Dominantna sila na Bliskom istoku od sada neće biti SAD ili Izrael, već Iran
Piše: Robert Kejgan
Prevod: Miloš M. Milojević
Iran se godinama suočavao sa ravnotežom snaga na Bliskom istoku koja je bila usmerena protiv njega. Regionom su dominirale neprijateljski nastrojena američka supersila, vojno superiorni i nuklearnim oružjem snabdeveni Izrael i značajni lokalni činioci – Egipat, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati – koji su strateški i ekonomski bili usaglašeni sa Sjedinjenim Američkim Državama.
Danas se Iran našao u potpuno drugačijim okolnostima. Suočio se licem u lice sa supersilom i Izraelom, izdržao je udarce njihovog najsavremenijeg naoružanja i u tom sučeljavanju njegov uspeh se ne može svesti na puko preživljavanje. Kao rezultat toga Iran je, uz američku pomoć u potpunosti preoblikovao strukturu moći na Bliskom istoku i u Persijskom zalivu. Ubuduće će nadmoćna sila u regionu biti Iran, ne Sjedinjene Države ili Izrael. Susedne države već se prilagođavaju novonastaloj stvarnosti. To čine i udaljenije sile. Godinama svet se nosio sa obuzdanim Iranom. Sada će otkriti kako izgleda neukroćeni Iran.
Iranu nije potreban sporazum sa Sjedinjenim Državama. Uobičajena pretpostavka da će oslabljeni i osiromašeni Iran na kraju učiniti neke ustupke suočen sa američkom moći, otvoriti Ormuski moreuz, i da će se posle pozabaviti svojom teško pogođenom ekonomijom, pokazala se kao neosnovana. Islamska Republika je retko kada delovala slabije ili ranjivije nego tokom prethodne dve godine. Prošlog februara, predsednik Tramp je obnovio svoju kampanju „maksimalnog pritiska“ međunarodnim sankcijama, koja je već naškodila slabašnoj iranskoj ekonomiji i smanjila državne prihode za više milijardi dolara. Izrael i Sjedinjene Države su potom u junu pokrenule dvanaestodnevni rat kako bi uništile iranska nuklearna postrojenja. Zvanično, rat je znatno oštetio iranski nuklearni program i otkrio je koliko je zemlja ranjiva na izraelske i američke udare. Zatim, u februaru, Sjedinjene Države i Izrael otpočeli su novi rat ubistvom vrhovnog vođe i većine visokih režimskih zvaničnika, nakon čega je usledilo više od pet nedelja besprekidnih napada na iranske vojne kapacitete.
Ipak, bez obzira na sve, režim je preživeo i nije načinio nikakve ustupke. Naprotiv, Iran je otkrio američku Ahilovu petu: ranjivost iranskih suseda. Glavna prekretnica nastupila je polovinom marta, kada je Izrael napao iransko gasno polje Južni Pars, nakon čega je Iran uzvratio napadom na katarski energetski kompleks Ras Lafan, najveće svetsko postrojenje za ukapljivanje prirodnog gasa. Napad je pokazao da iako Iran očigledno ne može da potuče SAD u vazdušnom ratu, iranske rakete i dronovi mogu da nanesu dovoljno štete naftnoj i gasnoj infrastrukturi u Zalivu da uvedu svet u dugotrajnu ekonomsku krizu. Zalivske države su to smesta razumele, a to je razumeo i Tramp. Obustavio je napade na iranska energetska postrojenja, naredio je neobuzdanom Izraelu da to isto učini, i ubrzo je obustavio zamašnu vojnu kampanju a da nije iznudio bilo kakav iranski ustupak. Od tada, i uprkos brojnim pretnjama, Tramp nijednom nije naredio novi napad na iransku energetsku infrastrukturu.
Ovo je bilo sasvim dovoljno da promeni ravnotežu uticaja između Irana i Sjedinjenih Država. Od aprila do prošlog meseca, Tramp je u više navrata pretio da će pokrenuti još jedan masovan napad na Iran. Svakog puta, Iran je pretio odmazdom. Zalivske države upozoravale su na moguće posledice, i Tramp je uzmicao. Posle trećeg ili četvrtog blefa, Teheran je imao dobrih razloga da zaključi da Sjedinjene Države nisu spremne da se, prateći Iran, penju lestvicom eskalacije. Tramp je ovo sasvim jasno naznačio kada je rekao polovinom juna da bi nastavak rata doveo do „ekonomske katastrofe“, možda čak i do „depresije“, te da on ne želi da postane predsednik Herbert Huver. Od tada, Tramp pokušava, vidno očajnički, da okonča ovaj sukob.
