Piše: Lubna Mrie
Preveo: Miloš M. Milojević
Šestog marta 2025. godine, jedinica sirijske državne policije sprovela je akciju češljanja terena u selu nedaleko od obalskog grada Džable. Tražili su lokalne zapovednike lojalne nekadašnjem režimu Bašara al-Asada, za koje su sumnjali da se skrivaju u brdima. Kada su se vraćali prema Džabli, policajci su upali u zasedu u kojoj je najmanje šesnaest njih ubijeno. Hajat Tahrir el-Šam – islamistički pokret koji je zbacio Asada prošlog decembra – rasporedio je oklopna vozila i helikoptere, i izvodio je raketne napade na naselja oko Džable. Stotine alavitskih muškaraca pohrlili su na ulice noseći koje god oružje su mogli da nađu: lovačke puške, metalne cevi, štapove, zarđale pištolje.
Napali su vojnike i patrolna vozila, i zaposeli su strateške položaje duž obale. To je bio prvi put od pada Asada da je novouspostavljeni režim izgubio kontrolu nad jednim delom teritorije. Ali, koji je živeo sa svojim ocem u malom stanu u Džabli, držao je uza sebe pištolj u slučaju da se borbe primaknu. Kao jedini sin, bio je pošteđen vojne službe. „Nikada ranije nisam držao pušku“, rekao mi je. „Ali umrli bismo u svakom slučaju“. Strani posmatrači i politički analitičari obrazlagali su da je napad na policijske i bezbednosne snage bio deo koordinisane kampanje „ostataka režima“, uz „visok nivo planiranja i organizovanja“, možda i uz potporu Irana. Ali Ali, koji sada živi skrivajući se u Libanu, misli da je ovo krivi prikaz onoga što se zaista dogodilo. „Oni koji kažu da smo svi mi bili Asadovi lojalisti i bivši vojnici zaboravljaju da su Alaviti ostavili svoje oružje i nisu se borili u poslednjim Asadovim časovima. Odmah objaviti unapred pripremljenu pripovest o nama – insinuaciju da smo se pobunili protiv nove vlade zbog nostalgije ili lojalnosti Asadu – je lakše nego priznati da je ono što je usledilo posle Asadovog zbacivanja ono što nas je navelo da se borimo.
Za mnoge Alavite Hafez al-Asad, Bašarov otac, bio je simbol njihovog preživljavanja. Bio je jedan od njih, rođen 1930 godine u Kardahi, siromašnom alavitskom selu u brdima, desetak milja od obale. Iako je Osmansko carstvo palo deceniju pre njegovog rođenja Hafez je stasavao u vreme kada su maltretiranje i ožiljci koje su ostavili vekovi poniženja pod imperijalnom vlašću i dalje bili sveži. Kada je Sirija bila pod francuskom kolonijalnom upravom između 1920. i 1946. godine, Alaviti – zajedno sa drugim manjinskim grupama – regrutovani su u vojne snage, što je bio deo strategije da se potkopa sunitska većina. Četiri godine nakon što je Sirija stekla nezavisnost Hafez se pridružio vazduhoplovnim snagama i brzo se uspinjao u vojnoj hijerarhiji. Nakon što je partija Baas izvela puč 1963. godine postajao je sve moćniji, kao zapovednik vazduhoplovnih snaga a potom kao ministar odbrane. Godine 1970, izveo je beskrvni puč unutar vladajućeg vojnog komiteta, koji je prozvao „Korektivni pokret“. Nakon konsolidovanja moći, proterao je ili zatočio mnoge od onih koji su mu pomogli da se popne do vrha.
Za Alavite, način na koji je Hafez osvojio vlast nije bio važan. Ono što je bilo važno jeste da je jedan od njih postao predsednik. U prvim godinama njegove vladavine, alavitska sela su se preobrazila: uljane lampe su uzmicale pred električnim osvetljenjem, prašnjave staze postajale su popločani putevi. Autobusi su počeli da saobraćaju do udaljenih planinskih sela – autobusi koji su ubrzo počeli da prevoze sinove u vojsku, obaveštajnu službu i državnu birokratiju. Geografija Sirije se izmenila, pošto su obalski gradovi poput Džable, kojima su nekada dominirali sunitski trgovci sa majušnim hrišćanskim enklavama, postali magnet koji je privlačio alavitske porodice sa okolnih brda. Alijeva porodica bila je jedna od njih. Njegov otac otvorio je pušionicu u radničkoj četvrti, a Ali je pohađao jednu od novootvorenih škola. One su bile poput Hafezovih svetilišta: posteri sa predsednikovim likom bili su istaknuti po zidovima a učenici su naizust učili njegove govore. „Naš večiti lider: Hafez al-Asad“, ponavljali su svakog jutra Ali i njegovi drugovi. Učenicima su pričane pripovesti o Hafezovom teškom detinjstvu kojima je naglašavano koliko je srećna njihova generacija.
