Piše: Milan Milošević
Savremenik i žrtva španske drame od Katastrofe 1898. do Građanskog rata 1936; pesnik koji je Španiji ponovo otkrio njenu poeziju, njen zvuk i ritam, flamenko, duboku pesmu kante hondo (cante jondo) i koji je mračnu silu (duende) spojio s avangardnom umetnošću, a tragedijama Krvava svadba, Jerma i Kuća Bernarde Albe špansko pozorište podsetio na njegov Zlatni vek. Ubijen je u toksičnoj mešavini masovnog terora, homofobije, ideološkog obračuna i izravnavanja starih računa, te drugih nepočinstava kojima su ljudi skloni kad im rat da priliku
Ideološki raskol u Španiji je 1936. zahvatio mnoštvo zaraćenih stranaka, sindikata, društvenih i paravojnih organizacija. Na jednoj strani barikada bili su republikanci – pristalice levo-socijalističke vlade koja je uključivala demokrate, komuniste, anarhiste i druge levičarske snage. Podržavali su ih gradski stanovnici, kao i stanovnici regiona Katalonije, Valensije, Baskije, Asturije i Andaluzije. Na drugoj nacionalisti – desnica uz podršku vojske, fašističke Falange, monarhiste i konzervativnu katoličku crkvu.
SUDAR DVA FRONTA – NARODNOG I NACIONALNOG
Narodni front je ujedinio 17 partija, od centrističkih do ultralevičarske Radničke partije marksističkog jedinstva (Partido Obrero de Unificación Marxista – POUM) u odnosu na koju se činilo da su socijalisti i komunisti najniži sloj buržoazije. Komunistička partija Španije (Partido Comunista de España – PCE) napustila je revolucionarnu retoriku i pozvala na jedinstvo svih demokratskih snaga, ali su protivnici to videli kao trik kojim komunisti nameravaju da uzurpiraju vlast. Anarhisti, popularni među siromasima, a međusobno hronično podeljeni, nisu imali svoju političku stranku, ali je bio jak njihov sindikat – Nacionalna konfederacija rada (Confederacion Nacional del Trabajo – CNT).
Nacionaliste su činili većina vojske, monarhisti i karlisti, ultrakonzervativni klerikalci nazvani po Don Karlosu, španskom princu iz dinastije Burbona. Glavni rival levice tokom Druge republike bila je Španska konfederacija nezavisne desnice (Confederación Española de Derechas Autónomas – CEDA), koja se zalagala za odbranu katolicizma, privatne svojine i unitarne države, a čije članove su socijalisti i komunisti optuživali da su ili prikriveni monarhisti ili fašisti.
Nije bilo unutrašnjeg jedinstva ni u jednom od dva “fronta”, ni u “narodnom” ni u “nacionalnom”. Anarhisti su se borili protiv komunista, a falangisti protiv monarhista i karlista.
Prolaze crni konji i jezivi ljudi dubokim putevima gitare (1. dio)
Iako je na izborima u februaru 1936. Narodni front osvojio 47,03 odsto glasova, a Nacionalni front 46,48 odsto, zbog neproporcionalnosti većinskog izbornog sistema levica je osvojila 285 parlamentarnih mesta, a desnica samo 131. Međutim, pobeda na izborima razbila je jedinstvo Narodnog fronta. Socijalisti i komunisti su odbili da se pridruže vladi iz taktičkih razloga. Centristička vlada optuživala je levičare da glasinama o vojnoj zaveri pripremaju neki levičarski ustanak.
U neobjavljenom uličnom ratu između pristalica vlade i opozicije, od februara do jula 1936. godine, oko 1.500 Španaca je ubijeno ili ranjeno. Velike stranke su formirale sopstvene milicije, a snage bezbednosti su pucale po političkim linijama. Provladin “sindikat” Republikanski savez antifašističkog vojnog osoblja (Unión Militar Republicana Antifascista – UMRA) i njegov opozicioni pandan, Sindikat španske vojske (Unión Militar Espańola – UME), delovali su polulegalno.
PODRŠKA NARODNOM FRONTU I ANDREU MARLOU
Lorka, sin bogatog zemljoposednika i obrazovane, brižne majke, učiteljice Visente Lorke Romero, nije se pridružio ni jednoj političkoj stranci, ali je bio blizak nekim istaknutim socijalistima. Nezadovoljan španskim društvenim uređenjem, podržavao je levicu. Za sebe je govorio da je i komunista i anarhista i katolički liberal, očito ne ulazeći u ideološke nijanse.