Memorandum o razumevanju koji su SAD i Iran usvojili u junu odražava ovu novonastalu stvarnost. Iako je formulisan tako SAD sačuvaju svoj ugled, Memorandum je predstavljao jasnu iransku pobedu. U njemu je naznačeno da će Islamska Republika Iran, i nijedna druga nacija, „određivati aranžmane“ za „bezbedan prolazak komercijalnih brodova“ kroz Ormuski moreuz. U dijalogu sa Omanom, bez posrednika ili drugih učesnika, Iran bi odredio upravljanje moreuzom, „u skladu sa važećim međunarodnim pravom i suverenim pravima priobalnih država“.
Memorandumom se ne predviđa povratak na predratni status kvo. Niti je obezbedio bilo kakav američki uticaj na buduće upravljanje moreuzom. Umesto toga, odredio je Iran kao jedinu državu, osim slabašnog Omana, i čak je dopustio Iranu da naplaćuje nacijama naknadu za bezbedan prolaz nakon šezdeset dana. Memorandum je tako kodifikovao poraz koji su Sjedinjene Države pretrpele u martu, kada je Tramp nedvosmisleno shvatio da ili ne može ili ne želi da rizikuje dalje napade na regionalna energetska postrojenja.
Gledajući unazad, čini se da iranski lideri nisu verovali da im je Memorandum o razumevanju uopšte potreban. Prema izveštajima, iranski predsednik Masud Pezeškijan morao je da ubeđuje vrhovnog vođu Modžtabu Hamneja da potpiše dokument. Srazmerna ravnodušnost Teherana bila je razumljiva; američki ustupci odražavali su toliko očajničku želju da se okonča rat da su Iranci lako mogli da očekuju da će se SAD na kraju povući, sa ili bez sporazuma.
Iranske vođe nisu oklevale da naruše primirje čim je američka mornarica počela da sprovodi tankere duž omanske strane moreuza. Tramp je možda razumeo a možda i nije razumeo pun obim ustupaka koji su njegovi pregovarači načinili u vezi sa kontrolom moreuza, ali sa iranske tačke gledišta, omanska ruta je pokušaj da se iznova uzme ono od čega su SAD odustale. Neko vreme, SAD i Iran su razmenjivali udarac za udarac, što je polovinom jula kulminiralo intenzivnim američkim udarima. Kada ni ovi napadi nisu ostvarili efekat, Tramp je 15. jula upozorio da će SAD „onesposobiti sve njihove električne centrale“ i da će porušiti „sve njihove mostove“ ukoliko Iranci ne uđu u pregovore. Ipak, nije usledio napad.
Onda je svet, zajedno sa Irancima, saznao šta je glavni razlog: otkriće da su američke rezerve ključne municije na opasno niskom nivou, i da je ni manje ni više sam načelnik Združenog generalštaba tražio „izlaz iz situacije“ (off-ramp), što je poslalo jasan signal o budućem pravcu američke strategije. Veliki napad na Iran ugrozio bi američke interese na drugim mestima slabeći američku poziciju u hipotetičkom slučaju kineskog napada na Tajvan ili ruskog napada na članicu NATO-a.
Nestašica raketa bi takođe povezala rizik u vezi sa masivnim napadom na iransku infrastrukturu. SAD bi bile prinuđene da pošalju letelice sa posadama u domet iranske protivvazduhoplovne odbrane, i pri ruci bi im ostalo srazmerno malo presretača da zaštite zalivske države i sopstvene regionalne baze. Rizik da dođe do američkih žrtava bio bi visok, kao i opasnost po regionalnu energetsku infrastrukturu. A ništa ne bi garantovalo da bi takav napad bio efektivniji nego više od pet nedelja bombardovanja ranije ove godine.
Američki potezi su jasno obelodanili da Vašington više od Irana strahuje od eskalacije – ne samo sada, već i ubuduće. Ovo ograničava ono što Sjedinjene Države mogu da učine čak i u sukobu niskog nivoa. Pošto svaka vojna akcija protiv Irana predstavlja rizik da se krene duž eskalatorne lestvice duž koje SAD ne žele da se uspinju, čak ni razmena udarca za udarac više nije deo američke strategije. Predsednik je navodno rekao svojim savetnicima da ne želi da naređuje izvođenje novih napada. Iranci su ovog meseca napali nekoliko brodova Ujedinjenih Arapskih Emirata, pa su čak i ispaljivali balističke rakete na ovu zemlju, ali Sjedinjene Države nisu odgovorile od jula – što je činjenica koju su nesumnjivo primetili UAE i drugi iranski susedi.