Kada je Hafez umro 2000. godine, ožalošćenost u alavitskim četvrtima brzo se pretvorila u paniku. Porodice su bežale natrag u planine: kada čovek koji je osigurao njihovo mesto u gradu više nije bio tu nisu se više osećali bezbedno. Ali u pokušaju da očuva uspostavljenu strukturu vlasti, sirijski parlament je izmenio ustav, snizio minimalnu dob za predsedničkog kandidata sa četrdeset na trideset četiri godine, kako bi Hafezov sin Bašar mogao da ga nasledi. Bašar je bio drugačiji: tih, obrazovan u Londonu, oženjen sunitkom – biti Alavit nije bio središnji deo njegovog identiteta. Ipak, priključivanje vojsci ili dobijanje državnog posla je i dalje bilo ono za čime je težila većina alavitskih muškaraca.
Kao tinejdžer, Ali bi provodio večeri sa prijateljima duž šetališta u Džabli, nedaleko od njegove kuće. Vazduh je mirisao na pečene orašaste plodove. Porodice su se okupljale duž morske obale. Ljudi su sedeli po kafeima. Lepo odevene žene skupljale su kosu lakom kako bi se borile protiv velike vlažnosti. Automobili bez registarskih oznaka sa zatamnjenim staklima sporo su promicali preko ulica: oficiri koji bi dolazili iz Damaska kući tokom leta. Devojke su ohrabrivane da se udaju za ljude kao što su oni. Ovi automobili značili su pristup, bogatstvo, zaštitu.
Dečaci poput Alija i njegovih prijatelja znali su da nemaju nikakvih šansi kod devojaka – ne još uvek – ali gledajući te automobile i znajući da njihova verska grupa drži visoke položaje, podsetili bi se da je ta moć u njihovom domašaju, ali samo zato što se jedan od njih uspeo do vrha. Kao rezultat, kada se protivljenje Asadovom režimo proširilo sa Arapskim prolećem 2011. godine, mnogi Alaviti – bogati i siromašni – videli su to samo kao pretnju svom teško stečenom pristupu koridorima moći.
U martu te godine, nakon što su održani protesti u sunitskim delovima Džable, počeli su da se šire pozivi za bojkot prodavnica u sunitskom vlasništvu. Kontrolne postaje nikle su preko noći. Na državnoj televiziji insistirali su da su nemiri strana zavera. Ljudi su pozivani da iz ljubavi prema sopstvenoj domovini bojkotuju sve kanale izuzev državnog emitera. U Džabli, žuti Al Džazirin logo iscrtavan je po kantama za đubre. Širile su se glasina da se pilule pristigle iz Katara i Izraela podmeću u sendviče, te da izazivaju halucinacije i mržnju prema predsedniku.
Kada su demonstranti širom Sirije bili ustreljeni, zatvarani i mučeni – mnoga tela kasnije su bačena u masovne grobnice – džeblanski Alaviti bili su nepogođeni. Tokom prvih nekoliko meseci „skupovi ljubavi“ održavani su svakoga dana. Duž obalske promenade kola plesača proslavljali su ono što je sagledavano kao pobeda. Izgleda da je bilo rašireno iskreno verovanje da su neredi strana zavera kojom se pružao herojski otpor tako što se ne veruje „neprijateljskim „kanalima“. Ali ubrzo su Asadovi neprijatelji posegli za oružjem. Mnogi od vojnika koji su stradali u potonjim borbama dolazili su iz Džable i okolnih sela. Pogrebne povorke prolazile su gradom – pisak sirena, žene koje su bacale pirinčano seme sa balkona, pozivi mujezina sa minarena. Državna televizija sve je zabeležila: plač majki, očeve koji padaju preko kovčega prekrivenih zastavama. Snimci su se premotavali iznova i iznova.
Sahrane su podsećale da kada je zemlja napadnuta alavitski vojnici su oni koji je uobičajeno brane. Oni su, kako su ljudi često govorili, „vraćali“ režimu to što ih je izvukao iz siromaštva i izolovanosti. Služiti je bilo časno. „Kad god su ambulantna kola prolazila kroz Džablu“, govorio je Ali, „praćena puščanom vatrom – ili u znak proslavljanja, ili da bi se raščistio put – moja majka bi podigla svoje ruke prema nebu i prošaptala: „Hvala ti Bože što imam samo jednog sina. Neću morati da ga ožalim“.
Vojna služba bila je obavezna za većinu sirijskih muškaraca. Izuzeće su mogli dobiti samo oni koji pohađaju univerzitet ili oni koji plate naknadu u iznosu od tri hiljade američkih dolara – u sredini u kojoj je prosečna mesečna plata bila šezdeset dolara. Većina dečaka koji su se vrzmali po promenadi bili su regrutovani. Suliman, koji je rastao u istoj četvrti kao i Ali, bio je jedan od njih. Bio je srednje dete u velikoj porodici, sa osam sestara i jednim bratom, i odustao je od škole sa trinaest godina kako bi pomagao roditeljima tako što se zaposlio u lokalnom restoranu. Kada je napunio osamnaest godina, 2013. godine, Suliman je regrutovan u vojsku i pridružen jedinici u Damasku. Tamo je dobio zaduženje da čuva ozelenjeni trg na kojem su živeli visoki zvaničnici smešteni iza roze zidova. To je smatrano dobrim zaduženjem – daleko od borbi.
