Доминантна сила на Блиском истоку од сада неће бити САД или Израел, већ Иран
Пише: Роберт Кејган
Превод: Милош М. Милојевић
Иран се годинама суочавао са равнотежом снага на Блиском истоку која је била усмерена против њега. Регионом су доминирале непријатељски настројена америчка суперсила, војно супериорни и нуклеарним оружјем снабдевени Израел и значајни локални чиниоци – Египат, Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати – који су стратешки и економски били усаглашени са Сједињеним Америчким Државама.
Данас се Иран нашао у потпуно другачијим околностима. Суочио се лицем у лице са суперсилом и Израелом, издржао је ударце њиховог најсавременијег наоружања и у том сучељавању његов успех се не може свести на пуко преживљавање. Као резултат тога Иран је, уз америчку помоћ у потпуности преобликовао структуру моћи на Блиском истоку и у Персијском заливу. Убудуће ће надмоћна сила у региону бити Иран, не Сједињене Државе или Израел. Суседне државе већ се прилагођавају новонасталој стварности. То чине и удаљеније силе. Годинама свет се носио са обузданим Ираном. Сада ће открити како изгледа неукроћени Иран.
Ирану није потребан споразум са Сједињеним Државама. Уобичајена претпоставка да ће ослабљени и осиромашени Иран на крају учинити неке уступке суочен са америчком моћи, отворити Ормуски мореуз, и да ће се после позабавити својом тешко погођеном економијом, показала се као неоснована. Исламска Република је ретко када деловала слабије или рањивије него током претходне две године. Прошлог фебруара, председник Трамп је обновио своју кампању „максималног притиска“ међународним санкцијама, која је већ нашкодила слабашној иранској економији и смањила државне приходе за више милијарди долара. Израел и Сједињене Државе су потом у јуну покренуле дванаестодневни рат како би уништиле иранска нуклеарна постројења. Званично, рат је знатно оштетио ирански нуклеарни програм и открио је колико је земља рањива на израелске и америчке ударе. Затим, у фебруару, Сједињене Државе и Израел отпочели су нови рат убиством врховног вође и већине високих режимских званичника, након чега је уследило више од пет недеља беспрекидних напада на иранске војне капацитете.
Ипак, без обзира на све, режим је преживео и није начинио никакве уступке. Напротив, Иран је открио америчку Ахилову пету: рањивост иранских суседа. Главна прекретница наступила је половином марта, када је Израел напао иранско гасно поље Јужни Парс, након чега је Иран узвратио нападом на катарски енергетски комплекс Рас Лафан, највеће светско постројење за укапљивање природног гаса. Напад је показао да иако Иран очигледно не може да потуче САД у ваздушном рату, иранске ракете и дронови могу да нанесу довољно штете нафтној и гасној инфраструктури у Заливу да уведу свет у дуготрајну економску кризу. Заливске државе су то сместа разумеле, а то је разумео и Трамп. Обуставио је нападе на иранска енергетска постројења, наредио је необузданом Израелу да то исто учини, и убрзо је обуставио замашну војну кампању а да није изнудио било какав ирански уступак. Од тада, и упркос бројним претњама, Трамп ниједном није наредио нови напад на иранску енергетску инфраструктуру.
Ово је било сасвим довољно да промени равнотежу утицаја између Ирана и Сједињених Држава. Од априла до прошлог месеца, Трамп је у више наврата претио да ће покренути још један масован напад на Иран. Сваког пута, Иран је претио одмаздом. Заливске државе упозоравале су на могуће последице, и Трамп је узмицао. После трећег или четвртог блефа, Техеран је имао добрих разлога да закључи да Сједињене Државе нису спремне да се, пратећи Иран, пењу лествицом ескалације. Трамп је ово сасвим јасно назначио када је рекао половином јуна да би наставак рата довео до „економске катастрофе“, можда чак и до „депресије“, те да он не жели да постане председник Херберт Хувер. Од тада, Трамп покушава, видно очајнички, да оконча овај сукоб.
