Pre sedamdeset pet godina DŽ. D. Selindžer, izašavši iz rata s posttraumatskim stresnim poremećajem, stekao je slavu bestselerom Lovac u raži, a njegov književni junak Holden Kolfild postao je alter ego “pobunjenika bez razloga” iz generacije “bebi bumera”. Potom se, izbegavajući publicitet kao “Greta Garbo književnosti”, osamio u kući blizu Korniša u Nju Hempširu, što je rasplamsavalo senzacionalističku znatiželju, tračeve i osvetničko pamćenje njemu bliskih; voleo je žene znatno mlađe od sebe i naglo je raskidao te veze; više od 50 godina pisao je kao da traga za prosvetljenjem, a ništa od toga nije objavljivao jer je to smatrao ugrožavanjem privatnosti. Umro je u 91. Njegov Holden Kolfild se u 75. dobro drži, kažu, zahvaljujući zumerima, domorocima interneta, među kojima Selindžerov jezik neobično snažno rezonuje.
Piše: Milan Milošević
Gin a body meet a body
Comin thro’ the rye,
Gin a body kiss a body –
Need a body cry.
Ako neko sretne nekog dok kroz raž prolazi, ako neko poljubi nekog – treba li neko da plače?
Naslov Lovac u raži (The Catcher in the Rye) proizlazi iz toga što je najpoznatiji književni lik u Americi još od Tvenovog Haklberi Fina, šesnaestogodišnji Holden Kolfild, alter ego pobunjenih “bebi bumera” pogrešno zapamtio stih škotskog pesnika Roberta Burnsa (1759–1796) Gin a body meet a body (“Ako neko sretne nekoga”) kao If a body catch a body (“Ako neko uhvati nekoga”) i tako staru škotsku pesmu sa seksualnim asocijacijama pretvorio u složeniju metaforu o nemogućoj misiji spasavanja Crvenkapine nevinosti.
Holden Kolfild zamišlja da će biti lovac (catcher) koji decu koja se igraju u raži hvata pre nego što padnu preko litice, da bi ih spasao od propasti u izveštačenom svetu odraslih lažnjaka (phonies). Udica tog detinjastog metaforičnog naslova, kako kaže “Njujork tajms”, s prizvukom bejzbola, mora da leži negde dublje u podsvesti i vrtlogu frustracija bebibumerskih pobunjenika bez razloga koji su u Kolfildovoj ranjenoj duši prepoznavali sopstveno osećanje otuđenosti.
Catcher-a, koji u bejzbolu velikom rukavicom hvata loptu koju baca pitcher, i pisac i junak, a očito i čitaoci su lako mogli da zamisle, jer pedesetih godina prošlog veka bejzbol je prevazilazio okvire sporta i bio deo urbane mitologije koju su u Njujorku oblikovala tri kultna tima: Jenki, Bruklin Dodžersi i Džajantsi.
A naivnu metaforičku sliku njive raži na ivici provalije – žitarice koja raste na peskovitom, glinastom ili tresetnom, relativno ravnom tlu po kome se ore, drlja, seje i žanje – mogli su da smisle samo pisac i njegov junak rođeni u Njujorku, gde su za raž mogli da čuju samo kad neko u baru naruči škotski viski.
Soni sa Menhetna
Džerom Dejvid Selindžer je rođen u Harlemu na Novu godinu 1919, kao drugo od dvoje dece. Zvali su ga Soni. Otac Sol, Jevrejin poreklom iz Litvanije, sin rabina, zarađivao je za život uvozeći sir i šunku. Kako je Solov posao tokom Velike depresije napredovao, porodica se preselila u Zapadnu 82. ulicu, a zatim u Park aveniju 1133, na Menhetnu, najprestižniju adresu u Njujorku, u čijem širem okruženju su nicale znamenitosti tog doba, poput palate Krajsler 1930.
Njegova majka Mari Džiliš, irskog porekla, rođena u Škotskoj, po prelasku u Mojsijevu veru promenila je ime u Mirijam Džilih Selindžer, što je Džerom saznao tek kada je sa 13 godina proslavio svoju jevrejsku ceremoniju punoletnosti, bar micvu.
Roditelji su ga 1932. upisali u ekskluzivnu školu Makberni na Menhetnu, na Gornjem vest sajdu, a pošto nije uspeo da je završi, otac ga 1934. šalje da se uozbilji u Vojnoj akademiji Vali Fordž u Vejnu, u Pensilvaniji. Tamo je bio književni urednik godišnjaka klase ‘36, “Ukrštene sablje” i napisao je stihove školske pesme. Njegova sestra Doris, međutim, misli da je on patio zbog antisemitizma u toj vojnoj školi.