Kako se sukob produžavao, mnogi od Sulimanovih i Alijevih prijatelja iz detinjstva bili su ubijeni. Lica mrtvih iscrtavana su na zidovima, stubovima uličnog osvetljenja i školskim kapijama. Džabla je bila prozvana „Prestonicom Mučenika“. Oni koji su preživeli često su se vraćali onesposobljeni, napušteni od države. Povremeno, Asad i njegova supruga bi na kratko obavili režiranu posetu ranjenicima. Smešili bi se pred kamerama i otišli. Mnogi vojnici, lišeni iluzija, odlučili su da uzmu ono što se uzeti može. Na kontrolnim punktovima korupcija je cvetala: automobili su zaustavljeni i zahtevan je novac. Kuće su pljačkane. „Molio sam ga da radi ono što su i drugi radili“, kaže Sulimanov brat koji je završio svoju vojnu službu pre rata. „Neki njegovi prijatelji sticali su sto dolara dnevno od podmićivanja. Ali Suliman to nije hteo“.
Ostao je na svom položaju. Njegova plata često je uspevala da pokrije troškove samo tokom prve nedelje meseca. Kada njegova porodica iz Džable nije bila u prilici da šalje novac, pozajmljivao je – da bi na kraju zapao u dugove od više stotina dolara. Sanjao je o tome da bude otpušten iz vojne službe, da nađe posao, otplati dugove i pomogne svojim roditeljima. Ali čak i kada su se borbe stišavale a Asadove snage uspevale da povrate izgubljena područja, Sulimanu nije bilo dozvoljeno da napusti armiju. Kada je posećivao Džablu video bi dugačke redove za hleb. Majkama je uskraćivana čak i njihova četrdeset dolara vredna mučenička naknada. Električne energije je bilo dva sata dnevno, ukoliko bi je uopšte i bilo. Vlada je insistirala da su sve ovo izazvale zapadne sankcije. Ali Suliman je bio u četvrtima Damaska u kojima su pripadnici elitnih društvenih slojeva živeli u luksuzu. „Bili smo obmanuti“, govorio je svojim sestrama i bratu.
Kako se ekonomsko stanje u zemlji pogoršavalo, oni koji nisu bili regrutovani tragali su za načinima da se izvuku. Mnogi su otišli u UAE ili Irački Kurdistan – mesta u kojima je sirijski pasoš još uvek nešto vredeo. Ali je odlučio da ode u Tursku. Neki su mu preporučivali da se uputi pravcem preko Afrina, grada koji su kontrolisale pobunjeničke snage u blizini severne sirijske granice, i da tu stupi u kontakt sa krijumčarima ljudi. Pretpostavljalo se da će to biti kratko putovanje: jednu noć u Afrinu, onda u Tursku, i naposletku – nadao se – u Evropu. Ali jedna noć premetnula se u četiri meseca. Alija su uhapsile anti-Asadove snage i držale su ga u zamračenoj prostoriji u kojoj je jedino osvetljenje bilo svetlo sa telefona njegovog tamničara kojima je snimao ucenjivačke video snimke za traženje otkupa koje je potom slao njegovom ocu u Džabli. Na jednom videu, Ali je na kolenima ka kameri okrenut leđima, duž kojih su se pružali crvene brazde. Ruke su mu bile svezane iza leđa. Odjeknuo je iznenadni pucanj. Na sledećem snimku okrenut je prema objektivu, sa povezom preko očiju, dok mu krv teče niz desnu ruku. „Moja porodico“, kaže, „ovaj metak završio je u mojoj ruci. Naredni će završiti u mojoj glavi“.
Tamničari su zahtevali da im se isplati trista hiljada dolara – što je bila zapanjujuće visoka svota. Sama visina sume otkrivala je pretpostavku da svako ko je iz Džable i ko je bio Alavit mora da ima pristup novcu ili zna nekoga ko ima pristup novcu. Njegov otac je prodao duvandžijsku radnju i porodičnu kuću, i potom se preselio u jeftinu kuću na obodu grada, jedno od mnogih mesta koje su izgradili korumpirani preduzetnici koji su zaobilazili bezbednosne propise. Alijev otac uspeo je da prikupi svega trideset hiljada dolara. Tamničari su se na kraju saglasili sa ovim iznosom otkupnine, ali kada se Ali vratio kući postao je predmet podozrenja. Bezbednosne snage u Džabli nisu marile što je četiri meseca proveo u zatočeništvu. Ono što je njima bilo važno jeste što je pokušao da napusti Siriju kroz Afrin, grad pod pobunjeničkom kontrolom. To je, sa njihovog stajališta, bila izdaja. Ispitivan je iznova i iznova: koga je sreo? Šta je planirao? Ljudi su se distancirali, uplašeni da ukoliko ih neko bude video s njim da će i sami biti prokazani kao krivci. Onda je došlo poslednje upozorenje: naredno ispitivanje biće obavljeno u Damasku. Njegova majka molila ga je da napusti zemlju. Ali je odabrao da ode u Erbil. Tamo je imao prijatelje i mogao je da nađe posao ali bilo mu je teško da se odvoji od majke – i od Džable. U decembru 2022. vratio se kući.
