Piše: Milan Milošević
Viđen je kako hoda
među puškama,
niz dugačku ulicu,
kako izlazi u hladno polje,
još pod zvezdama, u praskozorje.
Ubili su Federika
kad je svitalo…
Klešite, prijatelji,
od kamena i snova u Alhambri,
tumul pesniku,
iznad izvora gde voda plače,
i večno govori:
zločin se dogodio u Granadi,
u njegovoj Granadi!
Pesmu Zločin se dogodio u Granadi Antonio Maćado je napisao kao omaž Federiku Garsiji Lorki, streljanom u zoru 19. avgusta 1936. na mestu Fuente Grande (Veliki izvor), na putu između Viznara i Alfakara blizu Granade.
Savremenik i žrtva španske tragedije, pesnik koji je Španiji otkrio njen sopstveni zvuk i ritam, Federiko del Sagrado Korason de Hesus Garsija Lorka je rođen u andaluzijskom selu Fuente Vakeros (Pastirski izvor) blizu Granade, u ponoć 5. juna 1898.
Te godine Španija je pretrpela poraz od Sjedinjenih Država i izgubila Kubu, Portoriko i Filipine – teritorije koje je držala od 16. veka. Književnici i intelektualci Generacije 98 gubitak imperijalnih iluzija nazvali su “Katastrofa” (El Desastre) i, suočavajući se s novom realnošću, tragali za novim identitetom, kulturnom obnovom Španije.
U periodu 1930–1936. približno 55–60 odsto Španaca je živelo na selu, a većina njih su bili polukmetovi latifundista i/ili nadničari hornalerosi (jornaleros) zemljoposednika.
Don Federiko Garsija Rodrigez, Lorkin otac nije bio latifundista, ali je bio prosperitetan veleposednik zemlje u plodnoj dolini blizu Granade. Kažu da je išao na Svetsku izložbu u Parizu 1889 – onda kada je podignuta Ajfelova kula – i otud doneo mehanički plug kao vesnika tehnološkog napretka. Porodica oca Garsije Lorke je, zajedno sa porodicama Roldan i Alba koje su bile povezane rođačkim vezama, bila među najmoćnijima u Granadi. U Španiji je, nakon gubitka Kube, uzgoj šećerne repe postao važan, a Lorkin otac je bio uključen u kompaniju koja je 1904. izgradila jednu od prvih fabrika šećera u Granadi, u Pinos Puenteu. Kad je 1909. saznao da i porodica Roldan planira da izgradi šećeranu, pokupovao je okolno zemljište, a 1931. podnevši tužbu protiv fabrike šećera Roldan zbog zagađivanja reke iz koje je njegova porodica crpila vodu za navodnjavanje svojih imanja, praktično je zaustavio njen rad. Tako je osigurao da sva šećerna repa iz tog područja završi u fabrici u Pinos Puenteu čiji je suvlasnik bio, ali time je započeto jedno dugo blisko neprijateljstvo…
Kada se očev posao uzgajivača šećerne repe razvio, porodica se preselila bliže železnici u susedno selo Askerosu (u prevodu – Odvratno, zbog čega Lorka to selo nikada nije pominjao po imenu). Federikova prva umetnička ljubav bila je muzika. Divio se kad je njegova baba u Fuente Vakerosu naglas izražajno čitala Viktora Igoa i muzičkim prstima prelazila preko dirki klavira. Njegov otac je voleo da svira gitaru uveče, kad bi se vratio sa polja, a njegov ujak Baldomer je bio stalni gost u kafeu Činitas u Malagi, koji će kasnije Lorka proslaviti.
U kafeu Činitas,
Pakiro je rekao svom bratu:
“Hrabriji sam od tebe,
bolji sam toreador i veći sam Ciganin…”
Nakon smrti maestra Segure 1916, Lorka je odustao od upisa na Konzervatorijum i od karijere profesionalnog muzičara, ali je nastavio da se bavi muzikom.
