Када се нађете међу љубитељима кошарке било где у Европи и споменете Душана Ивковића, о њему се увек говорило са великим поштовањем.
„Дуди не можете да приђете са леђа у кафићу или ресторану, такво непоштовање је недопустиво“, рекао ми је један турски скаут када смо разговарали о Ивковићу пре неколико година.
Дуда је свој живот посветио кошарци, а дуго је био играч Радничког са Црвеног крста, потом и тренер екипе на почетку, испоставиће се, величанствене каријере у европским оквирима.
У јануару је господин Ивковић добио награду за животно дело поводом 100 година постојања Радничког.
„Желим да се захвалим на овом великом одликовању. У ових 100 година је ибло сигурно много спортиста, функционера, навијача који су заслужили макар слично одликовање. Напоменуо сам мојим сарадницима, ја сам врхунске спортске резултате остварио са националним селекцијама и другим клубовима. Можда је ово одликовање за верност“, рекао је Ивковић тада.
Потом је додао: „Обележићемо 100 година Радничког. Нећемо се задовољити плакетама. Треба да се трудимо да направимо Раднички који ће функционисати наредних 100 година“.
Кажу да је КК Партизан постао сила седамдесетих година, а Дуда Ивковић је учествовао код прва два освојена европска трофеја.
Први је био 1978. године када су црно-бели играли у Купу Кораћа и тада су у дворани „Борик“ пред око 7.000 гледалаца поразили сарајевску Босну са 117:110 и то после продужетака, пошто је у регуларном делу резултат био 101:101.
Главни тренер је тада био Ранко Жеравица, а његов помоћник Душан Дуда Ивковић, који годину дана касније постаје главни.
Играч утакмице био је Дражен Далипагић, који је имао једно од својих познатих шутерских вечери и зауставио се на броју од 48 поена, што је остао апсолутни рекорд у финалима овог такмичења. Успешно су га пратили Драган Кићановић са 33 и Миодраг Мишко Марић са 21 поеном.
У пораженој екипи, Мирза Делибашић је убацио 32, Жарко Варајић 22, а Ратко Радовановић 20 поена. Варајић и Радовановић су због пет личних грешака морали раније да напусте игру, што је кошаркашима Партизана знатно олакшало посао у продужетку.
„Посао у Партизану 1978. био је мој први самостални. Око Праје и Киће била је нездрава конкуренција коју су правили људи из руководства. Тако се десило да, док је Далипагић био у војсци, ми са младим тимом освојимо дуплу круну и Куп Радивоја Кораћа. Када се он вратио, покупио се Кићановић и отишао у армију, а потом у Италију. Нашао сам се у тој подели. Имао сам срећу да их тренирам, али не и довољно ауторитета и дрскости према управи да пресечем то што се дешавало“, рекао је Дуда Ивковић једном приликом.
Управо те наредне сезоне је Дуда Ивковић први пут самостално водио неку сениорску екипу и показао се у најбољем светлу освојивши све што је могао да освоји:
Титулу шамиона Југославије, Куп Југославије и одбранио трофеј у европском такмичењу Купа Кораћа.
Дакле, у финалу Купа Кораћа црно-бели су играли против италијанског великана Аригонија из Ријетија и у београдској хали „Пионир“ (сада Александар Николић, прим. аут.) успео да победи са 108:98.
Драган Кићановић је био „човек на задатку“ и убацио 41 поен, Мишко Марић 23, Пешић 18, а Тодорић 14 поена, док су за Аригони најефикаснији били Мили са 30, Соџурнер 29, односно Замполини са 19 поена.
„То је била нека круна мог тренерског позива. Неко ће рећи: ‘Тада си радио најбоље’. Али, мислим да за успех у раду и тренерском послу, број трофеја није основно мерило. Трофеји и тренуци славе кратко трају. Увек волим да цитирам једног америчког тренера са колеџа. Када му је речено да је те године радио најбоље, одговорио је: ‘Не. Ја сам увек радио најбоље што могу, преносио своје знање и трудио се да играчи буду што бољи. Али, ове године сам имао далеко најбољу генерацију играча’.“
„Са моје стране, ми освајамо троструку титулу. У то време ме је Кићановић молио да му будем кум, али сам му рекао да сам му ја тренер и да је боље да одабере некога од својих саиграча“.
Наиме, у том периоду, тачније од 1976. до 1980. био је селектор у млађим селекцијама Југославије. На европским првенствима је освојио три медаље: сребро за кадете (1977) и јуниоре (1980) и бронзу за јуниоре (1978).
Вероватно и највећи успех у његовој каријери, колико год то било незахвално рећи, било је Европско првенство у Атини 1995. године, када је Југославија освојила златну медаљу.
Тада је тим Југославије победио Литванију са 96:90 у оном чувеном финалу.
Данас имамо ту традицију дочекивања спортиста на балкону Скупштине града, а она се негује управо од 1995. године, када је селекција Југославиј први пут након санкција добила шансу да учествује на једном шампионату.
„Један од најтежих тренутака у мојој каријери био је онај када сам момцима морао да саопштим да нећемо учествовати на Олимпијади 1992“, рекао је једном приликом Душан Ивковић.
