Пре седамдесет пет година Џ. Д. Селинџер, изашавши из рата с посттрауматским стресним поремећајем, стекао је славу бестселером Ловац у ражи, а његов књижевни јунак Холден Колфилд постао је алтер его “побуњеника без разлога” из генерације “беби бумера”. Потом се, избегавајући публицитет као “Грета Гарбо књижевности”, осамио у кући близу Корниша у Њу Хемпширу, што је распламсавало сензационалистичку знатижељу, трачеве и осветничко памћење њему блиских; волео је жене знатно млађе од себе и нагло је раскидао те везе; више од 50 година писао је као да трага за просветљењем, а ништа од тога није објављивао јер је то сматрао угрожавањем приватности. Умро је у 91. Његов Холден Колфилд се у 75. добро држи, кажу, захваљујући зумерима, домороцима интернета, међу којима Селинџеров језик необично снажно резонује.
Пише: Милан Милошевић
Gin a body meet a body
Comin thro’ the rye,
Gin a body kiss a body –
Need a body cry.
Ако неко сретне неког док кроз раж пролази, ако неко пољуби неког – треба ли неко да плаче?
Наслов Ловац у ражи (The Catcher in the Rye) произлази из тога што је најпознатији књижевни лик у Америци још од Твеновог Хаклбери Фина, шеснаестогодишњи Холден Колфилд, алтер его побуњених “беби бумера” погрешно запамтио стих шкотског песника Роберта Бурнса (1759–1796) Gin a body meet a body (“Ако неко сретне некога”) као If a body catch a body (“Ако неко ухвати некога”) и тако стару шкотску песму са сексуалним асоцијацијама претворио у сложенију метафору о немогућој мисији спасавања Црвенкапине невиности.
Холден Колфилд замишља да ће бити ловац (catcher) који децу која се играју у ражи хвата пре него што падну преко литице, да би их спасао од пропасти у извештаченом свету одраслих лажњака (phonies). Удица тог детињастог метафоричног наслова, како каже “Њујорк тајмс”, с призвуком бејзбола, мора да лежи негде дубље у подсвести и вртлогу фрустрација бебибумерских побуњеника без разлога који су у Колфилдовој рањеној души препознавали сопствено осећање отуђености.
Catcher-а, који у бејзболу великом рукавицом хвата лопту коју баца pitcher, и писац и јунак, а очито и читаоци су лако могли да замисле, јер педесетих година прошлог века бејзбол је превазилазио оквире спорта и био део урбане митологије коју су у Њујорку обликовала три култна тима: Јенки, Бруклин Доџерси и Џајантси.
А наивну метафоричку слику њиве ражи на ивици провалије – житарице која расте на песковитом, глинастом или тресетном, релативно равном тлу по коме се оре, дрља, сеје и жање – могли су да смисле само писац и његов јунак рођени у Њујорку, где су за раж могли да чују само кад неко у бару наручи шкотски виски.
Сони са Менхетна
Џером Дејвид Селинџер је рођен у Харлему на Нову годину 1919, као друго од двоје деце. Звали су га Сони. Отац Сол, Јеврејин пореклом из Литваније, син рабина, зарађивао је за живот увозећи сир и шунку. Како је Солов посао током Велике депресије напредовао, породица се преселила у Западну 82. улицу, а затим у Парк авенију 1133, на Менхетну, најпрестижнију адресу у Њујорку, у чијем ширем окружењу су ницале знаменитости тог доба, попут палате Крајслер 1930.
Његова мајка Мари Џилиш, ирског порекла, рођена у Шкотској, по преласку у Мојсијеву веру променила је име у Миријам Џилих Селинџер, што је Џером сазнао тек када је са 13 година прославио своју јеврејску церемонију пунолетности, бар мицву.
Родитељи су га 1932. уписали у ексклузивну школу Макберни на Менхетну, на Горњем вест сајду, а пошто није успео да је заврши, отац га 1934. шаље да се уозбиљи у Војној академији Вали Форџ у Вејну, у Пенсилванији. Тамо је био књижевни уредник годишњака класе ‘36, “Укрштене сабље” и написао је стихове школске песме. Његова сестра Дорис, међутим, мисли да је он патио због антисемитизма у тој војној школи.