Antonio Maćado, Manuel de Falja i mladi Lorka
Don Federiko Rodrigez se, sa izraženim smislom za praktične stvari, protivio muzičkim težnjama svoga sina i podstakao ga da na Univerzitetu u Granadi studira prava koja je Federiko, za razliku od svog mlađeg brata Franciska, prezirao. Lorka nije bio bogzna kakav student, ali je sa grupom studenata koju je predvodio profesor Martin Domingez Beruetam 1916. i 1917. putovao kroz Andaluziju, Kastilju i Galiciju, u okviru takozvane Slobodne institucije za nastavu (Institución Libre de Enseñanza). Osnovana 1876. u Madridu kao alternativa zvaničnom univerzitetskom sistemu, Slobodna institucija je prerasla u širi obrazovni pokret i decenijama je znatno uticala na obrazovanje, od osnovnog do visokog, kao i na kulturu španskog intelektualnog sloja, pa i na Lorku.
Prvo delo pesnika Lorke, čije izdavanje je finansirao njegov otac, bilo je prozno Utisci i pejzaži, a nastalo je tokom putovanja tih evropskih ratnih godina. Španija, pak, kao neutralna zemlja, nije učestvovala u Velikom ratu 1914–1918. Kada je Lorka 1918. godine stasao za regrutaciju, njegova bogata porodica je platila lekaru da ga proglasi nesposobnim za vojsku, što mu je omogućilo da u miru nastavi studije i umetničku karijeru.
Mladi Federiko Garsija Lorka se još uvek premišljao da li da se posveti muzici ili ne kada je upoznao pisca Generacije 98 Antonija Ruiza Maćada, modernistu koji je spajao simbolizam s romantizmom. Prema rečima profesora Luisa Garsije Montera, taj susret je bio prvi Lorkin korak “klizanja u poeziju” – koja je kod Lorke spojena s muzikom.
Duboka pesma Kante hondo
Tokom jedne od svojih poseta Granadi 1919, kompozitor, pijanista i muzikolog Manuel de Falja bio je oduševljen Lorkinim izvođenjem Debisijevog preludijum na klaviru. Postali su dobri prijatelji, a Don Manuel je 22 godine mlađeg Lorku zvao “moj dragi sine”.
Tokom tradicionalnih verskih svečanosti u Granadi 13. i 14. juna 1922, Federiko Garsija Lorka je zajedno sa Manuelom de Faljom organizovao festival čiji je cilj bio da se prikupe autentične “duboke pesme”, kante hondo (cante jondo, jondo na andaluzijskom dijalektu reč za “duboko”).
“Ono je zaista duboko, dublje od svih ponora i mora, mnogo dublje od srca u kojem danas odjekuje i glasa u kojem vaskrsava, gotovo je bez dna. Dolazi od nezapamćenih plemena, prelazeći groblja vekova i lišće oluja. Dolazi od prvog krika i prvog poljupca.”
Prolaze crni konji
i jezivi ljudi
dubokim putevima
gitare.
(Malagenja, Kante hondo)
Tako je Lorka opisivao kante hondo u svom prvom javnom predavanju o istorijskoj i umetničkoj vrednosti tog andaluzijskog narodnog žanra 19. februara 1922. u Umetničkom centru Granade. Oslanjao se na rukopis brošure Cante jondo, koju je Manuel de Falja malo kasnije objavio. Kao su što su pripadnici Generacije 98 Lope de Vega ili Antonio Maćado početkom XX veka pokazivali interesovanje za narodnu (pretežno kastiljansku) pesmu kao izvor narodnog duha, tako je Federiko Garsija Lorka nalazio uzor u pesmama koje su sačuvali andaluzijski Cigani, a u kojima ima odjeka arapskih, indijskih i jevrejskih melodija koje su vekovima odjekivale u Andaluziji, mešale se i stapale.