Na banketu u čast Rafaela Albertija, pesnika Generacije 27, podržao je manifest Narodnog fronta mada je, nakon što se marksistički orijentisani Alberti učlanio u Komunističku partiju, svakako preterano paušalno, rekao: “Sada nikada neće napisati ništa vredno…”
Lorka je smatrao da umetnost i politika ne idu zajedno – kao kad je tvrdio da u trupi La Baraka nema politike: “Pozorište i ništa više od pozorišta”.
Alberti i Lorka nisu bili najbolji prijatelji, ali kada je Lorka 1936. ubijen, Alberti je napisao: “Vrati se svojim planinama koje se penju, jelenu od pene, kralju divljine…”
Lorka je u maju 1936. potpisao javni akt solidarnosti (adhesión) kojim Narodni front pozdravlja dolazak intelektualaca Andrea Malroa, Žane Kasua i Anrija Lenormana, predstavnike francuskog Narodnog fronta u Španiju kao gest koji naglašava zajedničku antifašističku orijentaciju. Andre Malro je već u prvoj polovini 1936. bio jedan od najangažovanijih stranih intelektualaca u odbrani španske Republike. Smatrao je da je fašizam najveća opasnost u Evropi. U maju 1936. upozoravao je da bi sukob u Španiji mogao prerasti u oružani rat. Kada je izbio građanski rat u julu 1936, odmah se vratio u Španiju i organizovao čuvenu vazduhoplovnu eskadrilu España.
NA SUDU ZBOG ROMANSE ŠPANSKE ŽANDARMERIJE
U atmosferi rastuće napetosti, izvesni gospodin iz Taragone tužio je Lorku zbog pesme Romansa španske žandarmerije (Romanca de la guardia cuvil espanola) objavljene pre osam godina u Ciganskom romanseru.
Crni su im konji.
Crne potkovice.
Na ogrtačima sijaju
mrlje mastila i voska.
Nose zato ne plaču
lobanje od olova.
Sa dušom crnom kao lak
idu drumom.
Pogureni i ćutljivi
kuda prođu naređuju…
Grad slobodan od straha
otvara svoja vrata.
Četrdeset civilnih gardista
upadaju da pljačkaju.
Satovi su stali
a konjak u flašama
pretvorio se u novembar
da ne bi bio sumnjiv…
“Ispostavilo se da je sudija inteligentan čovek i, naravno, bio je zadovoljan mojim objašnjenjem”, ispričao je Lorka novinaru Antoniju Otero Seku koji ga je 3. jula 1936. pratio do sudnice Buenavista u madridskom okrugu Salamanka.
Federiko Garsija Lorka i Hose Antonio Primo de Rivera, sin diktatora Prima de Rivere, povremeno su tokom 1936. večerali zajedno, a na večere dolazili taksijem sa spuštenim zavesama, jer ni jednom od njih, iz očiglednih razloga, nije bilo zgodno da se javno viđa sa onim drugim.
ČEKAJU NAS TEŠKA VREMENA
U Madridu je ano domini 1936. sukob eskalirao. Hose Antonio Primo de Rivera je 14. marta 1936. uhapšen pod optužbom za posedovanje oružja i pobunu protiv Republike (optužen je 2. oktobra 1936, osuđen 20. novembra 1936. i streljan četiri meseca nakon početka vojne pobune protiv Republike).
U nedelju 12. jula, u devet sati ujutru, četvorica falangista ubila su poručnika žandarmerije (La guardia cuvil Espanola) Hosea Kastilju iz odmazde zbog ubistva jednog od njihovih drugova. Malo kasnije, u tri sata ujutru 13. jula, bio je zarobljen i ubijen Kalvo Sotelo, ministar finansija tokom diktature generala Migela Primo de Rivere.
“Zlokobni datum”, zapisao je tada Karlos Morla Linč, čileanski diplomata i pisac koji je živeo u Madridu, blizak Federikov prijatelj i obožavalac Hozea Antonija. On je u svom dnevniku o Španskom građanskom ratu pisao kako je uobičajena vedrina Federika Garsije Lorke bledela dok je tokom večere slušao svog prijatelja, socijalističkog ministra pravde u republikanskoj vladi Fernanda de los Riosa, vidno zabrinutog zbog političke situacije: “Narodni front se raspada, fašizam dobija na snazi. Ne smemo se zavaravati. Situacija je izuzetno ozbiljna. Čekaju nas teška vremena”.