Svega mesec dana kasnije, 6. februara 2023. godine, zemljotres snage 7,8 stepeni Rihterove skale sa epicentrom u južnoj Turskoj zatresao je uoči zore tlo. U Džabli, Ali i njegovi roditelji pojurili su niz stepenište svoje trošno sagrađene zgrade. Na pola puta, pod se naglo pomerio, i zgrada se urušila sama u sebe. Nisu pristigle spasilačke ekipe, pa su ljudi kopali po ruševinama golim rukama i kuhinjskim loncima. Ali i njegova majka bili su zarobljeni ispod ruševina skoro sat vremena. Dok su komšije stigle do njih, za Alijevu majku već je bilo kasno. Ona je bila jedna od trista osoba čija je smrt pod ruševinama potvrđena tog dana. Otac mu je preživeo ali sa povredom mozga.
Posledice zemljotresa razvejale su ono malo odanosti prema Asadu koje je pretrajalo u gradu. Pomoć je dopremana sporo, sporadično i u nedovoljnim količinama. Ljudi su se borili da dođu do hrane i osnovnih potrepština. Godinama, stanovnicima Džable je govoreno da je mito koji su morali da plate na kontrolnim punktovima nužno zlo: policajci su njihovi zaštitnici, a njima je potreban novac. Ljudi su okretali glavu, zato što su verovali da je sistem, iako korumpiran, na njihovoj strani. Ali kada su policajci počeli da pljačkaju pomoć namenjenu unesrećenima u zemljotresu, bilo je jasno da su se samozavaravali. Dobrovoljci koji su dostavljali pomoć prisiljavani su da predaju ono malo zaliha što su imali: hranu za bebe, antibiotike, gorivo. Ništa nije stizalo do žrtava sve dok policijske snage nisu uzele svoj deo. Bes koji se nakupljao godinama – nakon što je Asad poslao njihove sinove na front a onda napustio njihove porodice – je pokuljao. Ljudi su se žalili na korupciju na društvenim mrežama i mnogi su bili uhapšeni.
Suliman više nije hteo da služi Damasku. Uz pomoć mreže rođaka i komšija osigurao je nameštenje u Džabli, služeći lokalnom zapovedniku. Njegove dužnosti bile su lokalne: da bude šofer zapovednikovoj supruzi prilikom kupovine, dostavlja namirnice njegovoj majci, vozi decu do i od škole. Nameštenje je podrazumevalo fleksibilno vreme aktivnosti, što je dopuštalo Sulimanu da uveče radi. Otišao je natrag u restoran gde je radio pre nego što je bio mobilisan. „Srce mi je bilo slomljeno kada je došao nazad i zatražio stari posao“, rekao mi je vlasnik restorana. „Do tada svi smo znali ko je pljačkao u vojsci, ko je uzimao mitu i ko se tako izvukao iz siromaštva. Jedan deo mene je bio počastvovan što se on poneo tako časno – ali nisam mogao a da ga ne sažaljevam koliko je naivan ispao. Ovaj čovek je proveo jedanaest godina u vojnoj službi, i vratio se nazad ne samo u dugovima, već natrag gde je bio u sedmom razredu“.
Ali i njegov otac su se preselili u iznajmljeni stan još dalje od gradskog jezgra. Ali je počeo da prodaje motorcikle – bilo šta samo da bi se održao na površini. Ponekad, video bi se sa Sulimanom na starom mestu na obalskom šetalištu. U letnjim mesecima i dalje je bilo prolazaka automobila sa zatamnjenim staklima: možda ih je bilo i više nego ranije. Rat je stvorio jednu potpuno novu elitu. Milioni su se slivali u Siriju kroz trgovinu stimulativnog sredstva Kaptagon, pretvarajući zemlju u najveću svetsku narko-državu. Profiti su usmeravani prema uskom krugu oko predsednika. Njihova deca objavljivala su video snimke sa odmarališta na plažama i iz stranih gradova; bilo je objava na Instagramu o luksuznim venčanjima. Automobili, koji su jednom oličavali težnje, sada su podsećali na nešto što je nedostižno. Mladi muškarci poput Sulimana proveli su više od decenije štiteći životni stil elite. Sada je bilo jasno da su oduvek bili potrošna roba.
Krajem novembra 2024. godine, nakon što je Hajat Tahrir el-Šam pokrenuo iznenadnu ofanzivu na Asadove baze i kontrolne tačke, čitave armijske jedinice iščezle su kada je ova grupa ponudila amnestiju regrutima. U poslednjem pokušaju da uspori egzodus, Asad je posegao za jedinom stvari koja mu je preostala: novcem. Objavio je uvećanje plate od pedeset odsto onima koji ostanu u vojsci. Ali svega nekolicina običnih Alavita verovala je u smisao borbe. Zapovednici su počeli da napadaju univerzitetske studente koji su izbegavali vojnu službu. Prema navodima jednog studenta sa Latakijskog univerziteta, uobičajenom mestu za maturante iz Džable, autobusi su svakoga dana zaustavljani i proveravane su studentske isprave. Jednog dana, oficir je ušao u autobus i povikao: „Hajde momci, potrebna nam je vaša snaga. Ukoliko budete bili kukavice, neće više biti ni fakulteta ni ničega“.
