Пише: Алекса Ђилас
Изгледа да није тачно да су у смрти сви једнаки и да почивају у миру. У децембру ове године навршиће се 100 година од смрти Николе Пашића. И као да га и хвале и нападају више него икада. А Јосипа Броза би једни да уклоне из гробнице, док други сматрају да заслужује улицу у Београду. Оркански ветрови који дувају око имена ове двојице политичара несумњив су доказ да су значајнији од већине њихових покојних колега.
Но, нису Тито и Баја слични само по драматичној постхумној судбини. Мени на Титовом лицу има самозадовољног и окрутног, а чувена Пашићева брада ми се чини као глумљење и претварање. Ипак ћу радо признати да су обојица били лепи људи, правилних мушких црта, интелигентног и достојанственог израза лица. Тито се облачио скоројевићки и расипнички, уз то волео разметљиве униформе, али је и код нас и у свету важио за елегантног и увек пригодно обученог.
Пашић је био скромнији, а униформе није ни имао, али је увек био беспрекорно сређен и дотеран. Погледајте га само како је „скоцкан” на потписивању Крфске декларације јула 1917: брижљиво испеглане панталоне, жирадо шешир, дендијевски штап од трске. Обојица су се много трудили да имају лепе манире, а са странцима су се строго држали протокола. И доиста им је полазило за руком да оставе добар утисак.
Успоставити демократско и институционално сјећање на Милована Ђиласа
И један и други важили су за слабе говорнике, а ни језик им није био чист и правилан. Тито је умео да буде и брбљив и преопширан. Али били су велики и вешти демагози, умели да заведу масу, покрену је. Баја је користио поштапалице – најпознатија је „овај“ – да би у полемици добио на времену. Волео је и да се неискрено слаже, чак да истовремено прихвата ставове који се међусобно искључују. А Тито би често изрекао једну тврдњу, па се онда одвојио од ње, да би најзад закључио нешто треће. Остављао је тако себи простора за политичке маневре. Под утицајем руских револуционарних идеја
У мањим групама и међу блиским сарадницима говорили су јасно и једноставно, сводили сложене проблеме на њихову суштину – ово знам и из прве руке, од свог оца Милована Ђиласа Ђида, који је годинама сарађивао са Титом. Најзад, и можда најважније, никад се нису збуњивали и били су веома самопоуздани – Тито чак можда више од Пашића.
Пашић је рођен у Зајечару, у граничном крају српства према Бугарској, а Тито у Кумровцу, у граничном крају хрватства према Словенији. Основно школовање је обојици било нередовно, а у младости ће се определити за технику – Тито ће постати машинбравар, Баја грађевински инжењер. Мада добри у својој струци, читавог живота ће им главна страст бити политика. И мада су учили у немачкој средини и на немачком језику, први у Аустрији, други у Швајцарској, политички ће се формирати под утицајем руских револуционарних идеја и за Русију бити политички везани.
Као револуционари, тајно ће организовати присталице, дизаће буне и устанке, биће затварани и суђени, морати да живе у емиграцији. На њих ће бити покушавани атентати. И, наравно, ратоваће, а Тито ће и учествовати у биткама. Данас би се рекло: Живот пун стреса! Било како било, сачуваће добро здравље, бити у позним годинама ментално свежи и пуни енергије, дочекати дубоку старост.
Можда није сасвим неважно да су жену свог живота – Јосип Јованку а Никола Ђурђину – нашли тек у својим зрелим годинама, као и да су имали великих невоља са синовима. Титов Жарко се опијао и правио скандале, Бајин Радомир ‒ Рада банчио и правио финансијске малверзације. (Мени су причали потомци предратних буржуја како су им као деци, кад би били неваљали, родитељи ужаснуто говорили: Бићеш као Рада Пашић!)
Политичке партије које су предводили Пашић и Броз по значају су без премца у српској и југословенској историји. У ствари, Народна радикална странка и Комунистичка партија су једине политичке странке за које се без двоумљења може рећи да су стварале историју. И изворни радикали и комунисти-идеалисти бориће се пре свега за социјалну правду и бити прожети егалитаристичким идејама. Ти циљеви биће тек делимично достигнути, али ће Пашић постати веома имућан, а Броз живети баш краљевски.
Као вођа Народне радикалне странке, Пашић ће је чврсто држати у рукама и неће имати правог ривала. А ни Тита нико неће угрозити на положају шефа Комунистичке партије. Ђиду је можда падало на памет да ће његове идеје утицати на политички живот више него Титове, а Ранковић је по свој прилици веровао да ће наследити Тита, можда још док је овај жив. И једна и друга амбиција су легитимне, али гледано са историјске дистанце, нису биле реалне. У праву је Коча Поповић када каже: Није постојао други Тито!
Мада нису очекивали глобалне ратне сукобе, а поготово се нису за њих припремали, Пашић и Броз ће постати познати у свету првенствено због своје улоге у два светска рата. Пашића ће вођење Србије у Првом светском рату учинити државником кога уважава Европа, а Тито је од готово непознатог руководиоца једне илегалне партије стекао кроз партизанску борбу толики војнички углед да његово звање маршала нико у свету неће доводити у питање.
Тито није био боље среће од Баје
Када је 28. јула 1914. Аустроугарска објавила рат Србији, Пашић је имао 68 година и његов дотадашњи веома богати политички живот није укључивао ни пропагирање југословенства ни борбу за уједињење Јужних Словена. У ствари, за њега је постојала само Србија, а главни спољнополитички циљ био је борба за њено проширење. Али непредвидива логика рата – изгубљене и добијене битке, окупација и ослобођење, захтеви савезника, страх од револуционарних врења, распад Аустроугарске, и на крају али никако најмање значајно, идеали и пробуђене наде дела јужнословенске омладине и интелигенције – довешће до стварања југословенске државе. И Пашић ће, без праве жеље и воље, постати један од њених главних архитеката.
Тита многи описују као хрватског националисту. Нетачно. Али Тито доиста није у младости био заговорник јужнословенског уједињења нити се у међуратном периоду занимао за опстанак и судбину Југославије. Био је на првом месту револуционар, комуниста и интернационалиста који је срцем и душом одан Совјетском Савезу. Међутим, када је у новембру 1943, на Другом заседању АВНОЈ-а у Јајцу, изабран за председника Националног комитета, постао је дефакто шеф владе Југославије, земље која се истовремено и ослобађа и изнова ствара. Тек тада, са већ 51 годином, постаје превасходно југословенски државник и политичар. И то ће бити до краја живота, а земља ће у свету неретко бити називана Титовом Југославијом.
Много тога за шта се Пашић борио пропало је и нестало. Србија се изгубила у Југославији, краљ Александар и кнез Павле приграбили су више власти од Обреновића против којих се Радикална странка борила, парламент је између два рата стално губио и на моћи и на угледу, Југославија је 1941. брзо поражена и распала се на делове. А онда је дошао комунизам.
Тито није био боље среће од Баје. Нема више самоуправног социјализма, Југославија је нестала, федерацију и братство и јединство заменио је крвави грађански рат. А онда је дошао антикомунизам. Кад год се сретну на оном свету, Тито и Пашић заједно тугују, грде своје наследнике, чак понекад признају своје грешке. Ипак, најрађе хвале један другога због политичке вештине и државничког дара, осећања за историјски тренутак. Па што да им онда и ми то не признамо?
Извор: НИН, бр. 3938, 18. јун 2026.