Уписао се 1936. на Универзитет у Њујорку, али је 1937, пре краја прве године, напустио студије. Отац га је послао у Бидгошћ у Пољској и у Беч, не би ли научио нешто о производњи кобасица и шунки.
Вратио се у Америку месец дана пре него што је Хитлер извршио аншлус Аустрије 12. и 13. марта 1938. После рата ће сазнати да је у нацистичком логору страдала цела јеврејска породица код које је у Бечу живео, па и девојка коју је тамо упознао и заволео, а која му је давала часове немачког. Остаће траг о томе у његовој причи Девојка коју сам знао.
Колеге са колеџа Урсинус у Колеџвилижу близу Филаделфије га се сећају као Џерија, који је по повратку у Америку ишао по кампусу у елегантном црном честерфилд капуту са сомотском крагном и говорио да ће написати велики амерички роман.
Адам Гопник, писац и аутор магазина “Њујоркер”, уочава да су за Селинџера значајни били писац сатиричних кратких прича Ринг Ларднер, затим Гертруда Стајн и Т. С. Елиот и Ернест Хемингвеј, а да је његов идол био Скот Фицџералд, писац тзв. изгубљене генерације 1883–1900, стасале у Првом светском рату.
“Био сам луд за Великим Гетсбијем”, каже његов Холден. “Стари Гетсби. Стари спорт. То ме је убило.”
Селинџер је на Колумбији 1939. похађао вечерњи курс професора креативног писања Вита Барнета, оснивача магазина “Стори”, у коме ће објавити причу Млади људи. “Стори” је иначе објављивао ране радове Трумана Капотеа, Нормана Мајлера и Чарлса Буковског.
Онако интровертан, издржао је само три недеље на луксузном крузеру МС Кунгсхолм, где је радио као директор забаве и активности, организовао игре, водио плесове и дружио се са путницима.
Пролазе црни коњи и језиви људи дубоким путевима гитаре (1. дио)
Уна О’Нил у бару рода, с чашом млека
Амбиције младог писца који обећава почињу да се остварују када је уредник “Њујоркера” прихватио причу Блага побуна код Медисона, која ће касније бити претворена у једну од сцена у Ловцу у ражи. Није је објавио због јапанског напада на Перл Харбор.
Те 1941. године, књижевна каријера у успону двадесетдвогодишњег Џерома Селинџера привукла је пажњу шеснаестогодишње Уне О’Нил, ћерке добитника Нобелове награде Јуџина О’Нила, аутора драме Дуго путовање у ноћ.
Пријатељу који их је упознао Селинџер је причао да је “мала Уна заљубљена у малу Уну”, али је био опчињен њеном лепотом, сликом невиности и емоционалним ожиљцима – јер то што је Уна О’Нил била ћерка великог драмског писца био је део њене привлачности, али и њена траума.
Њена мајка је пила, а тата Јуџин О’Нил напустио их је када је имала две године. У детињству, кад год би видела његову слику у новинама, викала би: “Тата, тата”…
Тата је био један од сталних гостију спаек еасy бара Чамлис (Chamli’s), који су током прохибиције 1922. звали и “осамдесетшестогодишњак”, јер су задња врата била на адреси улица Бедфорд 86; кроз њих је гостима саветовано да се склоне кад почне полицијска рација. Џејмс Барон из “Њујорк тајмса” је то место описао као “књижевно уточиште”, јер су се ту окупљали и Џон Дос Пасос, и Вилијам Фокнер, и Ернест Хемингвеј, и Скот Фицџералд.
Од те атмосфере урлајућих двадесетих много се разликовало доба свинга (swing) 1940-их. Са својих веселих 17 година, дебитанткиња Уна О’Нил често је фотографисана у клубу Сторк (Рода), састајалишту америчке елите – како држи чашу млека (наравно, јер је била малолетна). Није се забављала само са Селинџером, већ мало и са филмским аутором Орсоном Велсом.