No, sada su vladine snage bile u opštem odstupanju. Osmog decembra, Asad se ukrcao na avion nedaleko od vazduhoplovne baze Hmejmim, oko pet kilometara od Džable, nakon što je osigurao, za sebe i članove svoje porodice, azil u Rusiji. Ostavio je iza sebe najuži krug svojih saradnika. Mnogi od njih kasnije su iskazivali snažno nezadovoljstvo što ih nije poveo sa sobom. Kada su pobunjeničke snage stupile u Asadovu rezidenciju, zatekli su je netaknutom, zbog žurbe ili zbog straha. Porodične slike i dalje su bile uredno poređane. Bašarove beležnice stajale su otvorene na stolu. Asadi su bili uvereni, do samog kraja, da se stvari mogu preokrenuti u njihovu korist. Iako su Asada zbacile pobunjeničke snage koje su ga nekada držale u zatočeništvu, Ali je osetio nešto neočekivano: nadu. „Bilo je istinsko uzbuđenje“, rekao mi je. „Osećalo se kao da će se stvari konačno promeniti“.
Nova vlada proširila je opseg amnestije: vojnici i zvaničnici pozvani su da predaju oružje i legitimacije kako bi primili privremenu zaštitu od hapšenja dok se ne obave bezbednosne provere i dok ne dobiju nove civilne isprave. Redovi su se obrazovali još pre svanuća i protezali su se duž blokova: Sulimanu su bila potrebna tri dana dok nije došao na red. Neki ljudi nisu čekali: u gradovima duž obale puške su se pojavljivale u kantama za smeće i po zabačenim ulicičama. Izvan područja koje su većinski kontrolisali Alaviti kao što je Džabla, uzbuđenje koje je pratilo uspostavljanje novog režima nije se odnosilo samo na ekonomsko preživljavanje. Više od pola miliona života je izgubljeno tokom rata; više od šest miliona ljudi bilo je prinuđeno da napusti Siriju dok je više od sedam miliona raseljeno unutar zemlje. Dugo je izgledalo da Asad sve može da pretraje. Onda, skoro preko noći, bilo je gotovo. A sa njegovim padom nastupila je mogućnost, koliko god krhka, da će vinovnici biti pozvani na odgovornost. U nedeljama nakon kolapsa režima, porodice nestalih su pohrlile u nekadašnje bezbednosne postaje. Dokumenta su ležala naokolo dostupna svima: svežnjevi potvrda o smrti, zamagljene fotografije iz mrtvačnica, popisi sudija koji su odlučivali o egzekucijama. Ljudi su mislili da im nova vlada može doneti pravdu.
Međutim, njeni prioriteti su bili drukčiji. Usredsredila se na brendiranje novog sirijskog lidera, Ahmada el-Šare – čiju su glavu ranije ucenile Sjedinjene Države za iznos od deset miliona dolara. Dok je el-Šara lobirao da se ukinu sankcije i stekne međunarodni legitimitet, strani novinari i evropski izaslanici bili su dobrodošli u zemlju. Debra Tajs, majka američkog novinara Ostina Tajsa, koji je nestao u Asadovim zatvorima 2012, obezbedila je sastanak sa vlastima pre nego što je uvažen zahtev bilo koje sirijske porodice. Visokorangirani zvaničnici iz Asadovog rečima – ljudi koji su bili odgovorni za nebrojena zatočenja i smrti – ostali su netaknuti.
Jedan od njih bio je Muhamad Hamši, poznat širom Sirije kao „kralj ruševina“. On je stvorio svoje bogatstvo čisteći bombardovane četvrti i trgujući otpadom. U Kabunu, nekadašnjem opozicionom uporištu, njegova ekipa prikupljala je čeličnu armaturu iz porušenih kuća. Čelik je slat u njegove fabrike. Hamšo je takođe finansirao neke od najsurovijih režimskih milicija. Ipak, ostao je pod zaštitom, po svoj prilici zbog svoje povezanosti sa Katarom, preko porodičnih veza supruga njegove sestre. Bilo je još mnogih poput njega. Fadi Sakt, zapovednik milicije optužen za nadzor nad masakrom počinjenim u Tadamonu 2013. godine, u kojem je četrdeset jedna osoba pogubljena u jami u istočnom Damasku, je viđen na sastanku sa novim guvernerom. Pošto su arhitekti nasilja bili zaštićeni bes se usmerio prema onima koji su bili dostupni: komšijama sumnjičenim da su bili doušnici u Asadovog režima, na primer. Na jednom video snimku, vidi se navodni doušnik svezan preko automobilske haube. Maljem mu je onda razbijena lobanja.