Меморандум о разумевању који су САД и Иран усвојили у јуну одражава ову новонасталу стварност. Иако је формулисан тако САД сачувају свој углед, Меморандум је представљао јасну иранску победу. У њему је назначено да ће Исламска Република Иран, и ниједна друга нација, „одређивати аранжмане“ за „безбедан пролазак комерцијалних бродова“ кроз Ормуски мореуз. У дијалогу са Оманом, без посредника или других учесника, Иран би одредио управљање мореузом, „у складу са важећим међународним правом и сувереним правима приобалних држава“.
Меморандумом се не предвиђа повратак на предратни статус кво. Нити је обезбедио било какав амерички утицај на будуће управљање мореузом. Уместо тога, одредио је Иран као једину државу, осим слабашног Омана, и чак је допустио Ирану да наплаћује нацијама накнаду за безбедан пролаз након шездесет дана. Меморандум је тако кодификовао пораз који су Сједињене Државе претрпеле у марту, када је Трамп недвосмислено схватио да или не може или не жели да ризикује даље нападе на регионална енергетска постројења.
Гледајући уназад, чини се да ирански лидери нису веровали да им је Меморандум о разумевању уопште потребан. Према извештајима, ирански председник Масуд Пезешкијан морао је да убеђује врховног вођу Моџтабу Хамнеја да потпише документ. Сразмерна равнодушност Техерана била је разумљива; амерички уступци одражавали су толико очајничку жељу да се оконча рат да су Иранци лако могли да очекују да ће се САД на крају повући, са или без споразума.
Иранске вође нису оклевале да наруше примирје чим је америчка морнарица почела да спроводи танкере дуж оманске стране мореуза. Трамп је можда разумео а можда и није разумео пун обим уступака који су његови преговарачи начинили у вези са контролом мореуза, али са иранске тачке гледишта, оманска рута је покушај да се изнова узме оно од чега су САД одустале. Неко време, САД и Иран су размењивали ударац за ударац, што је половином јула кулминирало интензивним америчким ударима. Када ни ови напади нису остварили ефекат, Трамп је 15. јула упозорио да ће САД „онеспособити све њихове електричне централе“ и да ће порушити „све њихове мостове“ уколико Иранци не уђу у преговоре. Ипак, није уследио напад.
Онда је свет, заједно са Иранцима, сазнао шта је главни разлог: откриће да су америчке резерве кључне муниције на опасно ниском нивоу, и да је ни мање ни више сам начелник Здруженог генералштаба тражио „излаз из ситуације“ (off-ramp), што је послало јасан сигнал о будућем правцу америчке стратегије. Велики напад на Иран угрозио би америчке интересе на другим местима слабећи америчку позицију у хипотетичком случају кинеског напада на Тајван или руског напада на чланицу НАТО-а.
Несташица ракета би такође повезала ризик у вези са масивним нападом на иранску инфраструктуру. САД би биле принуђене да пошаљу летелице са посадама у домет иранске противваздухопловне одбране, и при руци би им остало сразмерно мало пресретача да заштите заливске државе и сопствене регионалне базе. Ризик да дође до америчких жртава био би висок, као и опасност по регионалну енергетску инфраструктуру. А ништа не би гарантовало да би такав напад био ефективнији него више од пет недеља бомбардовања раније ове године.
Амерички потези су јасно обелоданили да Вашингтон више од Ирана страхује од ескалације – не само сада, већ и убудуће. Ово ограничава оно што Сједињене Државе могу да учине чак и у сукобу ниског нивоа. Пошто свака војна акција против Ирана представља ризик да се крене дуж ескалаторне лествице дуж које САД не желе да се успињу, чак ни размена ударца за ударац више није део америчке стратегије. Председник је наводно рекао својим саветницима да не жели да наређује извођење нових напада. Иранци су овог месеца напали неколико бродова Уједињених Арапских Емирата, па су чак и испаљивали балистичке ракете на ову земљу, али Сједињене Државе нису одговориле од јула – што је чињеница коју су несумњиво приметили УАЕ и други ирански суседи.
