Пише: Сејмор Херш
Пораз у Заливу свиња
У америчкој јавности постоји слика Џона Фицџералда Кенедија као шармантног и харизматичног лидера. У књизи „Тамна страна Камелота“, Сејмор Херш раскринкава ту стратешки конструисану лажну представу, иза које се налазе криминалне, корупционашке и сексуалне афере најзначајнијег члана америчке политичке династије. Херш је објавио доказе умешаности Џ.Ф.К. у намештање избора, сарадњу са мафијом, организовањем атентата, ризичне везе са бројним женама, па и прикривање здравствених проблема, који су утицали на способност доношења одлука.
У рано пролеће 1961. године, у Белој кући нико ништа званично није знао о плановима за инвазију на Кубу, на плажи познатој као Залив свиња. Али многи су чули да се нешто припрема у канцеларији Мекџорџа Бандија, једног од важних људи у Савету за националну безбедност. Шта се спрема, постало је јасније кад је Банди одбацио предлог Бразила да посредује у решавању кризе између Кубе и Сједињених Америчких Држава: „Не, преговори нису потребни, довољан је само један војни одред!“
Неколико сарадника председника Џона Кенедија, који су знали за инвазију, делили су Бандијево самопоуздање. Сумње, ако их је уопште било, превазиђене су преовлађујућим мистичним осећајем да Кенеди не може да погреши. Кенеди се налазио у серији победа. Победио је конкуренте у Демократској партији. Победио је на изборима. Мислио је да ствари иду по његовом, па је одлучио да још једном баци коцкице.
Сејмор Херш: Тамна страна Камелота – прљаве тајне америчке династије Кенеди (8)
А коцкице су биле пуне експлозива. Ангажовани су мафијаши из Хаване, који су пристали да сарађују са америчким службама. Према плану, мафија је требало да убије Фидела Кастра на дан искрцавања америчких трупа у Заливу свиња.
Иако је био само једна од три потенцијалне мете нове америчке за политички атентат, новој америчкој администрацији Кастро је био најважнији. Његова смрт, сматрали су креатори инвазије на Кубу, изазвала би побуну широких маса. „Уклањање Кастра био је део плана инвазије“, рекао ми је Роберт Махеу, који је посредовао између ЦИА и кубанске мафије. Махеу је већи део зиме и пролећа 1961. провео скривајући се у хотелима у Мајамију, где је са тројицом мафијаша – Семом Ђанканом, Џонијем Роселијем и Сантосом Трафикантеом – припремао атентат на владара Кубе.
Прича почиње са Трафикантеом, бившим шефом кубанске мафије, који је желео да се реши Кастра и врати се коцкарском послу у Хавани. Трафиканте је повезао Ђанканов тим са двојицом незадовољних Кубанаца, који су – након што им је ЦИА обећала чак 50.000 долара – били спремни да убију Кастра. Први је био Хуан Орта Кордова, који се тада налазио на функцији генералног секретара Кастровог кабинета. Кордова је имао свакодневни приступ Кастру, стога је могао да му убаци отровну пилулу у пиће. Након много пропалих покушаја, ЦИА је припремила смртоносну пилулу, која се може растворити у хладној води. Од почетка фебруара 1961. године најмање шест пилула је достављено Ђанканином тиму да их проследи Орти на Куби. Али Орта је у то време изгубио директан приступ Кастру. Касније, ЦИА је у извештајима цитирала вође мафије, који су тврдили да се Орта уплашио. Неколико дана пре инвазије у Заливу свиња, Орта се склонио у амбасаду Венецуеле, где је остао до октобра 1964, када му је Кастро дозволио да побегне у Мексико Сити.
ЦИА је имала резервни план за убиство Кастра. Чак и пре него што је положио заклетву, Џон Кенеди је рекао да ЦИА мора да буде спремна да убија, а његов брат Роберт, кад је постао државни тужилац, континуирано је вршио притисак на припаднике ЦИА да наставе са својим смртоносним плановима. Као и обично, улога Бобија Кенедија је била двострука. С једне стране, захтевао је од ЦИА да убија, а с друге стране спречавао је ФБИ и друге савезне службе да осујете операције које су имале за циљ ликвидацију неподобних страних политичара.