Fajnenšel tajms: Kako je saudijski princ omanuo kladeći se na Iran
Uzevši u obzir očiglednu američku nevoljnost da vode još jednu veliku vojnu kampanju, Iran ima razloge da se pita šta može dobiti od sporazuma što ionako neće dobiti bez njega. Visoki iranski zvaničnici sada pozivaju na povlačenje američkih snaga, ukidanje američke pomorske blokade i svih sankcija, oslobađanje zamrznute iranske imovine i isplatu ratne odštete. Opšteprihvaćeno je da iranski predvodnici znaju da su Vašingtonu ovi zahtevi neprihvatljivi te da, samim tim, slavodobitno naglašavaju Trampov poraz, pokušavaju da izdejstvuju povoljniji sporazum ili precenjuju svoju pregovaračku poziciju. Mnogi posmatrači i dalje pretpostavljaju da je kontrola nad moreuzom iranska pregovaračka karta kojom žele da iznude dodatne ustupke od Sjedinjenih Država ili da vrate Trampa na saglašavanje sa Memorandumom o razumevanju. Međutim, sve je to sada iza nas. Pobednik ne mora da se vraća za pregovarački sto, osim da bi utvrdio uslove predaje.
Iran je sada postavio ove uslove. Oni mogu delovati maksimalistički ili preterani, ali Teheran teško da ima razloga da veruje kako bi morao da traži manje. Iran već mesecima ukazuje da se o kontroli nad moreuzom ne može pregovarati. Tvrdnja, koju neprekidno iznose Trampova administracija i mediji, da Iranci ne mogu da se odluče i da stalno menjaju svoje stavove je besmislica. Još u aprilu, Modžtaba Hamnej je izjavio da će Iran uvesti „nove pravne okvire i upravljanje“ moreuzom i da u Zalivu nema mesta za „strance koji dolaze iz hiljadama kilometara udaljenih zemalja“, osim „na dnu njegovih voda“. Na dan sećanja na iranski poraz od Portugala u moreuzu 1622. godine, izjavio je da će „voljom i silom Božijom, svetla budućnost regiona Persijskog zaliva biti budućnost bez Amerike“.
Ideja da će se, pošto je preživeo i vojne napade i sankcije, Iran sada potčiniti samo sankcijama je teška zabluda. Modžtaba je preoblikovao iransko nacionalno-bezbednosno vođstvo i postavio je veterane iz Korpusa čuvara Islamske revolucije na najviše položaje. Nekadašnji zapovednik IRCG Mohsen Rezai sada je na čelu Vrhovnog saveta za nacionalnu bezbednost, a unapređeni su i mnogi drugi tvrdolinijaški bezbednosni zvaničnici. Režim je iz rana izašao reorganizovan, a tu reorganizaciju je sproveo čovek koji veruje da je Iran preživeo američko-izraelski pokušaj da ga unište i da je prkos, a ne kompromis, doveo do pobede.
Ali ovde posredi nije puki trijumfalizam. Za Iran, kontrola nad moreuzom niti je luksuz niti pregovaračka karta. Ako se u obzir uzme da će, u nekom budućem trenutku, Izrael ili Sjedinjene Države iznova napasti, bez obzira da li će dogovor biti postignut, moreuz obezbeđuje najsnažnije i najsigurnije iransko sredstvo odvraćanja. On je takođe ključ kojim se mogu otključati mnogi okovi koje je svetski poredak, predvođen SAD, stavio Iranu tokom prethodnih decenija, kao i sredstvo za uništavanje regionalnog i globalnog ekonomskog sistema osmišljenog da ga izopšti i osiromaši. Neki među umerenim činiocima unutar iranskog vođstva mogu smatrati moreuz za pregovarački adut, ali oni ne uživaju preimućstvo u unutrašnjoj političkoj raspravi, iz razloga koje nije teško razumeti. Portparol Revolucionarne garde jasno je izneo režimsko gledište: „Za nas, Ormuski moreuz nije samo ekonomski plovni put, već ključna tačka naše geopolitičke i strateške moći“.
