Piše: Havijer Blas
Preveo: Miloš M. Milojević
Iran je doveo SAD u tešku poziciju oko Ormuskog moreuza, ali rizikuje da izgubi strategijsko preimućstvo ukoliko nastavi sa pritiscima
Iranski zvaničnici, među kojima i Mohamed Bager Galibaf, priznaju da vrednost moreuza leži upravo u gustom saobraćaju, te bi njegovo smanjenje bilo kontraproduktivno
Iranski susedi, uključujući Saudijsku Arabiju i Ujedinjene Arapske Emirate, grade zaobilazne rute, poput naftovoda, kako bi smanjili zavisnost od moreuza i ograničili mogućnost Irana da drži svetsku ekonomiju kao taoca
Budimo iskreni, Iran je saterao u škripac američkog predsednika Donalda Trampa oko Ormuskog moreuza. Bela kuća se bori da se ponovo otvori pomorski pravac koji nije bio ni zatvoren kada je sukob otpočeo. Ali Teheran rizikuje da proigra svoju ormusku kartu: ukoliko nastavi sa pritiscima, izgubiće strategijsko preimućstvo – ne odmah, ali u narednih pet godina dok njegovi susedi grade zaobilazne rute.
Ne morate mi verovati na reč. Poslušajte šta kažu sami iranski zvaničnici. „Moreuz je vredan dok se saobraćaj kroz njega povećava iz dana u dan, ne kada opada“, rekao je ovog meseca na državnoj televiziji Mohamed Bager Galibaf, predsednik parlamenta i glavni iranski pregovarač. „Ne smemo situaciju u moreuzu okrenuti protiv sebe.“
A upravo je to ono što Islamska Republika čini. Napadima na naftne tankere u blizini omanske obale, uverila je svaku državu Persijskog zaliva, kao i uvoznike nafte sa dubokim džepovima poput Kine i Japana, da je jedini za osiguranje budućeg protoka našte ulaganje milijardi dolara u nove naftovodne kapacitete.
Svakako, Iran će izvojevati pobede u nekim kratkoročnim bitkama; Korpus čuvara Islamske revolucije može da spreči brodove da prolaze moreuzom, možda čak i tokom dužeg perioda. Ukoliko to učine, cene nafte će porasti, čime će se pojačati ekonomski i politički pritisak na Trampa. Samo upotreba američkih strateških naftnih rezervi, zajedno sa dramatičnim opadanjem kineske kupovine nafte, sprečava eksploziju tržišta nafte. Ali dugoročno, iranska mogućnost da drži svetsku ekonomiju kao taoca iščeznuće izgradnjom kopnenih ruta koje će odmeniti pomorsku rutu kroz Ormuz – a što će se desiti relativno brzo.
Pre nego što je rat otpočeo, kroz Ormuz je prolazilo oko 20 odsto svetske nafte, podeljene na petnaest miliona barela sirove nafte dnevno i još oko pet miliona barela rafinisanih naftnih proizvoda. Na sam Iran je otpadalo oko tri miliona barela sirove nafte i rafinisanih proizvoda dnevno, što znači da je još 17 miliona barela iz susednih država prolazilo kroz moreuz. Od toga, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati već prevoze pet miliona barela dnevno preko ranije izgrađenih zaobilaznica i naftovoda.
Trka je u punom zamahu da se pronađu alternativni pravci kojima će se izbeći problematični pomorski pravac za 12 miliona barela dnevno. Naftovodi su jednostavni inženjerski projekti i mogu se sagraditi brzinom koja deluje munjevito u odnosu na druge infrastrukturne projekte. Uzmimo na primer Taplajn, cevovod dug 1.640 kilometara (1.019 milja) koji se nekad protezao od Saudijske Arabije do Libana, prelazeći preko Jordana i Sirije. Izgrađen je za samo tri i po godine i bio je završen 1950. godine. Osamdesetih godina 20. veka, izgrađeni su još neki veliki regionalni naftovodi, među njima Iračko-saudijski naftovod, odnosno IPSA, koji je, u dve faze, sagrađen za nepune četiri godine.
