Пише: Слободан Дивљак
После величанственог скупа на Славији чији су организатори били студенти а на којем је било више од 100.000 људи, Ана Брнабић је на Хепи телевизији истакла да је на том скупу било најмање студената, те да су стога на њему доминирали политички захтеви. Она изгледа има натприродну моћ да у огромној маси људи прецизно изброји колико је било студената, а колико нестудената. Заиста задивљујућа магијска моћ.
Како грађани себе виде
Но, главни проблем је у њеном закључку да је тај протест био обележен политичким захтевима, чиме она показује да, као и сви њени саборци, заједно са њиховим неприкосновеним господаром Вучићем, поистовећује политичке и страначке захтеве. У свим аутентичним грађанским државама била би због овога извргнута руглу од самих самосвесних грађана. Јер грађанин је, по самој својој дефиницији, политичко биће. То произлази већ из саме чињенице што у грађанској држави сви који имају статус грађанина имају право да гласају на вишестраначким изборима на којима победник избора може бити само она странка или страначка коалиција која је добила већинску подршку грађана као бирача на изборима, наравно уколико су избори „фер“, тј. уколико се све странке надмећу под једнаким условима. Та чињеница потврђује да су грађани изворни носиоци суверенитета и да је њихова изборна воља пресудна за легитимитет власти. Наравно, то и Ана Брнабић, као и њен шеф, како она Александра Вучића зове, знају. Али они без предаха сваку активност грађана, било да се она огледа у вербалној критици власти или у различитим облицима грађанске непослушности, дисквалификују тако што је подводе под појам политизације. Донедавно су они и самом студентском бунту, досад најмасовнијем у историји Србије од када се Црна Гора одвојила од ње, придавали префикс „политички“, као да студенти нису грађани. Ова демонизација „политичких захтева“ грађана има за циљ да се они присилно пасивизирају у периоду између избора. На оптужбу да су њихови захтеви политички, студенти су без икаквих резерви одговорили потврдно, тј. адекватно.
По чему се политички захтеви суштински разликују од страначких? Борити се за слободу говора, удруживања, вероисповести, за независност РТС-а од власти, за професионализам у новинарству, за независност правосуђа, тј. за успостављање строге поделе власти, за поштовање грађанских и индивидуалних права, дакле за оне принципе који чине окосницу грађанске државе као такве не значи навијати за било коју странку, већ борити се за успостављање аутентичног либерално-демократског поретка чије је језгро правна држава. За разлику од наведеног поретка који се састоји из чисто формалних принципа негативних по своме карактеру, и утолико идеолошки непристрасних, странке су, нужно, идеолошко-политички оријентисане: умерено или радикалније леве, центрумашке, умерено или радикалније десне и саобразно тој њиховој оријентацији оне имају своје посебне, садржајно одређене политичке програме. Поредак грађанске државе и политичке странке налазе се на различитим концептуалним нивоима. Онај први је на вишем, апстрактнијем нивоу јер је он услов без којег не може бити вишепартијског система: он дефинише формално-правни оквир и за све странке важећа правила игре. Странке које тај оквир и правила игре не прихватају и теже њиховом одбацивању у циљу насилног успостављања антипарламентарних система различитог типа не би могле бити легализоване у парламентарном систему. Суштина аутентичног парламентарног система дата је у уставу, тако да кршење устава, нарочито оно грубо, отвара пут успостављању система арбитрарне власти која тежи да влада самовољно, без икаквих уставно-правних ограничења, те такав начин владања све више и више постаје антипод парламентарном систему заснованом на правној држави које не може бити без строге поделе власти, чија је једна од грана и независно правосуђе. У овом случају поставља се питање ко ће бити судија о томе да ли извршна власт као таква радикално прекорачује своја овлашћења или појединац унутар ње који је као „особа над особама“ ставио под своју контролу законодавну и правосудну грану власти.
Шта је рекао Лок
Пошто је већинска воља грађана пресудна не само приликом избора власти, већ и приликом доношења самога устава, чији се коначни нацрт донесен двотрећинском већином у Народној скупштини потврђује на референдуму, ако за њега гласа више од половине уписаних бирача, јасно је да поменути судија може бити смо народ или, што је исто, грађани. Јер како би то рекао претеча успостављања либерално-демократског државног уређења, Џон Лок: „Народ ће бити судија; јер ко ће бити судија у томе да ли његов повереник или посланик ради правилно или у складу са овлашћењем – до онај ко га је одаслао и ко мора, пошто га је одаслао, да још располаже влашћу да га одбаци кад пренебрегне своје овлашћење.“ Оваквим ставовима Лок је оправдавао свој чувени захтев о праву грађана на побуну или, модернијим језиком речено, на грађанску непослушност, кад год се власт која свој легитимитет и легалитет дугује већинској вољи грађана, изопачи у самовољну, арбитрарну власт у циљу поробљавања народа.