Slikar Hose Kabaljero, sa kojim je Lorka sarađivao u trupi La Baraka, ispričao je francuskoj autorki Marseli Okler kako je, zabrinut za Lorku, koga dugo nije video, otišao u ulicu Alkala da ga poseti i shvatio da je Lorka veoma uplašen:
“Još malo i našao bi me mrtvog”, rekao mu je Lorka uvlačeći ga u zamračeni deo sobe (roletne su bile spuštene iako je bilo podne) i pokazujući mu rupu od metka iznad dovratnika. Svojoj sluškinji je zabranio da izlazi napolje – pekla je hleb kod kuće, a on se krio od prijatelja, nije se javljao na telefon i samo povremeno je posećivao porodicu Karlosa Morla Linea.
Sledećeg dana,Lorka je sedeo u baru sa grupom prijatelja kada se pronela glasina da gori Teatro Espanjol. “Federiko je odbio da ide tamo objašnjavajući svojom uobičajenom rečenicom: ‘Ne želim to da vidim!’ i ‘Nosim plavu košulju. Čak će me pomešati sa nekim fašistom!’”
U MEKSIKO, NE U GRANADU
A u aprilu 1936. Lorka je štampi najavio da planira putovanje u Meksiko. U pismu iz Meksika, glumica Margarita Ksirgu, koja je igrala u njegovim komadima, pozvala je Lorku da prisustvuje premijeri svoje drame Jerma i lično čuje gromoglasan aplauz meksičke publike. Lorka je govorio i da namerava da održi predavanje o poeziji Leonarda Toresa Keveda, pesnika Zlatnog veka (“jer je Kevedo Španija”).
Prolaze crni konji i jezivi ljudi dubokim putevima gitare (2. dio)
Kada je već bio odlučio da prihvati poziv da poseti Meksiko, ubeđivao je devetnaestogodišnjeg glumca Huana Ramireza de Lukasa da pita roditelje da mu dozvole da napusti Španiju i pođe sa njim u Meksiko.
Ramirez je došao u Madrid iz rodnog Albasetea da studira javnu upravu, ali se pridružio amaterskoj trupi koja je, na Lorkin predlog, postavila Čudesnu ženu obućara i Ljubav Don Perlimplina sa Beliz u bašti. Kao ambiciozni glumac, tokom proba upoznao je Lorku, čija kratka pesma, datirana u maju 1935. godine, nosi naslov Romansa i opisuje Ramireza kao “tog mladića iz La Manče”, uz refren: “Došao je, majko, i pogledao me. Ne mogu da ga gledam!”
Porodica decenijama nije dozvoljavala potpuno objavljivanje zbirke Soneti mračne ljubavi napisane tokom 1935/1936. Kada su soneti konačno objavljeni u celini, teže je bilo braniti tvrdnju da je ljubavna tematika Lorkinih pesama rodno neodređena. Tada je objavljeno i Lorkino pismo Ramirezu: “Uvek možeš računati na mene. Ja sam tvoj najbolji prijatelj i molim te da budeš politički nastrojen i da ne dozvoliš da te reka odnese. Huane, moraš se ponovo smejati. I meni su se dešavale velike stvari, da ne kažem strašne, i ja sam se sa njima nosio sa dostojanstvom”.
Lorka je verovatno mogao da sredi lažna dokumenta za Ramireza (koji još uvek nije bio dovoljno star da putuje), ali je odustao rekavši mu da mora sve u potpunosti da objasni njegovom ocu i da od njega dobije dozvolu da napusti zemlju. Ramirezov otac Otoniel Ramirez Garsija, sudski lekar i glava porodice sa desetoro dece, nije sinu dao dozvolu.
Huan Ramirez je bio šokiran kada je saznao za Lorkinu smrt. Međutim, kad je posle španskog građanskog rata izbio svetski rat, prijavio se u Plavu diviziju koju je Franko 1941. poslao na Istočni front da pomogne Hitlerov Drang nach Osten. Bio je ranjen i odlikovan, a po povratku iz Rusije postao je likovni kritičar novina ABC. O svojoj vezi sa Lorkom nije govorio do kraja života.