Кенет Славенски, аутор књиге Џ. Д. Селинџер: живот, каже да је, у време када се забављао са ћерком Јуџина О’Нила, Селинџер преко ње упознао њену пријатељицу Глорију Вандербилт, из једне од најбогатијих америчких породица, која је у пословима са паробродима и железницом стекла огромну моћ и углед током Златног доба Америке (Gilded Age 1870-их до 1890-их). Звала га је “онај млади јеврејски писац”.
Време свинга је прошло, а Џерома Селинџера су од Уне раставили ветрови рата.
Мада је раније одбијан кад се добровољно пријавио за служење војске, Селинџер је након јапанског напада на Перл Харбор регрутован 1942. у војску САД. Кршни момак са Менхетна постао је, како се тада говорило, Џи Ај, Г. И. (Говернмент Иссуе, израз за стандардну војну опрема коју војник добија о трошку државе, постао је назив који је представљао обичног војника).
“Вечерас је на смотри било ужасно хладно, па ипак се једно шест војника из нашег вода онесвестило током бескрајног свирања химне. Мислим да нормалан човек не може да издржи неприродан војнички став мирно… Ја немам никакву циркулацију, ни пулс. Непомичност ми је урођена…” У причи Високо подигните кровну греду, тесари, то је реченица из дневника Симора Гласа док је био стациониран у Порт Маунту, крајем 1941. и почетком 1942.Г. И. Селинџер је био у кампу за обуку (боот цамп) у Џоржији када је Уна О’Нил престала да одговара на дуга писма која јој писао сваког дана.
У потрази са филмском каријером отишла је у Холивуд и чим је јуну 1943. напунила 18 година, удала се за 53-годишњу звезду немог филма Чарлија Чаплина, само осам година млађег од њеног оца. Родила је осморо деце и остала с њим до његове смрти 1977. Умрла је од рака панкреаса 1991. у 66. години.
Француски писац новије генерације Фредерик Бегбедер налази да је Уна инспирисала Селинџера да напише део исповести јунака Ловца у ражи о кварном свету одраслих. А биограф Кенет Славенски пише: “Сали Хејс, прелепа, али конвенционална Сали Хејс, Холденова стара љубав је Уна О’Нил. Не могу то јасније рећи”. Док Дејвид Шилдс, уз Шејна Салерна, коаутор веома познате биографије Селинџер сматра да је Селинџерова доживотна опсесија тинејџеркама била барем делимично покушај да пронађе Уну.
Пролазе црни коњи и језиви људи дубоким путевима гитаре (2. дио)
За Есме, с љубављу и мучнином, о ратној трауми
А високог и крхког Г. И. Џерома Дејвида Селинџера са Менхетна чекала су ратна искушења из којих ће изаћи сломљен. Од 3.080 припадника Селинџеровог пука који се Дана Д, 6. јуна 1944. искрцао на плажи Јута у Нормандији, прве три недеље рата преживело је само њих 1.130.
Када је 12. пешадијски пук покушао да заузме мочварну шуму Хиртген, од првобитних 3.080 војника остало је 563. Селинџер се потом борио у Арденској бици.
У пролеће 1945. био је међу војницима који су ослободили Кауферинг, подлогор број четири злогласног Дахауа, у коме су још горела тела људи, мртвих, а и тешко болесних које су нацисти спалили. “Никада не избациш мирис запаљеног меса из носа у потпуности, без обзира колико дуго живиш”, причао је касније о томе својој ћерки.
У писму Хемингвеју, кога је упознао у бару Риц убрзо након ослобођења Париза 1944, написао је да је био “у готово сталном стању очаја”.
Селинџер је на крају рата служио у Контраобавештајном корпусу Четврте пешадијске дивизије, чији је задатак био да испитује ратне заробљенике и да трага за одбеглим нацистима. У јулу 1945. доспео је у болницу у Нирнбергу, исцрпљен и сломљен. Добио је такозвани часни отпуст из војске са дијагнозом “ратни замор”, што је касније препознато као посттрауматски стресни поремећај.