Студенти су са пуним правом као грађани одговорили Александру Вучићу, када је изјавио да су њихови захтеви испуњени, да они њему нису ни упућивали своје захтеве јер је ненадлежан за њхово испуњење, већ онима који су надлежни за то. И заиста, по постојећем уставу, Вучић нема право да од тужилаштва захтева да му достави документацију везану за пад надстрешнице, нити има право да влади наложи да ту документацију објави, као што ни влада нема право да од тужилаштва тражи документацију која је предмет истраге. На страну то што се показало да објављена документација није потпуна. Све су то груба кршења Устава која показују да је тужилаштво само продужена рука „особе над особама“ која стоји изнад закона. Скуп у Сава центру, којем су наводно присуствовали само студенти, био је типично страначки јер су присутни унисоно аплаудирали Александру Вучићу, који додуше није формално председник СНС, али је њеним члановима не тако давно јавно саопштио да су они без њега нико и ништа, на шта су му ови узвратили дугим овацијама. Колико год да су те овације указивале на крајњи мазохизам чланова СНС-а, толико оне нису ишле ни у прилог Вучићу јер то што он, по његовим речима, неприкосновено влада ништаријом не чини га великим државником. Велики државници су они који уживају ауторитет и поштовање код оних који су неко и нешто.
Често високопозициониране скутоноше Александра Вучића а и он лично теже да дисквалификују грађанске протесте тврдњом да су они усмерени на смену постојећег режима и да стога имају смишљено политички карактер. И ту су потпуно у праву. Али, и такви захтеви побуњеног грађанства имају надстраначки карактер, пошто се њима не изражава пристрасност према овој или оној опозиционој странци или њиховим коалицијама, већ се тражи успостављање аутентичног парламентарног система чију срж чини правна држава. Када председник Републике Србије, примера ради, јавно истакне да надстрешница није реконструисана, то није обична вербална манипулација иманентна политици као политици, већ изјава која је у функцији прикривања читавог ланца криваца за пад надстрешнице који је имао за последицу убиство недужних грађана. После је исту такву неистину изнео и Горан Весић пре подношења оставке.
Шта је то када тај исти председник Републике који би морао да се придржава својих уставних овлашћења и да поштује законе ове земље, јавно указује на постојање огромног броја тзв. лојалиста који су се у некој цркви својом крвљу заветовали да ће га по сваку цену бранити? То недвосмислено упућује на тзв. процес иницијације. Поред свог класичног значења својственог традиционалним друштвима, иницијација представља и скуп обреда и обичаја којима се особе уводе у тајна друштва, секте или организације. Термин „тајна“ овде треба тумачити као антипод термину „легална“. Тиме се овакав тип организовања уздиже изнад закона. Дакле, реч је о заветовању помоћу крви чији је циљ одбрана култа личности помоћу стварања ванлегалног монопола на физичку силу. Незамисливо је да било који државник унутар парламентарног система изјави тако нешто, пошто би он одмах потом био подвргнут истрази врховног јавног тужилаштва. Јер овде се не ради о тзв. конзервирајућем насиљу, оном које служи очувању уставно-правног поретка, тј. насиљу које штити универзална правила игре, а тиме и индивидуална права, кажњавајући оне који их крше. Напротив, овде је посреди одбрана „особе над особама“, сувереног диктатора који је у својим рукама концентрисао све три гране власти, како би грађане, као изворне носиоце суверености, претворио у пуку обесправљену, поданичку масу.
Пошто се пламен побуњеног грађанства, у чијем су центру студенти, све више распламсава без примене било каквих насилних акција, сваки покушај режима да га угаси бруталном употребом силе био би не само незаконит, већ би представљао неизбрисиву историјску срамоту незабележену у парламентарној историји Србије. Пуцањ у младост као будућност Србије не заборавља се нити опрашта. Он би изазвао раслојавање у војсци, полицији, безбедносним службама и у самој Цркви, а вероватно би изазвао и преокрет у опортунистичком односу Запада према сервилном Вучићу. Зато би тај пуцањ имао за последицу самоубиство режима.
Извор: Радар