U subotu 11. jula 1936, na večeri kod čileanskog pesnika Pabla Nerude, tada u diplomatskoj službi u Madridu, Lorka je neprestano ispitivao Dieza Pastora, poslanika Socijalističke partije iz Ekstremadure Fulhensija, o političkoj situaciji. Iznenada je uzviknuo: “Idem u Granadu!” “Bolje ostani ovde. Nigde nećeš biti bezbedniji nego u Madridu”, odgovorio je Diez Pastor. Kasnije mu je i Agustin de Foksa, falangistički pisac, dao isti savet: “Ako želiš da odeš, idi u Bijaric, a ne u Granadu”. Federiko je odgovorio: “Šta bih ja radio u Bijaricu?”
U pismu Adolfu Salazaru početkom juna 1936. godine, Lorka je pomenuo svoju nameru da na kratko poseti zavičaj: “Idem u Granadu na dva dana da se oprostim od porodice. Ići ću kolima, a pošto je odluka bila iznenadna, nisam imao vremena da vam kažem o tome”.
Pre polaska za Granadu, Federiko se zaustavio u Centru za obrazovanje devojaka, Rezidensiji de Senjoritas u ulici Migel Anhel broj 8, studentskom domu gde su živele njegova sestra Izabel i ćerka Fernanda de los Riosa Laura.
Pisac Martinez Nadal ga je otpratio do stanice i pomogao mu da se smesti u vagon za spavanje. “Neko je hodao hodnikom vagona. Federiko je naglo okrenuo leđa vratima i ispružio obe ruke, pružajući mali prst i kažiprst poput rogova: “Držite se podalje!” Martinez Nadal ga je pitao ko je to. “Zamenik iz Granade. Gadan čovek, donosi lošu sreću.”
PUT U ZEMLJU ĆAVIKA
Lorka je sigurno dobro znao da u Granadi eskaliraju sukobi. Pre nego što je otišao u zavičaj, u intervjuu sa Luisom Bagarijom, objavljenim u časopisu “Sol” u junu 1936, dao je definiciju Granade kao Zemlje ćavika (La tierra del chavico). “Ćaviko” je bio naziv koji je u Granadi davan često falsifikovanom novčiću od 10 sentima (céntimos), desetog dela pezeta. U 19. veku prosjaci su na Krstovdan tražili “ćaviko” za Krst, pa je takav festival zabranjen.
Lorka je u intervjuu naglasio da je nakon osvajanja 1492. godine Kraljevina Granada izgubila sav svoj sjaj i bogatstvo: “Bio je to strašan trenutak iako u školama govore drugačije. Divna civilizacija, poezija, astronomija, arhitektura i prefinjenost jedinstvena u svetu su izgubljene ustupajući mesto siromašnom, zastrašenom gradu; zemlji ‘ćavika’ u kojoj se trenutno kreće najgora buržoazija u Španiji”.
U provinciji Granada desničari su u nedeljama koje su prethodile izborima u februaru 1936, ponekad i silom, pokušavali da spreče Narodni front da sprovede svoju izbornu kampanju. Narodni domovi u desetak mesta su zatvoreni, u nekoliko mesta levičarski sastanci i skupovi su zabranjeni, a propagandni komiteti su progonjeni.
Odnosi između civilnih i vojnih vlasti svakodnevno su se pogoršavali. Zbog ponašanja desnice tokom izbora u Granadi, protest pristalica Narodnog fronta kulminirao je 8. marta 1936. kada se na stadionu Los Karmenes, po verovatno preuveličanoj proceni levičarskog lista “Defensor”, okupilo 100.000 ljudi. Sledećeg dana, 9. marta, u Granadi su se rasplamsali sukobi. Grupa naoružanih falangista otvorila je vatru na veliki skup radnika i njihovih porodica na trgu Plaza de Kampiljo ranivši nekoliko žena i dece. Sindikati u Granadi su istog dana u ponoć započeli dvadesetčetvoročasovni štrajk, a nešto kasnije zapaljeno je pozorište Izabel la Katolika. U kafeu Kolon, koji je imao reputaciju “buržoaskog”, od stolica i stolova napravljene su lomače, a zatim je sama zgrada zapaljena. Kafe Rojal doživeo je istu sudbinu.
Desničari su sa balkona i krovova ceo dan pucali na radnike i policajce.
U Albajzinu su zapaljeni manastir San Gregorio el Baho i crkva El Salvador, od kojih su ostali samo zidovi. Vatrogasci nisu mogli da dođu do crkve jer je na njih pucano u uskim i strmim ulicama. Zgrada katoličkog lista “Ideal” je polivena benzinom i zapaljena, a štamparija je razbijena. Odred od dvadeset žandarma nije intervenisao pod izgovorom da su ga žene koje su ga okružile sprečile da deluje. Izgorela je i fabrika čokolade San Antonio, u vlasništvu Fransiska Rodrigeza Gomeza, jednog od vođa konzervativne i katoličke stranke Narodna akcija (Accion Popular).
