Пише: Хавијер Блас
Превео: Милош М. Милојевић
Иран је довео САД у тешку позицију око Ормуског мореуза, али ризикује да изгуби стратегијско преимућство уколико настави са притисцима
Ирански званичници, међу којима и Мохамед Багер Галибаф, признају да вредност мореуза лежи управо у густом саобраћају, те би његово смањење било контрапродуктивно
Ирански суседи, укључујући Саудијску Арабију и Уједињене Арапске Емирате, граде заобилазне руте, попут нафтовода, како би смањили зависност од мореуза и ограничили могућност Ирана да држи светску економију као таоца
Будимо искрени, Иран је сатерао у шкрипац америчког председника Доналда Трампа око Ормуског мореуза. Бела кућа се бори да се поново отвори поморски правац који није био ни затворен када је сукоб отпочео. Али Техеран ризикује да проигра своју ормуску карту: уколико настави са притисцима, изгубиће стратегијско преимућство – не одмах, али у наредних пет година док његови суседи граде заобилазне руте.
Не морате ми веровати на реч. Послушајте шта кажу сами ирански званичници. „Мореуз је вредан док се саобраћај кроз њега повећава из дана у дан, не када опада“, рекао је овог месеца на државној телевизији Мохамед Багер Галибаф, председник парламента и главни ирански преговарач. „Не смемо ситуацију у мореузу окренути против себе.“
А управо је то оно што Исламска Република чини. Нападима на нафтне танкере у близини оманске обале, уверила је сваку државу Персијског залива, као и увознике нафте са дубоким џеповима попут Кине и Јапана, да је једини за осигурање будућег протока наште улагање милијарди долара у нове нафтоводне капацитете.
Свакако, Иран ће извојевати победе у неким краткорочним биткама; Корпус чувара Исламске револуције може да спречи бродове да пролазе мореузом, можда чак и током дужег периода. Уколико то учине, цене нафте ће порасти, чиме ће се појачати економски и политички притисак на Трампа. Само употреба америчких стратешких нафтних резерви, заједно са драматичним опадањем кинеске куповине нафте, спречава експлозију тржишта нафте. Али дугорочно, иранска могућност да држи светску економију као таоца ишчезнуће изградњом копнених рута које ће одменити поморску руту кроз Ормуз – а што ће се десити релативно брзо.
Пре него што је рат отпочео, кроз Ормуз је пролазило око 20 одсто светске нафте, подељене на петнаест милиона барела сирове нафте дневно и још око пет милиона барела рафинисаних нафтних производа. На сам Иран је отпадало око три милиона барела сирове нафте и рафинисаних производа дневно, што значи да је још 17 милиона барела из суседних држава пролазило кроз мореуз. Од тога, Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати већ превозе пет милиона барела дневно преко раније изграђених заобилазница и нафтовода.
Трка је у пуном замаху да се пронађу алтернативни правци којима ће се избећи проблематични поморски правац за 12 милиона барела дневно. Нафтоводи су једноставни инжењерски пројекти и могу се саградити брзином која делује муњевито у односу на друге инфраструктурне пројекте. Узмимо на пример Таплајн, цевовод дуг 1.640 километара (1.019 миља) који се некад протезао од Саудијске Арабије до Либана, прелазећи преко Јордана и Сирије. Изграђен је за само три и по године и био је завршен 1950. године. Осамдесетих година 20. века, изграђени су још неки велики регионални нафтоводи, међу њима Ирачко-саудијски нафтовод, односно ИПСА, који је, у две фазе, саграђен за непуне четири године.
Главну препреку изградњи представља политика, не варење челика или капацитети за пумпање. Пројекти постају фигуре у блискоисточној шаховској партији онда када је потребно да пређу преко државних граница – а само Ријад и Абу Даби могу да саграде нове нафтоводе на сопственој територији. Сви други морају да пређу барем једну границу, а често и више њих, како би дошли до мора.
Деценијама се овај регион злопати са изградњом – а потом и руковођењем – регионалним цевоводима. Зарђале хрпе цеви по старим каналима, ископаним између педесетих и деведесетих година 20. века, а затим напуштеним, сведоче о бројним пропалим покушајима да се нафта са Блиског истока превози мимо Ормуза. Таплајн је један од таквих примера. Али текућа борба између САД и Ирана, заједно са окончањем грађанског рата у Сирији, знатно је изменила регионалну динамику. Данас, Дамаск и Ријад могу да послују, као што то могу и Багдад и Анкара. Постаје све изводљивије оно што је некада деловало немогуће.
Абу Даби већ напредује; једном када полузавршени нафтовод, са капацитетом од око 1,5 милиона барела дневно буде пуштен у погон крајем 2027. године, количине нафте које морају да прођу кроз Ормуски мореуз пашће на 10,5 милиона барела. Штавише, Уједињени Арапски Емирати разматрају брзу градњу трећег нафтовода, чиме би се та количина спустила на 9 милиона барела.
Саудијци ће учинити исто. Далеко од погледа јавности, краљевство већ разрађује нацрте за заобилазне руте, проширујући капацитете свог великог Источно-западног нафтовода и два црвеноморска терминала, у Јанбуу и Ал Муаџизу. Иако су саудијски планови и даље неодређени, краљевство лако може додати још 2 до 4 милиона барела дневно копнених капацитета пре 2030. године уколико Ријад убрзо да зелено светло. Саудијска Арабија такође може послужити као транзитни правац за кувајтску нафту; овај мањи емират, стишњен на самом крају Персијског залива већ води разговоре са суседима о плановима за заобилазне руте. Укупно гледано, дневни мањак који би настао затварањем Ормуског мореуза могао би се спустити на пет милиона барела. То је и даље велика количина, али далеко сношљивија у односу на данашњи статус кво.
Фајненшел тајмс: Како је саудијски принц омануо кладећи се на Иран
А ту је и Ирак. Багдад гледа ка северу, преко Турске, и ка западу, преко Сирије, како би извозио нафту преко Средоземног мора. Нажалост, то је двориште Европе, тржишта са све мањом потражњом за нафтом, а не Азије, где потражња и даље расте. Ипак, и то је боље него ништа. Вашингтон, који након укидања санкција настоји да реинтегрише Дамаск у глобалну економију, притиска Багдад да размотри изградњу рута преко Сирије. Данас, ови пројекти можда не делују вероватни – али не би требало потцењивати уједињену моћ дипломатије и новца у разрешењу спорова.
Нафтоводи нису беспрекорно безбедно решење. И сами цевоводи су рањиви на нападе, баш као и луке у којима се завршавају. Али садашњи рат је показао да су далеко отпорнији него што су тврдили скептици. Техеранска настојања, на пример, нису била успешна у ометању протока саудијским и емиратским рутама.
Рат за Ормуз може још да потраје. Иран је можда победио у неколико битака, али од 2030. године, мореуз неће бити главно нафтно уско грло као што је то данас, пошто ће милиони барела моћи да га заобиђу. Галибаф ово зна – зато и приказује поморски правац као важно преимућство све док он представља витално важну руту за регионални извоз. Нејасно је, међутим, да ли ће његови саборци из Корпуса чувара Исламске револуције схватити ову поруку.
Хавијер Блас: Десет разлога због којих је цена нафте и даље испод сто долара по барелу
Извор: Блумберг