Upisao se 1936. na Univerzitet u Njujorku, ali je 1937, pre kraja prve godine, napustio studije. Otac ga je poslao u Bidgošć u Poljskoj i u Beč, ne bi li naučio nešto o proizvodnji kobasica i šunki.
Vratio se u Ameriku mesec dana pre nego što je Hitler izvršio anšlus Austrije 12. i 13. marta 1938. Posle rata će saznati da je u nacističkom logoru stradala cela jevrejska porodica kod koje je u Beču živeo, pa i devojka koju je tamo upoznao i zavoleo, a koja mu je davala časove nemačkog. Ostaće trag o tome u njegovoj priči Devojka koju sam znao.
Kolege sa koledža Ursinus u Koledžviližu blizu Filadelfije ga se sećaju kao Džerija, koji je po povratku u Ameriku išao po kampusu u elegantnom crnom česterfild kaputu sa somotskom kragnom i govorio da će napisati veliki američki roman.
Adam Gopnik, pisac i autor magazina “Njujorker”, uočava da su za Selindžera značajni bili pisac satiričnih kratkih priča Ring Lardner, zatim Gertruda Stajn i T. S. Eliot i Ernest Hemingvej, a da je njegov idol bio Skot Ficdžerald, pisac tzv. izgubljene generacije 1883–1900, stasale u Prvom svetskom ratu.
“Bio sam lud za Velikim Getsbijem”, kaže njegov Holden. “Stari Getsbi. Stari sport. To me je ubilo.”
Selindžer je na Kolumbiji 1939. pohađao večernji kurs profesora kreativnog pisanja Vita Barneta, osnivača magazina “Stori”, u kome će objaviti priču Mladi ljudi. “Stori” je inače objavljivao rane radove Trumana Kapotea, Normana Majlera i Čarlsa Bukovskog.
Onako introvertan, izdržao je samo tri nedelje na luksuznom kruzeru MS Kungsholm, gde je radio kao direktor zabave i aktivnosti, organizovao igre, vodio plesove i družio se sa putnicima.
Prolaze crni konji i jezivi ljudi dubokim putevima gitare (1. dio)
Una O’Nil u baru roda, s čašom mleka
Ambicije mladog pisca koji obećava počinju da se ostvaruju kada je urednik “Njujorkera” prihvatio priču Blaga pobuna kod Medisona, koja će kasnije biti pretvorena u jednu od scena u Lovcu u raži. Nije je objavio zbog japanskog napada na Perl Harbor.
Te 1941. godine, književna karijera u usponu dvadesetdvogodišnjeg Džeroma Selindžera privukla je pažnju šesnaestogodišnje Une O’Nil, ćerke dobitnika Nobelove nagrade Judžina O’Nila, autora drame Dugo putovanje u noć.
Prijatelju koji ih je upoznao Selindžer je pričao da je “mala Una zaljubljena u malu Unu”, ali je bio opčinjen njenom lepotom, slikom nevinosti i emocionalnim ožiljcima – jer to što je Una O’Nil bila ćerka velikog dramskog pisca bio je deo njene privlačnosti, ali i njena trauma.
Njena majka je pila, a tata Judžin O’Nil napustio ih je kada je imala dve godine. U detinjstvu, kad god bi videla njegovu sliku u novinama, vikala bi: “Tata, tata”…
Tata je bio jedan od stalnih gostiju spaek easy bara Čamlis (Chamli’s), koji su tokom prohibicije 1922. zvali i “osamdesetšestogodišnjak”, jer su zadnja vrata bila na adresi ulica Bedford 86; kroz njih je gostima savetovano da se sklone kad počne policijska racija. Džejms Baron iz “Njujork tajmsa” je to mesto opisao kao “književno utočište”, jer su se tu okupljali i Džon Dos Pasos, i Vilijam Fokner, i Ernest Hemingvej, i Skot Ficdžerald.
Od te atmosfere urlajućih dvadesetih mnogo se razlikovalo doba svinga (swing) 1940-ih. Sa svojih veselih 17 godina, debitantkinja Una O’Nil često je fotografisana u klubu Stork (Roda), sastajalištu američke elite – kako drži čašu mleka (naravno, jer je bila maloletna). Nije se zabavljala samo sa Selindžerom, već malo i sa filmskim autorom Orsonom Velsom.