Glavnu prepreku izgradnji predstavlja politika, ne varenje čelika ili kapaciteti za pumpanje. Projekti postaju figure u bliskoistočnoj šahovskoj partiji onda kada je potrebno da pređu preko državnih granica – a samo Rijad i Abu Dabi mogu da sagrade nove naftovode na sopstvenoj teritoriji. Svi drugi moraju da pređu barem jednu granicu, a često i više njih, kako bi došli do mora.
Decenijama se ovaj region zlopati sa izgradnjom – a potom i rukovođenjem – regionalnim cevovodima. Zarđale hrpe cevi po starim kanalima, iskopanim između pedesetih i devedesetih godina 20. veka, a zatim napuštenim, svedoče o brojnim propalim pokušajima da se nafta sa Bliskog istoka prevozi mimo Ormuza. Taplajn je jedan od takvih primera. Ali tekuća borba između SAD i Irana, zajedno sa okončanjem građanskog rata u Siriji, znatno je izmenila regionalnu dinamiku. Danas, Damask i Rijad mogu da posluju, kao što to mogu i Bagdad i Ankara. Postaje sve izvodljivije ono što je nekada delovalo nemoguće.
Abu Dabi već napreduje; jednom kada poluzavršeni naftovod, sa kapacitetom od oko 1,5 miliona barela dnevno bude pušten u pogon krajem 2027. godine, količine nafte koje moraju da prođu kroz Ormuski moreuz pašće na 10,5 miliona barela. Štaviše, Ujedinjeni Arapski Emirati razmatraju brzu gradnju trećeg naftovoda, čime bi se ta količina spustila na 9 miliona barela.
Saudijci će učiniti isto. Daleko od pogleda javnosti, kraljevstvo već razrađuje nacrte za zaobilazne rute, proširujući kapacitete svog velikog Istočno-zapadnog naftovoda i dva crvenomorska terminala, u Janbuu i Al Muadžizu. Iako su saudijski planovi i dalje neodređeni, kraljevstvo lako može dodati još 2 do 4 miliona barela dnevno kopnenih kapaciteta pre 2030. godine ukoliko Rijad ubrzo da zeleno svetlo. Saudijska Arabija takođe može poslužiti kao tranzitni pravac za kuvajtsku naftu; ovaj manji emirat, stišnjen na samom kraju Persijskog zaliva već vodi razgovore sa susedima o planovima za zaobilazne rute. Ukupno gledano, dnevni manjak koji bi nastao zatvaranjem Ormuskog moreuza mogao bi se spustiti na pet miliona barela. To je i dalje velika količina, ali daleko snošljivija u odnosu na današnji status kvo.
Fajnenšel tajms: Kako je saudijski princ omanuo kladeći se na Iran
A tu je i Irak. Bagdad gleda ka severu, preko Turske, i ka zapadu, preko Sirije, kako bi izvozio naftu preko Sredozemnog mora. Nažalost, to je dvorište Evrope, tržišta sa sve manjom potražnjom za naftom, a ne Azije, gde potražnja i dalje raste. Ipak, i to je bolje nego ništa. Vašington, koji nakon ukidanja sankcija nastoji da reintegriše Damask u globalnu ekonomiju, pritiska Bagdad da razmotri izgradnju ruta preko Sirije. Danas, ovi projekti možda ne deluju verovatni – ali ne bi trebalo potcenjivati ujedinjenu moć diplomatije i novca u razrešenju sporova.
Naftovodi nisu besprekorno bezbedno rešenje. I sami cevovodi su ranjivi na napade, baš kao i luke u kojima se završavaju. Ali sadašnji rat je pokazao da su daleko otporniji nego što su tvrdili skeptici. Teheranska nastojanja, na primer, nisu bila uspešna u ometanju protoka saudijskim i emiratskim rutama.
Rat za Ormuz može još da potraje. Iran je možda pobedio u nekoliko bitaka, ali od 2030. godine, moreuz neće biti glavno naftno usko grlo kao što je to danas, pošto će milioni barela moći da ga zaobiđu. Galibaf ovo zna – zato i prikazuje pomorski pravac kao važno preimućstvo sve dok on predstavlja vitalno važnu rutu za regionalni izvoz. Nejasno je, međutim, da li će njegovi saborci iz Korpusa čuvara Islamske revolucije shvatiti ovu poruku.
Havijer Blas: Deset razloga zbog kojih je cena nafte i dalje ispod sto dolara po barelu
Izvor: Blumberg