Dve zgrade od mesta gde je Suliman živeo pet automobila je promaklo demonstrirajući silu. Pripadnici HTŠ-a došli su po čoveka koji je vodio vežbaonicu u koju su lokalni stanovnici slali svoju decu da vežbaju borilačke veštine. Optužen je da je skladištio oružje. Prema navodima očevidaca nije pružao otpor; jednostavno je zatražio da ga odvedu bez buke, ne pred decom ili pred komšijama. Obećana mu je amnestija ali je držan u zatočeništvu dvadeset četiri dana pre nego što je pušten, a da nisu pronađeni nikakvi dokazi protiv njega. Dve nedelje kasnije pojavilo se ponovo vozilo HTŠ-a. Bio je usred treninga. Zatražili su od njega da izađe napolje – samo da mu postave nekoliko pitanja. Prema navodima njegovih učenika, nisu mu dali vremena ni da nazuje cipele. Od tada ga niko nije video.
Nedugo nakon toga, vlada je objavila da će se obračunati sa onim što je nazvala „fantomskim poslovima“ – radnim mestima za koje su isplaćivane plate ali na koja se niko nije pojavljivao. Ali u mestima poput Džable, gde je zaposlenje u javnom sektoru dugo bilo jedini spas za mnogobrojne alavitske porodice, ovaj termin je smatran uvredljivim. Ljudi sa kojima sam razgovarala bili su poslužioci, domari, školsko osoblje, i zarađivali su manje od trideset pet dolara mesečno. Najedanput, svi su dobili otkaze.
Po internetu su kružili video snimci koji pokazuju vojnike koji su se predali i koji su bili zvanično amnestirani kako su primorani da puze na sve četiri. „Laj“, uzvikivao je jedan maskirani čovek. „Alavitske svinje“, rekao je drugi, udarajući čoveka kundakom svoje puške. Neke od ovih incidenata prelazna vlada ocenila je neprihvatljivim, ali tek pošto su se snimci naširoko delili. Obećana je istraga. Novinari povezani sa novim režimom su ili ublažavali sektašku prirodu nasilja ili su ga drugačije sagledavali: mi smo prošli kroz ovo, sada je vaš red.
Pošto nije bilo vidljive pravde, grupe iz senke počele su da šire izveštaje o nasilju nad Alavitima. Nalozi na društvenim mrežama, koji su kasnije bili povezani sa Iranom i Irakom, tvrdili su da hrabro razotkrivaju zloupotrebe koje vlada toleriše. Kako bi delovali kredibilnije, počeli su sa izveštavanjem o pravim incidentima, objavljujući slike čiju je autentičnost bilo moguće potvrditi, da bi potom počeli sa objavljivanjem slika stvorenih uz pomoć veštačke inteligencije, ponovnim objavljivanjem snimaka pripadnika Islamske države kako zlostavljaju zatvorenike i lažnih vesti koje su tako oblikovane da podstaknu paniku. Govorili su Alavitima da ne predaju oružje i optuživali su one koji su to učinili da su kukavice, dok su širili neutemeljena obećanja: da Rusija pristiže da pomogne (video koji se pojavio na Internetu 6. marta izgleda da prikazuje ruski avion kako prati helikopter HTŠ-a blizu mesta zasede i prisiljava ga da se povuče), da pomoć stiže od Francuske pa čak i od Izraela.
Te poslednje glasine kako je izgledalo, imale su izvesno uporište u realnosti. Od 8. decembra izraelske vazduhoplovne snage bombardovale su vojne baze širom južne Sirije kako bi sprečili ekstremističke grupe, posebno Hezbolah, da se okoriste o ono što se dešavalo. Benjamin Netanjahu je obznanio Izralesko-sirijski sporazum o razdvajanju bezvrednim i ništavim, proglašavajući da će izraelske snage sprovesti demilitarizaciju juga zemlje. Iako je novo sirijsko vođstvo uveravalo da neće biti dopušteni napadi na Izrael sa sirijske teritorije, izraelske kopnene snage su prešle u tampon zonu koju su nadzirale Ujedinjene nacije i zaposele ključna mesta uključujući sirijsku stranu planine Hermon i uspostavljajući isturene vojne postaje.
Kontraintuitivno, kod mnogih Alavita to je probudilo lažne nade. Osećaj da se nemaju na koga osloniti, doveo je do toga da zagovaraju i izraelsku intervenciju. U Harecu, Zbi Barel je naveo poruku koju je primio od dopisnika iz Sirije: „Pišem vam u ime miliona pripadnika alavitske manjine. Potrebna nam je vaša pomoć i znajte da u vas polažemo nade. Potrebna nam je vaša zaštita zato što teroristi kontrolišu Damask i oni će jednoga dana napasti Izrael“. Neki Alaviti su predložili obrazovanje autonomnog obalskog kantona pod izraelskom zaštitom. „Ukoliko nas ostavite usamljene, Iran će nam pružiti ruku. Ali svi mi mrzimo Iran. Ne dopustite da ovde raširi svoj uticaj“. Po društvenim mrežama postavljane su objave kojima se raspituje kako zatražiti azil u Tel Avivu.