Kenet Slavenski, autor knjige DŽ. D. Selindžer: život, kaže da je, u vreme kada se zabavljao sa ćerkom Judžina O’Nila, Selindžer preko nje upoznao njenu prijateljicu Gloriju Vanderbilt, iz jedne od najbogatijih američkih porodica, koja je u poslovima sa parobrodima i železnicom stekla ogromnu moć i ugled tokom Zlatnog doba Amerike (Gilded Age 1870-ih do 1890-ih). Zvala ga je “onaj mladi jevrejski pisac”.
Vreme svinga je prošlo, a Džeroma Selindžera su od Une rastavili vetrovi rata.
Mada je ranije odbijan kad se dobrovoljno prijavio za služenje vojske, Selindžer je nakon japanskog napada na Perl Harbor regrutovan 1942. u vojsku SAD. Kršni momak sa Menhetna postao je, kako se tada govorilo, Dži Aj, G. I. (Government Issue, izraz za standardnu vojnu oprema koju vojnik dobija o trošku države, postao je naziv koji je predstavljao običnog vojnika).
“Večeras je na smotri bilo užasno hladno, pa ipak se jedno šest vojnika iz našeg voda onesvestilo tokom beskrajnog sviranja himne. Mislim da normalan čovek ne može da izdrži neprirodan vojnički stav mirno… Ja nemam nikakvu cirkulaciju, ni puls. Nepomičnost mi je urođena…” U priči Visoko podignite krovnu gredu, tesari, to je rečenica iz dnevnika Simora Glasa dok je bio stacioniran u Port Mauntu, krajem 1941. i početkom 1942.G. I. Selindžer je bio u kampu za obuku (boot camp) u Džoržiji kada je Una O’Nil prestala da odgovara na duga pisma koja joj pisao svakog dana.
U potrazi sa filmskom karijerom otišla je u Holivud i čim je junu 1943. napunila 18 godina, udala se za 53-godišnju zvezdu nemog filma Čarlija Čaplina, samo osam godina mlađeg od njenog oca. Rodila je osmoro dece i ostala s njim do njegove smrti 1977. Umrla je od raka pankreasa 1991. u 66. godini.
Francuski pisac novije generacije Frederik Begbeder nalazi da je Una inspirisala Selindžera da napiše deo ispovesti junaka Lovca u raži o kvarnom svetu odraslih. A biograf Kenet Slavenski piše: “Sali Hejs, prelepa, ali konvencionalna Sali Hejs, Holdenova stara ljubav je Una O’Nil. Ne mogu to jasnije reći”. Dok Dejvid Šilds, uz Šejna Salerna, koautor veoma poznate biografije Selindžer smatra da je Selindžerova doživotna opsesija tinejdžerkama bila barem delimično pokušaj da pronađe Unu.
Prolaze crni konji i jezivi ljudi dubokim putevima gitare (2. dio)
Za Esme, s ljubavlju i mučninom, o ratnoj traumi
A visokog i krhkog G. I. Džeroma Dejvida Selindžera sa Menhetna čekala su ratna iskušenja iz kojih će izaći slomljen. Od 3.080 pripadnika Selindžerovog puka koji se Dana D, 6. juna 1944. iskrcao na plaži Juta u Normandiji, prve tri nedelje rata preživelo je samo njih 1.130.
Kada je 12. pešadijski puk pokušao da zauzme močvarnu šumu Hirtgen, od prvobitnih 3.080 vojnika ostalo je 563. Selindžer se potom borio u Ardenskoj bici.
U proleće 1945. bio je među vojnicima koji su oslobodili Kaufering, podlogor broj četiri zloglasnog Dahaua, u kome su još gorela tela ljudi, mrtvih, a i teško bolesnih koje su nacisti spalili. “Nikada ne izbaciš miris zapaljenog mesa iz nosa u potpunosti, bez obzira koliko dugo živiš”, pričao je kasnije o tome svojoj ćerki.
U pismu Hemingveju, koga je upoznao u baru Ric ubrzo nakon oslobođenja Pariza 1944, napisao je da je bio “u gotovo stalnom stanju očaja”.
Selindžer je na kraju rata služio u Kontraobaveštajnom korpusu Četvrte pešadijske divizije, čiji je zadatak bio da ispituje ratne zarobljenike i da traga za odbeglim nacistima. U julu 1945. dospeo je u bolnicu u Nirnbergu, iscrpljen i slomljen. Dobio je takozvani časni otpust iz vojske sa dijagnozom “ratni zamor”, što je kasnije prepoznato kao posttraumatski stresni poremećaj.