Volstrit džurnal: Tajna uloga Ujedinjenih Arpaskih Emirata u ratu u Iranu
Iran je uspostavio mehanizam kontrole tokom više meseci i instruirao je vlasnike brodova i države kako će ovaj sistem delovati. Stvorio je Upravu prolaza kroz Persijski zaliv (Persian Gulf Strait Authority) i zahtevao je da se brodarske kompanije registruju, dobiju dozvole, prate rute koje je Iran označio i plaćaju osiguranje i bezbednost koje pruža Iran.
Iran ne insistira samo na pravu da prikuplja novac. Oni takođe insistiraju na odlučivanju u pravu prolaza. Predložio je da se isključe brodovi povezani sa vladama koje smatra neprijateljskim, kao što su SAD i Izrael, i zahteva naknadu od država koje su učestvovale u napadima protiv njega. Iran uspostavlja princip po kojem će prolazak kroz moreuz od sada biti privilegija koju Teheran može da odobri, uslovi, odgodi ili uskrati. Druge zemlje su već počele da se saglašavaju sa novim aranžmanom. Indija, Pakistan, Irak, Turska, Kina i druge zemlje nastoje da se usaglase sa ovim uslovima.
Iranska kontrola nad Ormuskim moreuzom je korisnije sredstvo za projektovanje moći nego što bi to bilo nuklearno oružje. Nuklearno oružje moglo bi da odvrati napad, ali kontrola nad moreuzom daje Iranu svakodnevno sredstvo uticaja, nad desetinama različitih zemalja. Sa njim, Iran može da nagradi prijatelje, kazni neprijatelje, stiče prihod i iznudi popuštanje sankcija, kao i da navede vlade da dva puta razmisle pre nego što se suprotstave iranskoj politici. Sve ovo može da učini bez ispaljenog metka, dok zadržava sposobnost da preti nasiljem kada je to potrebno.
Strategija nametanja sankcija kojoj se tokom više decenija pribegavalo da se izoluje Iran počivala je na međunarodnoj saradnji. Države koje su zavisile od pristupa moreuzu – Japan i Južna Koreja, na primer, moraće da biraju između pristupa pouzdanim izvorima energije ili priključivanju sankcijama koje su uvele SAD. Da li će izabrati solidarnost sa Vašingtonom – ovakvim Vašingtonom – pre nego svoje ekonomske interese? U novom poretku koji Iran stvara, globalni režim sankcija postaće neodrživ.
Havijer Blas: Iran rizikuje da proigra svoju ormusku partiju
Iran će verovatno zadržati kontrolu nad protokom energije barem tokom nekoliko godina. Najoptimističnija predviđanja ukazuju da će uspostavljanje alternativnih naftovoda i izvoznih pravaca kojima bi se zaobišao Ormuski zaliv potrajati toliko. Ali možemo se pitati da li će ovi naumi uopšte biti ostvareni. Novi naftovodi, luke i energetska postrojenja biće ranjivi za iranske dronove i rakete kao što su i stari. Da li će Iran jednostavno stajati po strani dok njegovi susedi grade načine da zaobiđu njegovu kontrolu? Male države koje moraju da grade i štite takve rute biće oprezne da ne izazovu gnev Irana, dok se američka zaštita pokazala neadekvatnom. Iran već pokušava da odvrati Irak od razvoja alternativnih koridora za izvoz nafte, delom nudeći bezbedan prolaz iračkim tankerima pod iranskim uslovima.
Otpočelo je regionalno prilagođavanje. Zalivski vladari koji su nekada računali na američke bezbednosne garancije sada moraju da dođu do mira sa silom koja se pokazala kadra da potuče njihovog zaštitnika. Odbijanje Saudijske Arabije da se priključi Avramovim sporazumima (Abraham Accords), inicijativi koju podupiru SAD i Izrael, u korist strateškog saveza sa Pakistanom i Turskom ukazuje na pravac duž kojeg će se oblikovati budući događaji. Avramovi sporazumi predstavljaju konsolidaciju izraelske moći i uticaja u regionu, kao i buduće obuzdavanje Irana. Pakt iz Meke je nešto potpuno drugačije. Ni Pakistan ni Turska ne smatraju Iran glavnom pretnjom; Pakistan, slično Iranu, održava bliske odnose sa Kinom; Izrael smatra Tursku za regionalnu pretnju, kojoj prednjači sami Iran. Umesto američko-izraelskog poretka, ovo će biti savez koji je manje neumoljivo neprijateljski nastrojen protiv Irana, manje prijateljski prema Izraelu, i nezavisniji spram Sjedinjenih Država. Potpisnici takođe raspolažu zajedničkim nuklearnim oružjem: Pakistan ga ima, a Turci i Saudijci ga žele.