У причи За Есме – с љубављу и мучнином (1950), нареднику Икс у санаторијуму у Баварској толико дрхте руке да не може да увуче папир у писаћу машину како би написао обећано писмо “с љубављу и мучнином” Есме, девојчици без оца и мајке, која му је годину дана раније, док је био стациониран у Тивертону у Девону, пришла са млађим братом Чарлсом.
“Њујорк тајмс” пише да је необично што је овај изузетно амбициозни писац, који је носио писаћу машину у свом џепу и “Њујоркеру” слао приче из ровова, одлучио да не пише о свом борбеном искуству када је очигледно имао материјал за верзију романа Голи и мртви (Норман Мајлер, 1948) о рату у Европи.
Кенет Славенски сматра како и то избегавање најдраматичнијег материјала у његовом животу говори да је имао посттрауматски стресни поремећај. “За све време које сам живела са оцем нисам видела повратак, никакав видљив повратак војника у цивилство”, пише његова ћерка Маргарет.
Некако заобилазећи закон о забрани братимљења (non-fraternization), којим је на крају рата америчким војницима било забрањено да ступају у везе са Немицама, Селинџер се у октобру 1945. венчао са Силвијом Велтер, лепом и мистериозном докторком немачко-француског порекла. Кад су стигли у Њујорк, Селинџеровим родитељима се није свидела та Немица Силвија, коју је Селинџер због нечега звао Салива (Пљувачка).
Њихова веза испуњена свађама се распала након само осам месеци. Кенет Славенски и Иан Хамилтон наводе да је Селинџер поверовао или посумњао у приче да је Силвија Велтер била сарадница Гестапоа или да је скривала нешто о својој прошлости. Међутим, ниједан биограф није пронашао потврду да је заиста радила за Гестапо. Једног јутра Силвија Велтер је на тањиру за доручак угледала авионску карту за Немачку. Никад се више нису срели. Његова ћерке Пеги је испричала да писмо које је Сивија послала 1970-их Селинџер није хтео ни да погледа.
“Њујоркер” – који је од 1941. одбијао све приче које је Селинџер послао, укључујући Ишао сам у школу са Адолфом Хитлером – причу Блага побуна код Медисона држао је у фијоци пет година пре него што ју је коначно објавио 1946. Прихватио је 1948. и његову кратку причу Перфектан дан за банана рибе, којом ће бити одушевљен Владимир Набоков.
Симор, најстарији син и миљеник Селинџерове књижевне породице Глас, током меденог месеца на плажи прича девојчици Сибил о банана рибама које живе у пећинама под морем и толико једу банане да се много угоје и не могу из њих да изађу… И убије се у хотелској соби у којој је до пре неколико тренутака његова вереница Мјуријел лакирала нокте, док је у бескрајном телефонском разговору мајци објашњавала да је он на плажи мада никада не скида баде мантил, али не зато што су га у војсци тетовирали.
Адам Гопник тумачи да је Симор Глас, колико пажљив читалац може да види, био у оружаним снагама, као и већина његове генерације, али никада у борби: непосредни узрок његовог самоубиства је, по Гопнику, лош брак, а не лош рат.
Пролазе црни коњи и језиви људи дубоким путевима гитаре (3. дио)
Зен, битници и њујоршки гуру
Након повратка у Њујорк из рата, Селинџер се већ 1952. занео проучавањем хришћанског мистицизма, зен будизма и хиндуистичке веданте.
Кенет Славенски уочава да су религиозна интересовања дубоко обојила Селинџеров живот и његову прозу након Ловца у ражи, попут приче Френи и Зуи, објављене септембра 1961. и Симор: увод, уводне хронике о неуротичној породици Глас.
Френи, сморена академским каријеризмом и лицемерјем, покушава да пронађе себе кроз религију; на одсуству са колеџа, на ивици нервног слома, упознаје се са руским православним текстовима “Пут ходочасника” и “Ходочасник наставља свој пут”, који говоре о неписменом руском сељаку што учи “Исусову молитву” и моли се без престанка.