Фајненшел тајмс: Како је саудијски принц омануо кладећи се на Иран
Узевши у обзир очигледну америчку невољност да воде још једну велику војну кампању, Иран има разлоге да се пита шта може добити од споразума што ионако неће добити без њега. Високи ирански званичници сада позивају на повлачење америчких снага, укидање америчке поморске блокаде и свих санкција, ослобађање замрзнуте иранске имовине и исплату ратне одштете. Општеприхваћено је да ирански предводници знају да су Вашингтону ови захтеви неприхватљиви те да, самим тим, славодобитно наглашавају Трампов пораз, покушавају да издејствују повољнији споразум или прецењују своју преговарачку позицију. Многи посматрачи и даље претпостављају да је контрола над мореузом иранска преговарачка карта којом желе да изнуде додатне уступке од Сједињених Држава или да врате Трампа на саглашавање са Меморандумом о разумевању. Међутим, све је то сада иза нас. Победник не мора да се враћа за преговарачки сто, осим да би утврдио услове предаје.
Иран је сада поставио ове услове. Они могу деловати максималистички или претерани, али Техеран тешко да има разлога да верује како би морао да тражи мање. Иран већ месецима указује да се о контроли над мореузом не може преговарати. Тврдња, коју непрекидно износе Трампова администрација и медији, да Иранци не могу да се одлуче и да стално мењају своје ставове је бесмислица. Још у априлу, Моџтаба Хамнеј је изјавио да ће Иран увести „нове правне оквире и управљање“ мореузом и да у Заливу нема места за „странце који долазе из хиљадама километара удаљених земаља“, осим „на дну његових вода“. На дан сећања на ирански пораз од Португала у мореузу 1622. године, изјавио је да ће „вољом и силом Божијом, светла будућност региона Персијског залива бити будућност без Америке“.
Идеја да ће се, пошто је преживео и војне нападе и санкције, Иран сада потчинити само санкцијама је тешка заблуда. Моџтаба је преобликовао иранско национално-безбедносно вођство и поставио је ветеране из Корпуса чувара Исламске револуције на највише положаје. Некадашњи заповедник ИРЦГ Мохсен Резаи сада је на челу Врховног савета за националну безбедност, а унапређени су и многи други тврдолинијашки безбедносни званичници. Режим је из рана изашао реорганизован, а ту реорганизацију је спровео човек који верује да је Иран преживео америчко-израелски покушај да га униште и да је пркос, а не компромис, довео до победе.
Али овде посреди није пуки тријумфализам. За Иран, контрола над мореузом нити је луксуз нити преговарачка карта. Ако се у обзир узме да ће, у неком будућем тренутку, Израел или Сједињене Државе изнова напасти, без обзира да ли ће договор бити постигнут, мореуз обезбеђује најснажније и најсигурније иранско средство одвраћања. Он је такође кључ којим се могу откључати многи окови које је светски поредак, предвођен САД, ставио Ирану током претходних деценија, као и средство за уништавање регионалног и глобалног економског система осмишљеног да га изопшти и осиромаши. Неки међу умереним чиниоцима унутар иранског вођства могу сматрати мореуз за преговарачки адут, али они не уживају преимућство у унутрашњој политичкој расправи, из разлога које није тешко разумети. Портпарол Револуционарне гарде јасно је изнео режимско гледиште: „За нас, Ормуски мореуз није само економски пловни пут, већ кључна тачка наше геополитичке и стратешке моћи“.
