци ехли суннета вел џемаата су упозоравали на њега још прије његовог убилачког похода на муслимане.
Провео је много година у мјесту Дирија, а након што је стекао савезнике и моћ започео је са својим 51 годину дугим крижарским ратом против муслимана. Прогласио је сваког вјерника на земљи и сваког вјерника 600 година прије свог хаеиџијског похода кафиром (немуслиманом), осим оних који су слиједили његово поимање вјере. Брутално је масакрирао хиљаде људи, заједно са својим потомцима утопио се у ову идеологију и олако убијање неистомишљеника. За свог живота проглашен је муртедом (отпадником од вјере) од свог старијег брата и тадашњег ханбелијског ауторитета, имама Сулејмана ибн Абдулвехаба, радијаллаху анху.
Када су вехабије додатно ојачале, заједно с наслиједницима Мухаммеда ибн Абдулвеххаба, побили су огроман број људи, чинећи ужасна убиства празнили су читаве градове, и чинили су и друга незамислива звјерства. У свом злу је отишао тако далеко да је убио и свог рођеног брата имама Сулејмана б. Абдулвеххаба и његовог сина, Аллах им се смиловао.
Осим што су убијали вјернике, рушили су кабурове Аллахових посланика и припадника селефа (првих генерација муслимана), њихове куће, бунаре, чак и дрвеће које су посадили Посланик ﷺ и његови асхаби.
Након пада османског хилафета уништили су повијесне артефакте и још много тога, а све под изговором „заштите људи од ширка“, што је била апсурдна тврдња, него то је била накана запада, да преко њих (вехабија) избришу ислам са лица земље.
Након смрти Мухаммеда Ибн Абдулвехаба, његови синови наставили су свој рат против ислама и муслимана. Османлије су биле те које су објавиле рат вехабијским хариџијама. Између 1811-1818. године, османска војска коју је предводио Мухаммад Али-паша помогла је муслимане против њих. Знате ли шта су Османлије учиниле вехабијској секти? Водили су против њих моћан рат и уништавали зли култ вехабија. Мухаммад Али-паша је успио уништити сами центар вехабизма ед-Диријју. Многе вехабије су побјегли, неки од њих су побјегли у Египат, а они који су заробљени били су затворени, њихове вође одведене у Истанбул и кажњене смрћу за своја гнусна злодјела. И њихови сљедбеници м, егзекутори невиђених масакрирања, такођер су осуђени на смртну казну. И син ибн Абдулвеххаба је осуђен на смрт стријељањем. Након суђења и извршења казне вехабијске хариџије су укопане у заједничку гробнице и није им клањана џеназа. Ово говори какве је гнусне злочине починила овај секта. Тако су Османлије побиједиле Вехабије и тако су уклоњени са власти у Хиџазу и Неџду.
Али,на несрећу након пада османлијског хилафета, вехабије су поново дошле на власт захваљујући њиховом савезништву са породицом Са’уд и Британским царством. Од тада шире своју вехабијску секту у Хиџазу (и шире) те су преименовали име Арабије у ‘Саудијска Арабија’, и на крају су прогласили Девлу (своју државу).
Извор: Хамефијски мезхеб