Џон Апдајк је 17. септембра 1961. у рецензији “Узнемирујући дани за породицу Глас”, у књижевном додатку “Њујорк тајмс бук ривјуа” написао: “Селинџер воли Гласове више него што их Бог воли… Он их воли на штету уметничке умерености”.
Њујоршки књижевник и критичар Рон Розенбаум у онлајн магазину за политику, културу и технологију “Слејт” (Слате) пише да је у близини места где је Селинџер живео, у импозантној четвороспратној кући од сивог камена, у зеленилом богатом блоку Источне 94. улице на Менхетну, било седиште Друштва Рамакришна-Вивекана и дом Свамија Никиланандеа. Никилананда је био Селинџеров гуру све до своје смрти 1973. године.
Ујед истока је представљао део контракултуре и масовне културе током узбуркане средине прошлог века. Интересовање за источне религије у Америци иначе почиње много пре Селинџера. Филозоф Ралф Валдо Емерсон (1803–1882) читао је Песму Богу (Бхагавад Гита) од 700 стихова, спиритуалистичко дело хиндуистичке религије, древне санскритске Упанишаде које чине срж учења веданте.
На Светском парламенту религија у Чикагу 1893, међу хиндуистичким и будистичким учитељима који су први пут наступали пред америчком публиком, био је Свами Вивекананда, који је већ 1894. основао Друштво Веданта у Њујорку, а 1933. и Центар Рамакришна-Вивекананда.
Ни зен у Америци није први пут “откривен” 1950-их, када је Селинџер успешно примењивао “зен трик књижевне ироније”, да потврди оно што мисли говорећи мање од онога што намерава, или чак супротно томе. Ширењу интересовања за зен (и далекоисточну филозофију у целини) допринели су јапански роши (стари учитељ, стари мајстор) зен школе Ринзаи Сојен Шаку (1860–1919), који је 1905. у Калифорнији држао девет месеци предавања о зену.
Предавања његовог ученика Даисетсу Теитаро Сузукија (1870–1966) на Универзитету Колумбија 1951. слушали су људи попут социјалног психолога Ериха Фрома, америчког композитора, теоретичара, филозофа, писца и извођача Џона Кејџа, битника Алена Гинсберга. Зен су прихватали битници 1950-их. Џек Керуак (1957) пише роман На путу (On The Road), о двојици пријатеља који су у потрази за смислом четири пута путовали преко читавог континента, а потом и аутобиографски роман Дармине скитнице (The Dharma Bums) о планинарењу, изолацији у природи и одбацивању америчког конзумеризма 1950-их у потрази за духовношћу.
“Шта год да је Селинџер пронашао у кући Свамија, можда је ублажило његову патњу, али његов каснији рад би се могао сматрати жртвом рата, књижевним посттрауматским синдромом. Да будем јасан, не кривим свамије – можда су га спасли од Симорове судбине. За све што се догодило овом храбром и даровитом човеку кривим Хитлера. Мислим да не може ни почети да се објашњава Селинџер, нити решава енигма његових тихих година без позивања на оно шта му се догодило док се жртвовао да би победио Хитлера.
Духовно самолечење, које је изабрао да би остао жив након тога, можда је било довољно да му спасе разум. Али на крају је осудило његову прозу да буде заглављена у мочвари мистицизма која је значила смрт софистицираног књижевног гласа који је развио”, пише Рон Розенбаум.
А списатељица и ауторка “Њујоркера” Џенет Малколм је у “Њујорк ривју оф букс” 2001. тврдила да су критичари све време грешили у вези са Селинџером, баш као што су кратковиди савременици грешили у вези са Томасом Маном и Толстојем. Поента је била у томе што се чланови његове књижевне породице Глас (и, имплицитно, њихов творац) нису осећали у свету као код куће, што је говорило колико о свету, толико и о врсти људи који се у њему нису снашли.
Извор: Време
