Пише: Сали Обеид
Ово није хаос. То нису „потреси након промене режима“ нити стихијске тешкоће сазревања једне младе демократије. Оно што се одвија у Сирији 2026. године представља методичну кампању усмерену на искорењивање плуралистичке душе те земље и њену замену уским секташким виђењем. Најстарија непрекинута хришћанска заједница на свету, која потиче из првог века, управо онај простор где су ученици први пут названи „хришћанима“ у Антиохији, бива притискана, застрашивана, расељавана и брисана. Архитекте тога јесу де факто власти прелазне владе у којој доминира Хајат Тахрир аш-Шам (HTS), џихадистичка група преобликована да делује угледно, али и даље прожета идеологијом која је већ опустошила хришћански живот широм региона.
Пре такозваног Арапског пролећа, у Сирији је живело готово два милиона хришћана. До тренутка пада Башара ал-Асада у децембру 2024. године, тај број се смањио на приближно 300.000. Под новим поретком, опадање се убрзава. Извештај „World Watch List“ (Светска листа прогона) организације Open Doors (Отворена врата), објављен у јануару, подигао је Сирију са 18. на 6. место међу најгорим земљама за хришћане у свету — што представља највећи једногодишњи скок у историји тог индекса. Показатељи насиља достигли су готово највише нивое. Цркве се нападају, свештенство се застрашује, светиње се скрнаве, породице беже. Ово није древна историја која се случајно понавља. Ово је древна историја која се свесно доводи до краја.
Најновије скрнављење: махардејска Црква Светих мученика
Дана 19. марта 2026. године, пре само неколико дана, безбедносне снаге заузеле су цркву Светих мученика на северном улазу у Махардех, у провинцији Хама. Крстови су оборени. Читав простор, укључујући и околину, проглашен је затвореном војном зоном. Црква се налази на земљишту које представља заједнички хришћанско-муслимански верски вакуф, подигнута у част мученика тог града, и стоји уз светилиште Светог Георгија, које је такође заузето.
Ово није вандализам. Ово је обележавање територије. У новој Сирији, јавни простор мора бити усклађен са наметнутим поретком. Хришћанска видљивост третира се као провокација.
Шири образац
Од пада Башара ал-Асада, насиље над хришћанима еволуирало је од опортунистичке пљачке ка координисаној маргинализацији. Самоубилачки напад у јуну 2025. године на грчко-православну Цркву Светог пророка Илије у Дамаску однео је између 22 и 25 живота верника и ранио још десетине. То је био најсмртоноснији појединачни напад на сиријске хришћане у последњим годинама. Други инциденти се нижу: пуцњава на цркве у Хомсу, скрнављење гробаља у руралним областима, претње породицама у Хами, премлаћивање младића због „општења са женама у јавности“ на начин који вређа нове наметнуте норме.
Исти механизам делује и против других мањина које одбијају да се утопе у сунитски исламски образац. У марту 2025. године, више од хиљаду алавита, припадника заједнице из које потиче породица Асад, масакрирано је у приобалним областима, при чему су њихове смрти оправдаване као „револуционарна правда“, док је земљиште прелазило у друге руке. У Сувајди, друске заједнице суочиле су се са опсадама, произвољним хапшењима, избацивањем са универзитета и оптужбама за „непокорност“ и сарадњу са Израелом. Курдска подручја на северу сведоче демографском преобликовању прикривеном административним мерама. Порука је јединствена: прилагоди се, покори се или одлази. Разноликост више није вредност; она је постала терет који се настоји уклонити.
Три механизма брисања
Новим властима нису потребна масовна протеривања нити јавна погубљења (иако је и тога било). Оне делују суптилнијим, одрживијим средствима — средствима која поједини угледни западни посматрачи понекад погрешно тумаче као пуку „нестабилност“.
1. Симболичка доминација: Исламско право сада представља главни извор законодавства према привременом уставу из марта 2025. године. Јавни живот прожима један јединствени верски наратив. Хришћанско исповедање вере потискује се у приватну сферу, обесхрабрује, а потом постаје невидљиво. Крстови на зградама проглашавају се „неприкладним“ на војним објектима. Уџбеници историје се преписују како би се избрисала предисламска Сирија.
2. Институционална маргинализација: Хришћански фондови и задужбине постају мета или се одузимају. Вође заједница се хапсе или стављају под контролу. У Ал-Кусајру и местима као што је Џадидат Артуз, јавни друштвени простори који су некада одржавали плурализам затварају се или добијају нову намену. Стари систем вакуфа, који је штитио установе мањина, демонтира се под изговором централизације.
3. Контролисани неред: Радикалним мрежама се допушта да делују некажњено у хришћанским и мањинским насељима. Отмице, пљачке са секташким призвуком и свакодневно узнемиравање стварају атмосферу страха. Исељавање постаје рационалан избор. Режим формално одржава чисте руке, док се демографска карта изнова исцртава.
Резултат је „контролисани неред са јасним циљем“. Хришћани, алавити, друзи и други, који су изградили космополитско наслеђе Сирије, бивају гурнути ка истој судбини коју су претрпели хришћани у Ираку након 2003.године: готово потпуни нестанак.
Сирија никада није била тек још једна арапска држава. Она је била колевка у којој се хришћанство укоренило и раширило, место где арамејски језик и данас одјекује у богослужењу, где су манастири током векова под освајачима сачували класичну ученост. Изгубити њено хришћанско присуство значи изгубити живи мост ка древном Леванту — избрисати не само људе, већ и само сећање на суживот.
Када се државна власт легитимише кроз један јединствени верски наратив, плурализам се преобликује у субверзију. Постепено брисање сиријских хришћана није колатерална штета. Оно је у самом средишту овог пројекта. Две хиљаде година верног сведочења не би смеле да се окончају у контролисаној миграцији и немим крстовима ишчупаним са хоризонта.
Сали Обеид је сарадник у Институту за идеолошку одбрану.
Извор: Живот цркве