U priči Za Esme – s ljubavlju i mučninom (1950), naredniku Iks u sanatorijumu u Bavarskoj toliko drhte ruke da ne može da uvuče papir u pisaću mašinu kako bi napisao obećano pismo “s ljubavlju i mučninom” Esme, devojčici bez oca i majke, koja mu je godinu dana ranije, dok je bio stacioniran u Tivertonu u Devonu, prišla sa mlađim bratom Čarlsom.
“Njujork tajms” piše da je neobično što je ovaj izuzetno ambiciozni pisac, koji je nosio pisaću mašinu u svom džepu i “Njujorkeru” slao priče iz rovova, odlučio da ne piše o svom borbenom iskustvu kada je očigledno imao materijal za verziju romana Goli i mrtvi (Norman Majler, 1948) o ratu u Evropi.
Kenet Slavenski smatra kako i to izbegavanje najdramatičnijeg materijala u njegovom životu govori da je imao posttraumatski stresni poremećaj. “Za sve vreme koje sam živela sa ocem nisam videla povratak, nikakav vidljiv povratak vojnika u civilstvo”, piše njegova ćerka Margaret.
Nekako zaobilazeći zakon o zabrani bratimljenja (non-fraternization), kojim je na kraju rata američkim vojnicima bilo zabranjeno da stupaju u veze sa Nemicama, Selindžer se u oktobru 1945. venčao sa Silvijom Velter, lepom i misterioznom doktorkom nemačko-francuskog porekla. Kad su stigli u Njujork, Selindžerovim roditeljima se nije svidela ta Nemica Silvija, koju je Selindžer zbog nečega zvao Saliva (Pljuvačka).
Njihova veza ispunjena svađama se raspala nakon samo osam meseci. Kenet Slavenski i Ian Hamilton navode da je Selindžer poverovao ili posumnjao u priče da je Silvija Velter bila saradnica Gestapoa ili da je skrivala nešto o svojoj prošlosti. Međutim, nijedan biograf nije pronašao potvrdu da je zaista radila za Gestapo. Jednog jutra Silvija Velter je na tanjiru za doručak ugledala avionsku kartu za Nemačku. Nikad se više nisu sreli. Njegova ćerke Pegi je ispričala da pismo koje je Sivija poslala 1970-ih Selindžer nije hteo ni da pogleda.
“Njujorker” – koji je od 1941. odbijao sve priče koje je Selindžer poslao, uključujući Išao sam u školu sa Adolfom Hitlerom – priču Blaga pobuna kod Medisona držao je u fijoci pet godina pre nego što ju je konačno objavio 1946. Prihvatio je 1948. i njegovu kratku priču Perfektan dan za banana ribe, kojom će biti oduševljen Vladimir Nabokov.
Simor, najstariji sin i miljenik Selindžerove književne porodice Glas, tokom medenog meseca na plaži priča devojčici Sibil o banana ribama koje žive u pećinama pod morem i toliko jedu banane da se mnogo ugoje i ne mogu iz njih da izađu… I ubije se u hotelskoj sobi u kojoj je do pre nekoliko trenutaka njegova verenica Mjurijel lakirala nokte, dok je u beskrajnom telefonskom razgovoru majci objašnjavala da je on na plaži mada nikada ne skida bade mantil, ali ne zato što su ga u vojsci tetovirali.
Adam Gopnik tumači da je Simor Glas, koliko pažljiv čitalac može da vidi, bio u oružanim snagama, kao i većina njegove generacije, ali nikada u borbi: neposredni uzrok njegovog samoubistva je, po Gopniku, loš brak, a ne loš rat.
Prolaze crni konji i jezivi ljudi dubokim putevima gitare (3. dio)
Zen, bitnici i njujorški guru
Nakon povratka u Njujork iz rata, Selindžer se već 1952. zaneo proučavanjem hrišćanskog misticizma, zen budizma i hinduističke vedante.
Kenet Slavenski uočava da su religiozna interesovanja duboko obojila Selindžerov život i njegovu prozu nakon Lovca u raži, poput priče Freni i Zui, objavljene septembra 1961. i Simor: uvod, uvodne hronike o neurotičnoj porodici Glas.
Freni, smorena akademskim karijerizmom i licemerjem, pokušava da pronađe sebe kroz religiju; na odsustvu sa koledža, na ivici nervnog sloma, upoznaje se sa ruskim pravoslavnim tekstovima “Put hodočasnika” i “Hodočasnik nastavlja svoj put”, koji govore o nepismenom ruskom seljaku što uči “Isusovu molitvu” i moli se bez prestanka.