Mladi alavitski muškarci koji su pohrlili na ulice u i oko Džable 6. marta ubili su nekih sto četrdeset pripadnika HTŠ-a. Izgleda da su verovali dezinformacijama koje su čitali da internetu da će druge države istupiti i otpočeti intervenciju. Narednog dana, pristigla su mnogobrojna vladina pojačanja. Ali se povukao u mirniji deo grada. Suliman nije bio nestrpljiv da ponovo uzme oružje, čak ni u samoodbrani i ostao je u kući, sa svojim bratom i sestrama, iza zabravljenih vrata i spuštenih roletni. „Niko nije znao šta se zapravo dešava“, rekla mi je njegova sestra. „Samo da je nešto blizu. Sve što smo mogli da čujemo bili su ispaljeni hici i vika – i da moramo da nestanemo“.
Pripadnici vladinih snaga počele su da se kreću od zgrade do zgrade. Od tog trenutka, da li će neko preživeti postalo je stvar sreće. Neki vojnici pažljivo su pretraživali prostorije, vraćajući stvari na zatečena mesta. Drugi su nadobudno upadali unutra, zahtevali novac, zlato, sve što su mogli poneti. To je bila logika sa kojom se Ali suočio nekoliko godina ranije kada su ga u zatočeništvu držale anti-Asadove snage: pretpostavka da svako iz Džable, bilo koji Alavit, mora imati negde sakriveni novac. Potom je tu bilo onih koji su upitali samo jedno pitanje: „Alavit?“ Lična isprava u kojoj je kao mesto rođenja naveden grad udaljen od obale uglavnom je značila da je osoba bezbedna.
Pripadnici vladinih snaga onda su ušli u Ulicu Al-Farvi gde se nisu kretali da pretražuju, već da kažnjavaju. Ali je sa ostalim muškarcima pružio snažan otpor dan ranije – zvuk puščane vatre prolamao se duboko u noć, i veliki broj policajaca bio je ubijen. Suliman se prikrivao pod krevetom. Kada su vojnici provalili kroz vrata, jedan od njih je zgrabio njegovu šesnaestogodišnju sestru i upitao: „Gde su muškarci?“
„Nema ih ovde“, rekla je.
Onda ju je udario kundakom svoje puške.
Suliman je izašao. Nije mogao da ostane skrovit dok mu je sestra bila ponižavana. Vojnici su ga sproveli napolje gde su ga ustrelili.
Tokom naredna dva časa, prema navodima svedoka, brigadiri su se kretali niz ulicu, od zgrade do zgrade, ubivši trideset četvoricu muškaraca. Ovo nisu bili muškarci koji su uzeli oružje u ruke, već oni koji su stajali po strani.
Vojnici su nametnuli policijski čas tokom naredna dva dana. Sulimanovo telo ležalo je na ulici. Metak mu je prošao kroz jednu stranu glave i izišao na drugu, udarivši na kraju u metalnu šipku pored ulaza u zgradu. Njegova porodica nije se usudila da unese telo unutra. Stajalo je tako sve dok nisu pristigli iz Crvenog krsta. Tela su potom odneta u obližnju bolnicu.
Kada je Sulimanova porodica otišla da preuzme njegovo telo, ono je bilo nestalo. Kasnije, saznali su da je sahranjen greškom – predato je pogrešnoj porodici. „Počast mrtvima se odaje“, rekla mi je njegova sestra, „njihovim sahranjivanjem“. Ali sada je Suliman bio sahranjen u selu koje nije bilo njihovo. Bili su previše uplašeni da ga obiđu: duž puta bili su raspoređeni kontrolni punktovi, a svako zaustavljanje značilo je mogućnost ispitivanja, ili nešto još gore. Sahrane u alavitskim zajednicama uvek su bile velike svečanosti, iskazivanje odanosti i ponosa. Ali sada nije bilo povorki. „Primamo saučešće preko telefona i društvenih mreža“, objavila je porodica – pošto je javno okupljanje moglo da posluži kao poziv na nova nasilja.
Kako su počeli da se šire vesti o ubistvima, neki ljudi su sumnjali da se masakri uopšte dešavaju. Neke od fraza kao da su bile preuzete iz priručnika prethodnog režima. Rečenice korišćene za osporavanje Asadovih napada sarinom u Guti 2013. godine sada su izgovarali obični ljudi, šireći propagandu koja je nekada bila usmeravana protiv njih. „Bili su naoružani“. „Bili su agenti stranih sila koji su želeli da izazovu haos“. Mnogi su govorili da su mrtvi zaslužili ono što im se desilo. Neki Asadovi protivnici odabrali su da ignorišu poslednja ubistva. Okretali su glavu od zločina ne zato da ih ne bi gledali, već zato što su naučili lekciju: ne izjašnjavati se.
Ali je pobegao u Liban sa nekim od ljudi koji su mu se pridružili u borbi – i sa mnogima koji nisu. Ubrzo nakon njegovog dolaska, otac mu je umro. Ali nije mogao da se vrati i da ga sahrani. U danima koji su usledili, glavni mediji i organizacije za zaštitu ljudskih prava objavili su opsežne izveštaje o ubistvima. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija objavio je formalnu osudu. Glasine o federalizaciji i međunarodnoj zaštiti iznova su počele da kruže.
Ali je pažljivo pratio ove vesti. Rekao mi je da je bio siguran kako će azil kratko potrajati. Govorio je da su zaštita, federalizacija i formiranje autonomnog alavitskog regiona neizbežnost.