Џон Кенеди је веровао да ће искрцавање на кубанску обалу завршити успешно. Он и његов главни човек из ЦИА, Ален Далс, игнорисали су упозорења да Кастро зна да се врши обука кубанских избеглица у Гватемали, који би требало да изврше инвазију на Кубу.
Амфибијско искрцавање у Заливу свиња, на југу Кубе, почело је 17. априла. Кастрова војска и милиција разбиле су бригаду од 1.400 кубанских прогнаника, коју је регрутовала и обучила ЦИА. Убијено је њих 114, а заробљено 1.200. Председнику Кенедију је решено да ће искрцавање изазвати широку побуну народа против Кастровог режима. То се није догодило. Кастро је победу прогласио у четворочасовном телевизијском говору, у коме је исмевао Кенедијеву администрацију због погрешне процене расположења у кубанском народу.
Сејмор Херш: Тамна страна Камелота – прљаве тајне америчке династије Кенеди (7)
Два дана пре искрцавања извршено је осам ваздушних удара на Кубу. Положаје кубанског војног ваздухопловства бомбардовали су необележени авиони Б 26 из Другог светског рата, који су полетали из Никарагве, а њима су управљали пилоти кубанског порекла. Други талас удара, који се сматрао кључним за успех инвазије, лично је отказао Кенеди. Та одлука је директно утицала на погубни исход искрцавања у Заливу свиња.
Директна улога младог председника у неуспелој операцији, као и његова неодлучност, скривани су од јавности следећих 15 година. Кенеди је елиминисао велики део контроверзи око тога ко је шта наредио када је на конференцији за новинаре 21. априла рекао да постоји стара изрека о томе да победа има стотину очева, а пораз је сироче: „У овом случају, ја сам одговоран као представник власти, то је сасвим очигледно…“
Спремност да преузме одговорност донела му је огромну подршку јавности, која је делила његову мржњу према Кастру. Рејтинг му је порастао. Међутим, Кенеди се приватно жалио свима, укључујући и многе новинаре, да није урадио ништа друго осим што је следио препоруке ЦИА и Пентагона. „Само сам послушао њихов савет“, рекао је бившем председнику Двајту Ајзенхауеру, чија администрација је направила први план за инвазију, када су регрутовани Ђанкана и Росели да убију Кастра.
У то време, ниједан новинар није извештавао о Кендијевој двострукој игри. Али, много касније, један новинар је то описао у својим мемоарима. Хедли Донован, некадашњи главни уредник часописа Тиме Инц. написао је 1987. да је председник „добијао бесмислене похвале и невероватан скок рејтинга само зато што је изјавио неизбежну чињеницу да је он одговоран, а то га није спречило да многим пријатељима, сенаторима и новинарима приватно прича да је погрешио што је слушао припаднике ЦИА и војске“.
Као жртва својих подређених, Кенеди је приказан и у мемоарима Теда Соренсена. У бестселеру „Кенеди“, који је објављен 1965. године, Соренсен је написао да је Џон Кенеди „био способан да изабере погрешан, али никада глуп курс. Да би се разумело како је донео одлуку о Заливу свиња потребно је преиспитати чињенице и претпоставке које су му представљене.“ Соренсен је тврдио да је Кенеди био погрешно информисан од стране ЦИА и војске, јер су на његове сумње одговарали људи који су били „посвећени реализацији тог плана“.
Артур Шлезингер, у делу „Хиљаду дана“, такође објављеном 1965, теоретисао је о томе да је Кенедијева погрешна дозвола за инвазију проистекла из његовог неискуства, пошто је на функцији председника био тек 77 дана. „Није могао да зна који су његови саветници компетентни, а који нису“, написао је Шлезингер. У књизи је описан и ручак, неколико дана после дебакла, на коме је Кенеди признао да је „вероватно направио грешку што је задржао Алена Далса на месту директора ЦИА“. Шлезингер је изнео тврдње да је Кенеди имао много сумњи у успех инвазије, али је такође био и забринут – баш као и Далс – због проблема који би настали да је операција отказана. Кубански прогнаници би се неокрвављени вратили на Флориду, где би о свом разорачерењу и фрустрацијама причали сваком новинару на кога би наишли. Шлезингер је цитирао Кенедијеве речи: „Ако морамо да се решимо ових људи, много је боље да их оставимо на Куби, него у Сједињеним Државама, поготово ако желе да тамо иду.“
То је редак увид у Кенедијев инстинкт за самоодржање. Схватио је да би политичка цена отказивања инвазије била велика, далеко већа од оне која би настала неуспехом. Да је отказао акцију, деловао би слабо и неодлучно и дао би републиканцима прилику да га оптуже да је благ према комунизму. Шлезингеров извештај је Кенедијеву дилему приказао на много узвишенији начин – ако би председник одложио акцију, заувек би га прогањао осећај да су његове скрупуле сачувале Кастра на власти. Аутор је додао да је Кенедија мотивисала „посвећеност кубанских патриота“ и да „није видео никакву обавезу да Кастров режим заштити од демократски оријентисаних Кубанаца“.