Vatra je zahvatila zgradu te organizacije kao i zgradu Radničke akcije (Accion Obrerista), desničarske populističke radničke organizacije povezane sa Španskom konfederacijom autonomnih desnica CEDA, konzervativnom katoličkom desničarskom koalicijom formiranom 1933. Ta je organizacija često bila u sukobu sa levičarskim sindikatima (kao što su anarhosindikalisti i Opšta unija radnika, Unión General de Trabajadores – UGT). Anarhizam bezemljaških nadničara hornalerosa koji su radili kod veleposednika i latifundista rasprostranjen u Andaluziji, unekoliko se razlikovao od anarhizma industrijskog proletarijata u Barseloni.
Više od 300 ljudi je uhapšeno u vezi sa pucnjavom koja se dogodila 10. marta 1936. Tokom pretresa kuća širom Granade, vlasti su oduzele približno četrnaest hiljada komada oružja, prvenstveno pušaka, i skladištile ih u artiljerijskim kasarnama – kasnije su ih koristili pobunjenici protiv Republike.
ČUVENI AUTOR “KRVAVE SVADBE” NAMERAVA DA OSTANE SA PORODICOM KRATKO VREME
Federikovi roditelji su od 1933. živeli u Madridu, međutim, 5. jula 1936. su otišli u Granadu da, kao i obično, provedu leto na svom imanju na kraju prostrane i plodne doline u predgrađu gde je Don Federiko Garsija Rodrigez 1925. kupio lepu kuću i hektar okućnice. Tako nešto se obično naziva “uerta” (huerta, imanje). Otac ga je nazvao “Uerta san Visente” u čast svoje supruge Visente Lorke Romero.
“Defensor de Granada”, koji je uređivao Konstantino Ruiz Karnero, Federikov prijatelj, izvestio je 10. jula: “Naš dragi prijatelj, vlasnik imanja Don Federiko Garsija Rodrigez, stigao je u Granadu na leto sa svojom porodicom”. Don Federiko i njegova supruga su stigli sami iz Madrida. Sin Fransisko je dobio mesto sekretara u španskoj ambasadi u Kairu, a najmlađa ćerka Izabel, nakon što je uspešno položila ispite, čekala je rezultate konkursa za mesto nastavnika u srednjoj školi. Na imanju ih je čekala ćerka Konča sa troje unučadi: Tikom (Visentom), Končitom i Manolom. Končin suprug Manuel Fernandez Montesinos, član Socijalističke partije, postao je gradonačelnik Granade tek 10. jula – pošto levičarski odbornici nekoliko meseci nisu mogli da se dogovore koga da izaberu. Tih dana je bio izuzetno zauzet i često je boravio u gradu spavajući u svom stanu u ulici San Anton, broj 29, na uglu Puente de Kastanjeda…
“Defensor de Granada” objavio je 15. jula 1936. u sredini naslovne strane: “Garsija Lorka u Granadi. Pesnik Don Federiko Garsija Lorka od juče je u Granadi. Čuveni autor Krvave svadbe namerava da ostane sa porodicom kratko vreme”. Vest su objavili i konzervativni “Ideal” i “Noticiero Granadino”.
Po dolasku u Granadu, Federiko je boravio na imanju svojih roditelja u svojoj sobi na drugom spratu. Mnogi ljudi su ga viđali u gradu, na ulicama i u kafeima. Migel Seron se 1966. prisećao slučajnog susreta na ulici neposredno pre pobune 1936: “Neke devojke su nam prišle i tražile donaciju za Međunarodnu organizacija za pomoć revolucionarima (Crvena pomoć, International Red Aid). Federiko im je nešto dao i rekao mi polušaljivo: ‘Pa, Migele, da li treba da idemo u Rusiju?’ Više ga nikada nisam video”.
Na imanju San Visente dan Svetog Federika se 18. jula uvek slavio sa posebnom bukom i radošću jer se poklapao imendan oca i najstarijeg sina. Međutim, te godine nije bilo proslave.
Dan ranije počela je frankistička vojna pobuna – i golgota porodice Garsija…
Nastavak u sledećem broju…
Izvor: Vreme