„Да се те ’95. нисмо вратили на кошаркашку мапу, вероватно то не бисмо до дан-данас. Не би нас било ни ’96. у Атланти, ни после тога, био би колапс. То су биле ванредне квалификације, био сам већ четири године селектор тима који не игра или игра неке утакмице као Ол стар селекција. Бора (Станковић) је тад сигурно прекршио нека такмичарска правила, није било раније предвиђеног модела да се било ко ођедном појави на квалификацијама. Али је поступио емотивно, једноставно није хтео да дозволи да се та сјајна генерација кошаркаша угаси, а да се нигде не појави. Без обзира што су му то после многи замерали, он је то урадио за своју земљу и сигуран сам да то нико други на његовом месту не би смео да уради. А после тога смо били сребрни у Атланти ’96, златни на ЕП ’97. у Барселони и на Мундобаскету у Атини ’98“, рекао је Ивковић у једном интервјуу.
Било је ту и проблема. Дудина супруга је чак била готово претучена након проглашења победника.
„Били смо у хотелу Каравел. Направљена је тако напета атмосфера, коју је формирао Кошаркашки савез Грчке, јер смо их два пута победили. После финала и славља над Литванијом дошла ми је жена, готово пребијена у публици после оног проглашења. Останемо ми присебни и, наравно, те ноћи нема спавања. Седели смо код шанка Драган Кићановић, Жељко Обрадовић, Веско Баровић и ја са још неким друштвом. Полако свиће, а Хрвати иду готово на прстима, ваљда су имали рани авион. Кажем им: ‘Шта је, бре, пургери, дођите овамо на пиће, шта се шуњате’. Нико се није јавио“, објаснио је Ивковић.
Хрвати су сишли са постоља одбивши да буду на истом постољу са Србима и Ивковић се тога присетио у једном интервјуу:
„То Европско првенство 1995. било је директно везано за политичку директиву. Чули смо у свлачионици поред нас капитена Хрватске Стојка Вранковића како каже: „Сад је моменат да напустимо постоље.“ Не би то он рекао без наређења из врха. Мени је то било смешно. Сама та Атина и касније чувени балкон, о томе сам много пута говорио, успоставили смо то у врло тешким условима. После рата у Југославији нисам одржавао превелике контакте. Једино сам недавно имао сусрет са Дином Рађом у Атини и током пријема у Кућу славних са Тонијем Кукочем. И заиста, као да се никада нисмо ни одвајали“, закључио је прослављени српски стручњак.
Дуда Ивковић је имао озбиљну понуду да оде у НБА лигу, када су га звали Денвер нагетси, али се он већ договорио са челницима ЦСКА Москве да преузме њихову екипу и у САД није отишао.
„Имао сам први састанак у Ници са ЦСКА. Истовремено сам добио понуду Денвера, отишао сам у Њујорк, разговарао са Кикијем Вандевегеом, тадашњим генералним менаџером Нагетса, а онда смо заједно са мојим агентом и још тројицом скаута отишли на ручак. Целу ноћ, док смо јели, су ми постављали питања. На крају ми је агент Бил Дафи рекао ‘Спреми се да потпишеш уговор ујутру'“, присетио се Ивковић у интервјуу за грчки „Спорт 24“.
Ивковић је објаснио обрт следећег дана.
„Договорили смо услове уговора, уједно и моју улогу. Договорили смо се да ћу током прве године бити саветник, односно учити о НБА, а потом да ћу поптисати двогодишњи уговор. Следећег јутра били смо на кафи и речено ми је да су власници на одмору и да не може ништа да се заврши. Питали су ме да будем стрпљив неколико дана, на шта сам им одговорио да за две недеље имам састанак са ЦСКА. Временом су пролазили дани и потписао сам за ЦСКА.“
Уследио је још један позив Денвера, али је било касно.
„После неког времена добио сам позив Денвера, рекли су ми ‘Тренеру, ми смо спремни. Одговорио сам им ‘Жао ми је, потписао сам за ЦСКА“, открио је Ивковић.
Дуда је са Олимпијакосом у два наврата био шампион Европе. Евролигу је први пут са грчким великаном освојио 1997. године, а други пут 2012. године и оставио неизбрисив траг.
На дан његове смрти у Београду се одржава опроштајни меч Новице Величковића, човека кога је Дуда тренирао у репрезентацији Србије.
Меч се одржава између Партизана и Анадолу ефеса, две екипе које је Дуда тренирао током каријере…
Дудин опроштајни меч се играо у Атини, у дворани ‘Мира и пријатељства’, завршена је на 28 секунди до краја меча, пошто то симоблизује 28 трофеја, колико је Душан Дуда Ивковић освојио у каријери.
На опроштају Ивковића били су његови бивши играчи Тома Ертел, Никос Зизис, Стефан Марковић, Богдан Богдановић, Костас Слукас, Чеди Осман, Никола Калинић, Перо Антић, Дарио Шарић, Виктор Хријапа, Кајл Хајнс, Бобан Марјановић, а присуствовао је и бивши селектор Србије Александар Ђорђевић, као и Предраг Даниловић, Здовц, Томашевић, Тарлаћ, Чутура, Паспаљ, Крстић, Рађа…
Дуди никада нећемо моћи довољно да захвалимо за све што је урадио за српску кошарку, па ни 100 оваквих текстова не би могло да дочара величину једног таквог тренера.
Покорио је свако такмичење у ком би се нашао, па је с правом именован међу 50 људи који су највише допринели развоју Евролиге, али и европске кошарке, члан је и ФИБА Куће славних и номинован за улазак у Спрингфилдову Кућу славних.
Никола Тесла му је предак, пошто је његова бака рођена сестра Теслине мајке.
„Моја бака Олга Мандић и Ђука, мајка Николе Тесле, јесу сестре. Јако сам поносан на своје породично стабло, али ми је помало непријатно да причам о томе, рећи ће неко да својатам такву личност“, рекао је Ивковић.
Нека почива у миру.
Стефан Николић
Извор: Б92