Iskreno je verovao da ukoliko oni koji su na vlasti izvrše masakr nad grupom ljudi – i ukoliko se to javno dokumentuje – onda će neko, odnekud intervenisati. On je svakako pokazivao nešto više od nerazumevanja geopolitičkih prilika. Pokazivao je koliko je efikasno režimska propaganda delovala na njega i na druge Alavite. Ovo je bilo njihovo prvo istinsko suočavanje sa masovnim nasiljem. Verovali su da Asad nikada nije izvršio nikakvo masovno ubistvo, da se tako nešto nikada nije desilo u Siriji. Proveli su prethodnu deceniju u potpunosti zaklonjeni od međunarodnih medija, izveštaja Saveta bezbednosti UN i organizacija za zaštitu ljudskih prava. Nisu znali da je ono što se desilo duž obale bilo samo poslednje poglavlje mnogo duže pripovesti. I još jednom, svet je nastavio svojim putem.
Između marta i jula, sankcije protiv Sirije ukinule su Sjedinjene Države, Ujedinjeno Kraljevstvo i Evropska unija. Predsednik al-Šara susreo se sa Donaldom Trampom, u Rijadu, gde ga je Tramp pred novinskim izveštačima opisao kao „mladog, atraktivnog momka“. Delegacije iz zalivskih država obavezivale su se da će opredeliti pomoć za rekonstrukciju zemlje. Potpisivani su ugovori o investicijama. Diplomatske fotografske sesije i izjave o „stabilnosti“ i „kretanju unapred“ ispunjavale su novinske naslove. Kada su upitani o masakrima, zvaničnici su spominjali planiranu vladinu istragu kao dokaz da ovu stvar drže za ozbiljno.
Polovinom jula, objavljeni su rezultati četvoromesečne istrage. Najmanje 1.426 ljudi je ubijeno, velika većina civili; uhapšena je trideset jedna osoba i stotine osumnjičenih su prijavljeni sudskim vlastima. Komisija je istakla da su terenski zapovednici izdavali naređenja da se obustavi nasilje, i nisu ga podsticali. Iako je izveštaj potvrdio razmere ubijanja, smestio je početak cele stvari u 6. mart, kada su Asadovi lojalisti izveli napad, ubivši pripadnike snaga bezbednosti. Ali otpočeti izlaganje od tog trenutna zanemaruje razloge zašto su oni koji su se predali i koji su sa dobrodošlicom dočekali novu vladu ponovo uzeli oružje u ruke.
U izveštaju nisu spomenute otmice žena koje su se odigrale. Od februara, najmanje trideset šest alavitskih žena i devojaka – dobi od tri do četrdeset godina – oteto je u Latakiji, Tartusu, Homsu i Hami, Policijski i bezbednosni zvaničnici nisu istražili skoro nijedan slučaj. Komisija koja je ispitivala masovna ubistva je 22. jula tvrdila je da nije dobila izveštaje o otmicama žena. Amnesti internešenel je protivrečio ovim navodima potvrđeno autentičnim dokumentima i svedočenjima očevidaca. Niko nije uhapšen.
Upravo u vreme kada je ovaj izveštaj objavljen, nasilje je eskaliralo u Sveidi, mestu koje većinski naseljavaju Druzi. Drumsko razbojništvo se razbuktalo u opšti sukob između druzijskih milicija u naoružanih beduinskih grupa. Vladine snage rasporedile su naoružane vojne jedinice da uspostave red i nametnu poštovanje primirja, ali, kao i u Džabli, ove jedinice su naširoko činile zločine, uključujući pljačke i druge akte kolektivne odmazde protiv Druza. Ubrzo nakon toga, izraelski vazduhoplovni napadi su izvršeni na Damask i obližnje vojne mete. Kao razlog navedena je zaštita druzijskih civila. Ovi napadi dali su novim vlastima opravdanje da označe druzijske borce kao izraelske agente što je doprinelo daljoj eskalaciji nasilja. Sirijsko ministarstvo spoljnih poslova nije dopustilo međunarodnim humanitarnim organizacijama da stupe u Svaidu i ograničili su pristup stranim novinarima. Video snimci zabeleženi u gradu prikazuju naoružane ljude, neke u uniformama, koji izvode ubistva koja podsećaju na egzekucije i ismevaju ubijene. Na jednom videu, vojnici su prinudili trojicu nenaoružanih mladih Druza da skoče sa balkona, pucajući na njih dok su padali – gotovo identična scena onima koje su se odigrale tokom Tadamonskog masakra.
Kada je Ujedinjenim nacijama konačno dopušten pristup, one su naznačile da je situacija bila „kritična“, sa preko 175.000 raseljenih ljudi širom ove oblasti. Vlade koje su prihvatile novo sirijsko vođstvo izdale su saopštenja u kojima priznaju zločine, pre nego što su brže bolje iznova potvrdile svoju podršku novom režimu. U novoj Siriji, kao i u staroj, izgleda da oni koji vrše nasilje mogu da računaju na rehabilitaciju, sve dok alternativu prikazuju kao haos.
Izvor: London Review