“Zar nije čudo”, pisao je, “da nepoznati narodni pesnik može u tri ili četiri stiha da obuhvati celokupno bogatstvo najviših uzleta ljudske duše? Dva stiha narodne pesme, jednostavna, nepatvorena, sveža i čista, sadrže više misterije nego sve drame Morisa Meterlinka (belgijsko-francuskog simboliste flamanskog porekla)”.
U njegovoj Poemi o kante hondu (Poema del Cante jondo, 1921) gitara plače kao srce ranjeno sa pet mačeva… U razumevanju te poetike za Lorku je ključna reč duende – pojam koji je Lorka posebno razradio u predavanju “Igra i teorija duendea” (1933). Duende nije ni stari španski kućni duh, ni vila, ni demon u običnom smislu, već ono što se u flamenku smatra trenutkom kada umetnik prevaziđe tehniku i dotakne nešto sirovo, istinito i bolno, pa pokaže “mračnu silu” koja opravdava umetničku istinu.
Lorka je dubinski razumeo očaravajuću umetnost andaluzijske pesme kante hondo, vokalni stil flamenka koji sa velikom emotivnošću prenosi osećanje patnje. Naučio je kako ciganska siguirija iskazuje iznenadne krike patnje; soleda (soleá) melanholiju, samoću i razočarenje u sudbinu; petenere – nesrećnu ljubav; a da “kao ljubav, pevači saeta slepi su…” Saete se pevaju bez muzike u Strasnu nedelju.
Sara Arvio: Zeleno, volim te, zeleno: Kako je Lorka ispevao ,,Romansu Mesečarku“
Ciganski romansero
Lorkina rana slava najpoznatijeg mladog pesnika Španije počivala je na knjizi Ciganski romansero (Romancero gitano, pisana između 1923. i 1926), čije je prvo izdanje 1928. rasprodato za godinu dana. Ciklus od 18 romansi (zapravo balada, pesama s tragičnim sadržajem) nastao je u periodu kada je Federiko Garsija Lorka odlazio u brda, zalazio u sirotinjska staništa i u suton, dok miriše seno, slušao glasove pesama za koje je teško utvrditi da li iskazuju čežnju ili plač zbog izgubljene ljubavi. Ova knjiga ciganskih balada bila je bestseler u Španiji, a neke od pesama su postale deo popularne kulture i to ostale do današnjih dana.
Valjda svako zna kako je u noći Svetoga Jakova, kad su se pogasili fenjeri a zapalili svici, nekome savest nalagala da bude diskretan i ponaša se onako kako dolikuje pravom Ciganinu, da joj pokloni kotaricu od žute svile i da se u nju ne zaljubi iako ni smilje ni puževi nemaju put tako finu – jer kad ju je odveo na reku, rekla mu je da je devojka, a imala je muža. (Neverna supruga, La casada infidel)
Ili… lepojka ide i udara u def od pergamenta, vetar juri za njom, jure i karabinjeri u crnim ogrtačima pripijenim uz telo, lepojka preplašena uleće u kuću u kojoj, gore u borovoj šumi, stanuje konzul, koji nudi Ciganku šoljom toplog mleka i čašicom džina koji lepojka ne pije i dok ona plačući priča tim ljudima svoju pustolovinu, na krovu od kamenih ploča izbezumljeni vetar ujeda. (Lepojka i vetar, Precioza y el aire)
Naravno, za potpuni doživljaj ovde nedostaje ritam – i duende.
Argentinita i klavirska pratnja
Neko je talentovan, savladao je veštinu i lepo peva, ali nema duende. A igračica iz Kadisa, jednostavno, ima. I La Argentinita je imala duende.
