Piše: Sali Obeid
Ovo nije haos. To nisu „potresi nakon promene režima“ niti stihijske teškoće sazrevanja jedne mlade demokratije. Ono što se odvija u Siriji 2026. godine predstavlja metodičnu kampanju usmerenu na iskorenjivanje pluralističke duše te zemlje i njenu zamenu uskim sektaškim viđenjem. Najstarija neprekinuta hrišćanska zajednica na svetu, koja potiče iz prvog veka, upravo onaj prostor gde su učenici prvi put nazvani „hrišćanima“ u Antiohiji, biva pritiskana, zastrašivana, raseljavana i brisana. Arhitekte toga jesu de fakto vlasti prelazne vlade u kojoj dominira Hajat Tahrir aš-Šam (HTS), džihadistička grupa preoblikovana da deluje ugledno, ali i dalje prožeta ideologijom koja je već opustošila hrišćanski život širom regiona.
Pre takozvanog Arapskog proleća, u Siriji je živelo gotovo dva miliona hrišćana. Do trenutka pada Bašara al-Asada u decembru 2024. godine, taj broj se smanjio na približno 300.000. Pod novim poretkom, opadanje se ubrzava. Izveštaj „World Watch List“ (Svetska lista progona) organizacije Open Doors (Otvorena vrata), objavljen u januaru, podigao je Siriju sa 18. na 6. mesto među najgorim zemljama za hrišćane u svetu — što predstavlja najveći jednogodišnji skok u istoriji tog indeksa. Pokazatelji nasilja dostigli su gotovo najviše nivoe. Crkve se napadaju, sveštenstvo se zastrašuje, svetinje se skrnave, porodice beže. Ovo nije drevna istorija koja se slučajno ponavlja. Ovo je drevna istorija koja se svesno dovodi do kraja.
Najnovije skrnavljenje: mahardejska Crkva Svetih mučenika
Dana 19. marta 2026. godine, pre samo nekoliko dana, bezbednosne snage zauzele su crkvu Svetih mučenika na severnom ulazu u Mahardeh, u provinciji Hama. Krstovi su oboreni. Čitav prostor, uključujući i okolinu, proglašen je zatvorenom vojnom zonom. Crkva se nalazi na zemljištu koje predstavlja zajednički hrišćansko-muslimanski verski vakuf, podignuta u čast mučenika tog grada, i stoji uz svetilište Svetog Georgija, koje je takođe zauzeto.
Ovo nije vandalizam. Ovo je obeležavanje teritorije. U novoj Siriji, javni prostor mora biti usklađen sa nametnutim poretkom. Hrišćanska vidljivost tretira se kao provokacija.
Širi obrazac
Od pada Bašara al-Asada, nasilje nad hrišćanima evoluiralo je od oportunističke pljačke ka koordinisanoj marginalizaciji. Samoubilački napad u junu 2025. godine na grčko-pravoslavnu Crkvu Svetog proroka Ilije u Damasku odneo je između 22 i 25 života vernika i ranio još desetine. To je bio najsmrtonosniji pojedinačni napad na sirijske hrišćane u poslednjim godinama. Drugi incidenti se nižu: pucnjava na crkve u Homsu, skrnavljenje grobalja u ruralnim oblastima, pretnje porodicama u Hami, premlaćivanje mladića zbog „opštenja sa ženama u javnosti“ na način koji vređa nove nametnute norme.
Isti mehanizam deluje i protiv drugih manjina koje odbijaju da se utope u sunitski islamski obrazac. U martu 2025. godine, više od hiljadu alavita, pripadnika zajednice iz koje potiče porodica Asad, masakrirano je u priobalnim oblastima, pri čemu su njihove smrti opravdavane kao „revolucionarna pravda“, dok je zemljište prelazilo u druge ruke. U Suvajdi, druske zajednice suočile su se sa opsadama, proizvoljnim hapšenjima, izbacivanjem sa univerziteta i optužbama za „nepokornost“ i saradnju sa Izraelom. Kurdska područja na severu svedoče demografskom preoblikovanju prikrivenom administrativnim merama. Poruka je jedinstvena: prilagodi se, pokori se ili odlazi. Raznolikost više nije vrednost; ona je postala teret koji se nastoji ukloniti.
Tri mehanizma brisanja
Novim vlastima nisu potrebna masovna proterivanja niti javna pogubljenja (iako je i toga bilo). One deluju suptilnijim, održivijim sredstvima — sredstvima koja pojedini ugledni zapadni posmatrači ponekad pogrešno tumače kao puku „nestabilnost“.
1. Simbolička dominacija: Islamsko pravo sada predstavlja glavni izvor zakonodavstva prema privremenom ustavu iz marta 2025. godine. Javni život prožima jedan jedinstveni verski narativ. Hrišćansko ispovedanje vere potiskuje se u privatnu sferu, obeshrabruje, a potom postaje nevidljivo. Krstovi na zgradama proglašavaju se „neprikladnim“ na vojnim objektima. Udžbenici istorije se prepisuju kako bi se izbrisala predislamska Sirija.
2. Institucionalna marginalizacija: Hrišćanski fondovi i zadužbine postaju meta ili se oduzimaju. Vođe zajednica se hapse ili stavljaju pod kontrolu. U Al-Kusajru i mestima kao što je Džadidat Artuz, javni društveni prostori koji su nekada održavali pluralizam zatvaraju se ili dobijaju novu namenu. Stari sistem vakufa, koji je štitio ustanove manjina, demontira se pod izgovorom centralizacije.
3. Kontrolisani nered: Radikalnim mrežama se dopušta da deluju nekažnjeno u hrišćanskim i manjinskim naseljima. Otmice, pljačke sa sektaškim prizvukom i svakodnevno uznemiravanje stvaraju atmosferu straha. Iseljavanje postaje racionalan izbor. Režim formalno održava čiste ruke, dok se demografska karta iznova iscrtava.
Rezultat je „kontrolisani nered sa jasnim ciljem“. Hrišćani, alaviti, druzi i drugi, koji su izgradili kosmopolitsko nasleđe Sirije, bivaju gurnuti ka istoj sudbini koju su pretrpeli hrišćani u Iraku nakon 2003.godine: gotovo potpuni nestanak.
Sirija nikada nije bila tek još jedna arapska država. Ona je bila kolevka u kojoj se hrišćanstvo ukorenilo i raširilo, mesto gde aramejski jezik i danas odjekuje u bogosluženju, gde su manastiri tokom vekova pod osvajačima sačuvali klasičnu učenost. Izgubiti njeno hrišćansko prisustvo znači izgubiti živi most ka drevnom Levantu — izbrisati ne samo ljude, već i samo sećanje na suživot.
Kada se državna vlast legitimiše kroz jedan jedinstveni verski narativ, pluralizam se preoblikuje u subverziju. Postepeno brisanje sirijskih hrišćana nije kolateralna šteta. Ono je u samom središtu ovog projekta. Dve hiljade godina vernog svedočenja ne bi smele da se okončaju u kontrolisanoj migraciji i nemim krstovima iščupanim sa horizonta.
Sali Obeid je saradnik u Institutu za ideološku odbranu.
Izvor: Život crkve