Džon Apdajk je 17. septembra 1961. u recenziji “Uznemirujući dani za porodicu Glas”, u književnom dodatku “Njujork tajms buk rivjua” napisao: “Selindžer voli Glasove više nego što ih Bog voli… On ih voli na štetu umetničke umerenosti”.
Njujorški književnik i kritičar Ron Rozenbaum u onlajn magazinu za politiku, kulturu i tehnologiju “Slejt” (Slate) piše da je u blizini mesta gde je Selindžer živeo, u impozantnoj četvorospratnoj kući od sivog kamena, u zelenilom bogatom bloku Istočne 94. ulice na Menhetnu, bilo sedište Društva Ramakrišna-Vivekana i dom Svamija Nikilanandea. Nikilananda je bio Selindžerov guru sve do svoje smrti 1973. godine.
Ujed istoka je predstavljao deo kontrakulture i masovne kulture tokom uzburkane sredine prošlog veka. Interesovanje za istočne religije u Americi inače počinje mnogo pre Selindžera. Filozof Ralf Valdo Emerson (1803–1882) čitao je Pesmu Bogu (Bhagavad Gita) od 700 stihova, spiritualističko delo hinduističke religije, drevne sanskritske Upanišade koje čine srž učenja vedante.
Na Svetskom parlamentu religija u Čikagu 1893, među hinduističkim i budističkim učiteljima koji su prvi put nastupali pred američkom publikom, bio je Svami Vivekananda, koji je već 1894. osnovao Društvo Vedanta u Njujorku, a 1933. i Centar Ramakrišna-Vivekananda.
Ni zen u Americi nije prvi put “otkriven” 1950-ih, kada je Selindžer uspešno primenjivao “zen trik književne ironije”, da potvrdi ono što misli govoreći manje od onoga što namerava, ili čak suprotno tome. Širenju interesovanja za zen (i dalekoistočnu filozofiju u celini) doprineli su japanski roši (stari učitelj, stari majstor) zen škole Rinzai Sojen Šaku (1860–1919), koji je 1905. u Kaliforniji držao devet meseci predavanja o zenu.
Predavanja njegovog učenika Daisetsu Teitaro Suzukija (1870–1966) na Univerzitetu Kolumbija 1951. slušali su ljudi poput socijalnog psihologa Eriha Froma, američkog kompozitora, teoretičara, filozofa, pisca i izvođača Džona Kejdža, bitnika Alena Ginsberga. Zen su prihvatali bitnici 1950-ih. Džek Keruak (1957) piše roman Na putu (On The Road), o dvojici prijatelja koji su u potrazi za smislom četiri puta putovali preko čitavog kontinenta, a potom i autobiografski roman Darmine skitnice (The Dharma Bums) o planinarenju, izolaciji u prirodi i odbacivanju američkog konzumerizma 1950-ih u potrazi za duhovnošću.
“Šta god da je Selindžer pronašao u kući Svamija, možda je ublažilo njegovu patnju, ali njegov kasniji rad bi se mogao smatrati žrtvom rata, književnim posttraumatskim sindromom. Da budem jasan, ne krivim svamije – možda su ga spasli od Simorove sudbine. Za sve što se dogodilo ovom hrabrom i darovitom čoveku krivim Hitlera. Mislim da ne može ni početi da se objašnjava Selindžer, niti rešava enigma njegovih tihih godina bez pozivanja na ono šta mu se dogodilo dok se žrtvovao da bi pobedio Hitlera.
Duhovno samolečenje, koje je izabrao da bi ostao živ nakon toga, možda je bilo dovoljno da mu spase razum. Ali na kraju je osudilo njegovu prozu da bude zaglavljena u močvari misticizma koja je značila smrt sofisticiranog književnog glasa koji je razvio”, piše Ron Rozenbaum.
A spisateljica i autorka “Njujorkera” Dženet Malkolm je u “Njujork rivju of buks” 2001. tvrdila da su kritičari sve vreme grešili u vezi sa Selindžerom, baš kao što su kratkovidi savremenici grešili u vezi sa Tomasom Manom i Tolstojem. Poenta je bila u tome što se članovi njegove književne porodice Glas (i, implicitno, njihov tvorac) nisu osećali u svetu kao kod kuće, što je govorilo koliko o svetu, toliko i o vrsti ljudi koji se u njemu nisu snašli.
Izvor: Vreme