Na snimku koji je 1931. objavila producentska kuća La Voz de su Amo, Lorka se udružio sa plesačicom flamenka i pevačicom Enkarnasion Lopez Hulves, poznatom po scenskom imenu La Argentinita, jer je rođena u Argentini. Ploča sadrži pesme sa Lorkinim aranžmanima, a u nekim slučajevima sa doprinosima njegovih prijatelja kompozitora. Na snimcima pesama Anda jaleo, Nana de Sevilla i En el café de Chinitas čuje se klavirska pratnja Federika Garsije Lorke. Njegov glas nije snimljen. Kažu da je dobro pevao uprkos svom promuklom glasu ili, bolje rečeno, baš zbog njega – njegov glas je odgovarao karakteru kante hondo.
Lorka je ritam i emociju flamenka preneo u jezik poezije i stvorio takvu viziju Andaluzije, što bi rekao Kusturičin junak apsolutno–fantastično – i tragično, da su ga Cigani smatrali jednim od svojih. U njegovoj pesmu o smrti Cigančeta u kovačnici Romansi o luni, luni, luna je zavodljiva personifikacija smrti.
Maslinjakom su stizali,
bronza i san. Cigani.
Uzdignute glave,
iskolačenih očiju.
Kako krešti sova,
oh! kako krešti na drvetu!
Nebom ide luna i vodi dete za ruku.
Unutra u kovačnici plaču, jauču Cigani.
Vetar mi ga čuva, čuva. Vetar bdi nad njim…
U ljubavnoj pesmi Romansa mesečarka (Romance sonámbulo) iz zbirke Ciganski romansero (Romancero gitano), kod nas a i drugde poznatoj po stihu “Zeleno, volim te zeleno” (Verde que te quiero verde), zeleno je boja smrti – a ljubav i smrt kod Lorke blizu…
Ona čeka, da li živa ili već mrtva, zelene puti, kose zelene, sanjajući gorko more. Ali ko će doći i odakle, kad dva kuma – jedan nosi ranu iz Kabrijinih klanaca, drugi više nije on, niti je njegov dom njegov – već se penju na visoke verande ostavljajući trag krvi, ostavljajući trag suza…
“U Španiji su mrtvi življi od mrtvih u bilo kojoj drugoj zemlje na svetu”, kaže Federiko Garsija Lorka.
Ovu pesmu, nastalu 1924. a objavljenu 1928, Lorka je posvetio Fernandu de los Riosu, španskom socijalisti i pravniku koji je kao intelektualac bio blizak Lorkinom krugu u Madridu, i Gloriji Giner de los Rios, njegovoj supruzi koja je bila izuzetan pedagog. Federiko Garsija Lorka je upoznao njihove ćerke, Lauru de los Rios i Izabel Garsiju Lorku, koje su postale snaje kada se Laura udala za njegovog mlađeg brata Fransiska.
Plač za Ignasiom Sančezom Mehihasom
I toreador Ignasio Sančez Mehihas je, jamačno, imao duende:
Proći će mnogo vremena dok se rodi, ako se rodi,
Andalužanin tako sjajan i tako bogat
avanturama…
Ignasio Sančez Mehihas, rođen 1891. godine u Sevilji, u dobrostojećoj porodici lekara, rano je pobegao od kuće i tajno se ukrcao na brod za Ameriku. Slavu je stekao u areni kao jedan od najpopularnijih matadora u Španiji i Latinskoj Americi. Bio je elegantan i hrabar do ivice bezumlja. Strastveni vozač trkačkih automobila, pilot, igrao je polo, a jedno vreme je bio i predsednik fudbalskog kluba Real Betis.
Kada je njegov šurak i najbolji prijatelj Hoselito poginuo u areni 1920. godine, Ignasio je sišao u arenu i u suzama dokrajčio bika.
Povukao se iz koride 1927. godine, na vrhuncu slave. Nakon sedam godina penzije, vođen nostalgijom i finansijskim problemima, Ignasio je 1934. godine odlučio da se vrati koridi iako je već imao 43 godine, bio teži i sporiji, sa slabijim refleksima nego ranije.