U međuvremenu, Iran će slobodno moći da nastavi razvoj svog nuklearnog oružja, bez strahovanja od novog velikog napada. Sama ova činjenica preoblikovaće regionalnu ravnotežu. Prošle godine, Izrael i Sjedinjene Države bombardovale su iranska nuklearna postrojenja tokom dvanaest dana bez ozbiljne iranske odmazde. Iran je sada ohrabren da iskoristi svoju kontrolu nad moreuzom i pretnje susednim državama i njihovoj energetskoj infrastrukturi kako bi ih u doglednoj budućnosti odvratio od takvih napada. Biće potrebno dosta vremena da se popune američke zalihe raketa i presretača za protivraketne sisteme i mogle bi biti potrebne u drugim delovima sveta u godinama koje dolaze: Iran će se sve vreme naoružavati uz rusku i kinesku pomoć, što bi potencijalno dovelo SAD u goru poziciju za godinu dana u odnosu na onu u kojoj se sada nalaze.
Posledice će se osetiti mnogo dalje od Bliskog istoka. Američki saveznici u Aziji i Evropi mogu da vide kako relativno kratak rat protiv drugorazredne sile može da proguta dobar deo zaliha američkog naoružanja potrebnog za protivraketnu odbranu. Mogu da vide da su SAD otpočele rat koji ne mogu da završe, da su partneri izloženi odmazdi, i da su se onda zaustavile kada su troškovi postali previše visoki. Možda je nemoguće prozreti pekinške zaključke o Tajvanu ili moskovske o Evropi. Ali američki saveznici će se neumitno zapitati da li će Vašington imati dovoljno naoružanja, istrajnosti i političke volje da izdrži još jedan veliki sukob. U stvari, već jesu.
Havijer Blas: Šta ukoliko se Ormuski moreuz uopšte ne otvori?
Moguće je, naravno, da iranski režim padne. On je korumpiran, represivan, ekonomski nekompetentan i omrznut od sopstvenog naroda. Ali sve ove slabosti je imao i pre rata. Ono čime nije raspolagao jeste kontrola nad najvažnijim svetskim energetskim saobraćajnim grlom, izgledima da dođe do dodatnih prihoda i uticaja, demonstrirane sposobnosti da odvrati Sjedinjene Države, i prestiža koji donosi pobeda izvojevana u nemogućim uslovima.
Režim koji je preživeo ono za šta je najveći deo sveta verovao da će ga uništiti, i koji je potom prinudio dominantnu svetsku silu da se povuče biće, barem za neko vreme, ojačan. Takav uspeh po pravilu pojačava samopouzdanje, i možda vodi do precenjivanja sopstvenog položaja. Ali malo je verovatno da će dovesti do toga da iranski lideri postanu manje ambiciozni ili manje posvećeni veri koja ih je dovela do ovog čudesnog trijumfa. U poslednje vreme, iranski zvaničnici su počeli javno da govore o zauzimanju „potpuno ofanzivnog“ stava, i pojavljuju se pojedini izveštaji o iranskim planovima da proširi svoje ciljeve i na evropske države koje su domaćini američkih baza. Gotovo zabavlja čitati članke u Njujork tajmsu koji pitaju: „Ko će prvi trepnuti?“, budući da do sada Iranci nisu nijednom trepnuli, dok Trampova administracija, osim treptanja, nije činila ništa drugo. Iran bi čak mogao da se ponovo upusti u borbu kako bi primorao SAD da ukinu pomorsku blokadu. S obzirom na pokazani strah Trampove administracije od eskalacije, ova nada nije nerazumna. Svet je decenijama brinuo šta bi Iran mogao da uradi ukoliko bi mu na raspolaganju stajalo nuklearno oružje. Sada bi trebalo da brine o nečemu još ozbiljnijem: Iranu koji je potukao Sjedinjene Države, koji više ne strahuje od američkog napada i kontroliše pristup Persijskom zalivu. Samo nuklearno oružje nikada Iranu ne bi moglo da pruži takvu vrstu moći.
To im je dao neuspeli rat SAD i Izraela protiv njih.
Autor je viši saradnik u američkom istraživačkom centru Brikings institut u Vašingtonu; jedan je od osnivača uticajne grupe Projekat za novi američki vek (Project for the New American Century); više godina je bio kolumnista Vašington posta; uglavnom se ubraja u neokonzervativne komentatore i aktiviste u američkoj spoljnoj politici
Izvor: The Atlantic