Сејмор Херш: Тамна страна Камелота – прљаве тајне америчке династије Кенеди (6)
Соренсен и Шлезингер очигледно нису знали кључне истине о Куби. Нису знали да је Кенеди, још пре него што је изабран за председника, био приватно обавештен од стране званичника ЦИА да ће Куба ускоро бити нападнута од стране тајне војске у егзилу. Управо те информације, Кенеди је ефикасно користио у кампањи против Ричарда Никсона. Такође, двојица аутора нису знали да је на Кенедијев амбивалентан однос према операцију у Заливу свиња до последњег тренутка утицала чињеница да људи Сема Ђанкане нису успели да убију Кастра. Једна од Кенедијевих најконтроверзнијих и најнелогичнијих одлука током акције било је отказивање другог таласа бомбардовања.
Неколико деценија касније декласификовани су многи документи Беле куће о инвазији на Кубу, а ниједан се није бавио атентатом на Кастра. Објављени документи јасно показују да су Кенеди и његови блиски сарадници били укључени у свакодневно планирање и одлучивање о инвазији. Све указује на то да су на Кенедијеве одлуке о инвазији више утицали политички мотиви, него обавештајне и војне процене. Као што је Кенеди морао да зна, његова одлука о одустајању другог авионског напада на Кубу представљала је смртну казну за кубанске изгнанике, који су се искрцали у Заливу свиња. Други талас бомбардовања усмерио би пажњу на америчко учешће, а то би угрозио би Кенедијев састанак са Никитом Хрушчовом, који се припремао у то време. То би угрозило Кенедијеве шансе да већ на почетку председничког мандата оствари тријумф у спољној политици. Што се тиче домаће јавности, председник је схватио да ће му мању штету направити војни неуспех у Заливу свиња, него политичка критика коју би претрпео од републиканаца и конзервативних демократа ако не настави са инвазијом. Ништа – чак ни смрт и заробљавање стотина кубанских патриота – за Кенедија није било вредно тог ризика.
Док се инвазија претварала у катастрофу, Кенеди је наставио да смањује своје дипломатске и политичке губитке. Руководству Пентагона није дозволио да са млазним ловцима и ратним бродовима притекну у помоћ кубанским патриотама. Морнаричка оперативна група је била у приправности. Лоцирана у међународним водама код Кубе, посматрала је како Кастрова војска уништава све у Заливу свиња. Фрустрација војске је појачана чињеницом, која у то време није била позната, да представу у водама и ваздушном простору код Кубе није водио Пентагон, него Бела кућа. О свему су одлучивали председник и његови људи, а не генерали и адмирали.
Сејмор Херш: Тамна страна Камелота – прљаве тајне америчке династије Кенеди (5)
Након пропасти кубанске операције, Џон Кенеди је помоћ и подршку тражио само у свом брату Бобију, који је и током следећих тридесет месеци остао једини његов ослонац. Два брата су се потрудила да минимизирају политичке последице неуспеха, пребацујући одговорност на саветнике из ЦИА и Пентагона. Међутим, иако је Залив свиња био први политички пораз у животу Џона Кенедија, он није хтео да се освети саветницима за које је тврдио да су га завели. Његова мета је био Фидел Кастро. Све преостале дане на функцији, Кенеди је правио планове како да натера Кастра да плати – по могућству властитим животом – за каљање части династије Кенеди.
Извор: Таблоид