Волстрит џурнал: Тајна улога Уједињених Арпаских Емирата у рату у Ирану
Иран је успоставио механизам контроле током више месеци и инструирао је власнике бродова и државе како ће овај систем деловати. Створио је Управу пролаза кроз Персијски залив (Persian Gulf Strait Authority) и захтевао је да се бродарске компаније региструју, добију дозволе, прате руте које је Иран означио и плаћају осигурање и безбедност које пружа Иран.
Иран не инсистира само на праву да прикупља новац. Они такође инсистирају на одлучивању у праву пролаза. Предложио је да се искључе бродови повезани са владама које сматра непријатељским, као што су САД и Израел, и захтева накнаду од држава које су учествовале у нападима против њега. Иран успоставља принцип по којем ће пролазак кроз мореуз од сада бити привилегија коју Техеран може да одобри, услови, одгоди или ускрати. Друге земље су већ почеле да се саглашавају са новим аранжманом. Индија, Пакистан, Ирак, Турска, Кина и друге земље настоје да се усагласе са овим условима.
Иранска контрола над Ормуским мореузом је корисније средство за пројектовање моћи него што би то било нуклеарно оружје. Нуклеарно оружје могло би да одврати напад, али контрола над мореузом даје Ирану свакодневно средство утицаја, над десетинама различитих земаља. Са њим, Иран може да награди пријатеље, казни непријатеље, стиче приход и изнуди попуштање санкција, као и да наведе владе да два пута размисле пре него што се супротставе иранској политици. Све ово може да учини без испаљеног метка, док задржава способност да прети насиљем када је то потребно.
Стратегија наметања санкција којој се током више деценија прибегавало да се изолује Иран почивала је на међународној сарадњи. Државе које су зависиле од приступа мореузу – Јапан и Јужна Кореја, на пример, мораће да бирају између приступа поузданим изворима енергије или прикључивању санкцијама које су увеле САД. Да ли ће изабрати солидарност са Вашингтоном – оваквим Вашингтоном – пре него своје економске интересе? У новом поретку који Иран ствара, глобални режим санкција постаће неодржив.
Хавијер Блас: Иран ризикује да проигра своју ормуску партију
Иран ће вероватно задржати контролу над протоком енергије барем током неколико година. Најоптимистичнија предвиђања указују да ће успостављање алтернативних нафтовода и извозних праваца којима би се заобишао Ормуски залив потрајати толико. Али можемо се питати да ли ће ови науми уопште бити остварени. Нови нафтоводи, луке и енергетска постројења биће рањиви за иранске дронове и ракете као што су и стари. Да ли ће Иран једноставно стајати по страни док његови суседи граде начине да заобиђу његову контролу? Мале државе које морају да граде и штите такве руте биће опрезне да не изазову гнев Ирана, док се америчка заштита показала неадекватном. Иран већ покушава да одврати Ирак од развоја алтернативних коридора за извоз нафте, делом нудећи безбедан пролаз ирачким танкерима под иранским условима.
Отпочело је регионално прилагођавање. Заливски владари који су некада рачунали на америчке безбедносне гаранције сада морају да дођу до мира са силом која се показала кадра да потуче њиховог заштитника. Одбијање Саудијске Арабије да се прикључи Аврамовим споразумима (Abraham Accords), иницијативи коју подупиру САД и Израел, у корист стратешког савеза са Пакистаном и Турском указује на правац дуж којег ће се обликовати будући догађаји. Аврамови споразуми представљају консолидацију израелске моћи и утицаја у региону, као и будуће обуздавање Ирана. Пакт из Меке је нешто потпуно другачије. Ни Пакистан ни Турска не сматрају Иран главном претњом; Пакистан, слично Ирану, одржава блиске односе са Кином; Израел сматра Турску за регионалну претњу, којој предњачи сами Иран. Уместо америчко-израелског поретка, ово ће бити савез који је мање неумољиво непријатељски настројен против Ирана, мање пријатељски према Израелу, и независнији спрам Сједињених Држава. Потписници такође располажу заједничким нуклеарним оружјем: Пакистан га има, а Турци и Саудијци га желе.