U areni u mestu Manzanaresu 11. avgusta 1934. bik po imenu Granadino ga je teško ranio. Cogida, ubod roga bio je fatalan. Ignasio je odbio da ga operišu lekari u lokalnoj ambulanti i insistirao je da bude prebačen u Madrid. Tokom dugog transporta po letnjoj vrućini rana se inficirala, razvila se gangrena i Ignasio je umro dva dana kasnije, 13. avgusta 1934. Njegova smrt duboko je potresla Španiju, a Federiko Garsija Lorka je opevao njegovu otmenost jecajem i sećanjem na tužni povetarac među maslinama poemu Plač za Ignasiom Sančezom Mehihasom (Llanto por Ignacio Sánchez Mejías).
U pet popodne.
bilo je tačno pet popodne.
Dete je donelo beo pokrov
u pet popodne.
Korpa sa krečom već je spremljena
u pet popodne
Sve drugo je bilo smrt i samo smrt
u pet popodne…
Generacija 98 i generacija 27
Toreador Ignasio Sančez Mehihas je, inače, pisao pozorišne komade bliske avangardi i nadrealizmu i bio jedan od finansijera i mecena okupljanja pesnika Generacije 27 u Sevilji 1927. radi obeležavanja trećeg veka od smrti Luisa de Gongore, u Kordobi 11. jula 1561, rođenog pesnika španskog Zlatnog doba (Lope de Vega, Pedro Kalderon de la Barka, Servantes…)
Plejada pesnika, pisaca, slikara i mislilaca Generacije 27 je odrastala uz knjige slavne Generacije 98. Ona uključuje Hosea Martineza Ruiza (Azorina), Antonija Maćada ili Migela de Unamuna (1864–1936), filozofa i pesnika koji je odgovor na problem Španije i njenog identiteta tražio okretanjem ka španskoj prošlosti.
Estetska teorija i kritika nove generacije najviše se vezuju za Hosea Ortegu i Gaseta, mislioca i autora eseja Dehumanizacija umetnosti i Pobuna masa, koji je preporučivao posmatranje oko sebe, u sopstvenom društvenom okruženju. U eseju Pobuna masa (1930), on opisuje destruktivni uticaj ljudi sa “masovnim umom”, čija prosečnost može podstaći uspon totalitarizma. Veliki deo te intelektualne generacije je ili pobegao u egzil ili stradao od frankizma.
U Generaciji 27 se ističu Visente Aleikandre, Rafael Alberti, Pedro Salinas, Horhe Gilen, Luis Sernuda, Huan Ramon Himenez… i svakako Federika Garsija Lorka. Kao što se Generacija 98 okupila posle kubanske katastrofe 1898, tako se i Generacija 27 sabrala posle kraja nepopularnog Rifskog rata, poznatog pod imenom Rat za Melilu, koji je vođen od 1921. do 1926. po brdima severnog Maroka, jedne od poslednjih španskih kolonija.
Na vlasti je bio Migel Primo de Rivera – ranije oficir u Maroku, na Kubi i Filipinima. Došao je na vlast državnim udarom u septembru 1923. uz saglasnost kralja Afonsa XIII. Ostao je na vlasti do 1930. i preživeo tri pokušaja da bude svrgnut silom. Ovaj autoritarni general je od 1923, uz kraljevu suglasnost, pokušavao da obezbedi ekonomski razvoj Španije javnim radovima, izgradnjom puteva, železnice i razvojem industrije i suzbijanjem anarho-sindikalizma, te strogom centralizacijom uprave i osloncem na veleposednike i vojsku.
Pokušao da ujedini naciju motom “Nacija, religija, monarhija”. U Španiji koja je u to vreme bila pozornica duhovnih strujanja i promena u ponašanju, pogledu na moral, tzv. “razbijanja tablica” ta rigidna klerikalistička formula se sudarala s duhom “urlajućih dvadesetih”.
Izvor: Vreme