У међувремену, Иран ће слободно моћи да настави развој свог нуклеарног оружја, без страховања од новог великог напада. Сама ова чињеница преобликоваће регионалну равнотежу. Прошле године, Израел и Сједињене Државе бомбардовале су иранска нуклеарна постројења током дванаест дана без озбиљне иранске одмазде. Иран је сада охрабрен да искористи своју контролу над мореузом и претње суседним државама и њиховој енергетској инфраструктури како би их у догледној будућности одвратио од таквих напада. Биће потребно доста времена да се попуне америчке залихе ракета и пресретача за противракетне системе и могле би бити потребне у другим деловима света у годинама које долазе: Иран ће се све време наоружавати уз руску и кинеску помоћ, што би потенцијално довело САД у гору позицију за годину дана у односу на ону у којој се сада налазе.
Последице ће се осетити много даље од Блиског истока. Амерички савезници у Азији и Европи могу да виде како релативно кратак рат против другоразредне силе може да прогута добар део залиха америчког наоружања потребног за противракетну одбрану. Могу да виде да су САД отпочеле рат који не могу да заврше, да су партнери изложени одмазди, и да су се онда зауставиле када су трошкови постали превише високи. Можда је немогуће прозрети пекиншке закључке о Тајвану или московске о Европи. Али амерички савезници ће се неумитно запитати да ли ће Вашингтон имати довољно наоружања, истрајности и политичке воље да издржи још један велики сукоб. У ствари, већ јесу.
Хавијер Блас: Шта уколико се Ормуски мореуз уопште не отвори?
Могуће је, наравно, да ирански режим падне. Он је корумпиран, репресиван, економски некомпетентан и омрзнут од сопственог народа. Али све ове слабости је имао и пре рата. Оно чиме није располагао јесте контрола над најважнијим светским енергетским саобраћајним грлом, изгледима да дође до додатних прихода и утицаја, демонстриране способности да одврати Сједињене Државе, и престижа који доноси победа извојевана у немогућим условима.
Режим који је преживео оно за шта је највећи део света веровао да ће га уништити, и који је потом принудио доминантну светску силу да се повуче биће, барем за неко време, ојачан. Такав успех по правилу појачава самопоуздање, и можда води до прецењивања сопственог положаја. Али мало је вероватно да ће довести до тога да ирански лидери постану мање амбициозни или мање посвећени вери која их је довела до овог чудесног тријумфа. У последње време, ирански званичници су почели јавно да говоре о заузимању „потпуно офанзивног“ става, и појављују се поједини извештаји о иранским плановима да прошири своје циљеве и на европске државе које су домаћини америчких база. Готово забавља читати чланке у Њујорк тајмсу који питају: „Ко ће први трепнути?“, будући да до сада Иранци нису ниједном трепнули, док Трампова администрација, осим трептања, није чинила ништа друго. Иран би чак могао да се поново упусти у борбу како би приморао САД да укину поморску блокаду. С обзиром на показани страх Трампове администрације од ескалације, ова нада није неразумна. Свет је деценијама бринуо шта би Иран могао да уради уколико би му на располагању стајало нуклеарно оружје. Сада би требало да брине о нечему још озбиљнијем: Ирану који је потукао Сједињене Државе, који више не страхује од америчког напада и контролише приступ Персијском заливу. Само нуклеарно оружје никада Ирану не би могло да пружи такву врсту моћи.
То им је дао неуспели рат САД и Израела против њих.
Аутор је виши сарадник у америчком истраживачком центру Брикингс институт у Вашингтону; један је од оснивача утицајне групе Пројекат за нови амерички век (Project for the New American Century); више година је био колумниста Вашингтон поста; углавном се убраја у неоконзервативне коментаторе и активисте у америчкој спољној политици
Извор: The Atlantic
