Суецки канал је затворен 1967. и остао je ван употребе наредних осам година; заробљени бродови годинама су рђали усидрени, па су остали упамћени као „Жута флота“
Уједињени Арапски Емирати убрзано разрађују планове за други гасовод који би заобишао Ормуски мореуз, са надом да ће га пустити у рад 2027. године – што је једна од мера предострожности уколико овај пловни пролаз и даље остане блокиран
Блокада Ормуског мореуза могла би потрајати, иако у енергетском сектору превладава уверење да би могао бити отворен већ током јуна или јула, пошто би последице дужег застоја биле погубне: тешка економска штета и драматичан скок цене енергената
Пише: Хавијер Блас
Превод: Милош М. Милојевић
Када је 1967. избијањем рата између Египта и Израела Суецки канал затворен, у његовом акваторију остало је заробљено петнаест бродова. Спустили су сидра чекајући да оружје утихне. Сукоб се, додуше, завршио брзо. Не без разлога, назван је Шестодневним ратом, али је канал остао затворен наредних осам година. Када је бродовима 1975. године коначно допуштено да исплове, , свега два су и даље била у пловном стању. Остали су толико били зарђали да су упамћени као „Жута флота“.
Историја се не понавља, али хвата риму. Шта ако се, дакле, нешто слично понови у Ормуском мореузу? То је кошмар о којем ретко ко размишља, а није ни моја полазна претпоставка. Па ипак, након готово деведесет дана од почетка америчко-израелског рата против Ирана – који је практично потпуно блокирао овај важан коридор за транспорт нафте и гаса – вредело би размотрити и оно што делује незамисливо, али се другде већ дешавало. Назовимо то историјском научном фантастиком.
Можда до тога, ипак, неће доћи. Вашингтон и Техеран преговарају, преко пакистанских посредника, о окончању сукоба и поновном отварању овог уског грла за пловидбу. Али шта уколико је договор сведен на меморандум о разумевању на једној јединој страници? Хоће ли то у потпуности ослободити мореуз?
Знаковито, Уједињени Арапски Емирати убрзали су разрађивање планова за изградњу другог нафтовода којим би заобишли мореуз, уз наду да ће у рад бити пуштен 2027. године. Ово је мудро планирање за случај да се одигра најнеповољнији сценарио – и врло јасан сигнал да Абу Даби мисли како би пловни правац могао да остане угрожен знатно дуже него што многи други верују.
Консензус који влада у енергетским круговима о престанку блокаде мање је апокалиптичан. Када сам се распитао међу својим контактима у финансијским круговима и међу трговцима сировинама, већина је мишљења да ће се Ормуз отворити или наредног месеца или, у најгорем случају, у јулу. Зашто? Углавном због тога што су последице алтернативног сценарија – више цене енергије и озбиљна економска штета – превише болне да би се разматрале. Осамдесетих година 20. века, амерички економиста Херберт Стајн је изнео данас познату опсервацију: „Ако нешто не може да потраје заувек, зауставиће се“. Данас се Волстрит држи нешто измењене верзије Стајновог закона: „Ормуски теснац не може заувек остати затворен зато што би то изазвало превише економске штете. Стога, биће отворен“.
Проблем је у томе што блокада за сада није нанела довољну економску штету било којој од укључених страна да би је принудила на компромис. За америчког председника Доналда Трампа, рат је за сада био релативно јефтин, барем тамо где му је највише стало: на финансијском тржишту. Берзански индекс Ес-ен-пи 500 лебди око највиших вредности, уз раст од 10 одсто од када је рат отпочео. Цене горива су скочиле, али су ниже од највиших вредности из 2022. године. А америчка економија галопира, уз процењени раст у другом кварталу изнад 4 одсто.
Слично томе, Иран још увек није претрпео економски слом који би принудио његове тврдолинијашке вође да у преговорима одустану од исцртаних црвених линија. Незапосленост расте, инфлација цена хране је подивљала, а вредност валуте је у слободном паду. Пошто не може да извози због америчке поморске блокаде, режим је отпочео да смањује црпљење нафте. Али Исламска Република је и много пута раније показала свој огромни капацитет да поднесе штету, посебно када је суочена са егзистенцијалном претњом.
Фајненшел тајмс: Како се дошло до америчко-иранског договора?
Пошто су се обе стране ушанчиле, преостаје нада да ће се испословати било какав договор, ма колико био несавршен. Уколико се то не деси, поново ћемо чекати све док економска штета не постане неподношљива. У петак, високи емиратски дипломата проценио је да су шансе да брзо дође до договора „пола пола“. Амерички државни секретар Марко Рубио рекао је да је у разговорима остварен „известан напредак“. „Не желим да га преувеличавам, али било је извесних помака, и то је добра вест“. Пакистански посредници обављају шатл-дипломатију између Исламабада и Техерана.
Уколико амерички преговарачи желе додатну мотивацију да се усредсреде на решавање ове ствари, не би им штетило да баце поглед н пример Суецког канала између 1967. и 1975. године. Наравно, Ормуз није Суец. Канал се са лакоћом може заобићи. Али је речити пример колико дуго блокада може да се протегне.
Од првих дана овог рата, заступао сам гледиште да затварање Ормуза још увек није енергетска криза зато што кратко траје. Тржиште је располагало огромним амортизационим капацитетима да угуши поремећај, колико год он био велики, барем на неко време. Међутим, како пролазе дани, светски резервоар се све више и више празни.
Све до сада, енергетска индустрија је успевала да се носи са губитком око 20 милиона барела који су свакодневно пролазили кроз Ормуз. На сву срећу, уочи почетка рата тржиште је било преплављено нафтом. Ријад и Уједињени Арапски Емирати искористили су своје заобилазне нафтоводе да би одржали проток једног дела нафте из Персијског залива. Богате нације посегле су за стратешким нафтним резервама а САД су један део својих резерви чак и извезле у иностранство. У међувремену је Кина некако успела да драстично умањи сопствени увоз нафте. Напослетку, тражња се смањила јер су цене постале неприуштиве за сиромашније државе.
Цена нафте није довољно висока
Уколико мореуз још дуго остане затворен, биће нам потребно додатно урушавање тражње – било тако што ће политичари прибећи ванредним мерама којима би се зауздала потрошња енергије, било тако што ће у једном тренутку вртоглаве цене принудити купце да престану да купују (што је тежак економски ударац). Други заштитни механизми, укључујући стратешке резерве и комерцијалне залихе, убрзо ће се истрошити, иако богате нације на располагању имају сасвим довољно резерви сирове нафте за још једно пласирање на тржиште.
Без поновног отварања теснаца, цене би, очигледно, морале још много да порасту. Трговачке процене с почетка рата да ће нафта достићи 200 долара показале су се погрешним. Али шта ако Ормуз остане затворен до краја 2026. или чак и касније, током 2027? Или ако се теснац отвори тек делимично, уз то да Иран одржи знатну контролу над његовим коришћењем? У том случају, не видим како би цене нафте могле да остану на садашњем нивоу. Па ипак, тржиште је остало уздржаније чак и у односу на моје првобитне, оптимистичне процене.
Са друге стране, једна од две државе могла би да настави са вођењем рата како би изашла из пат-позиције. Али не делује да је иједна спремна на тако нешто. Иран вероватно процењује да би могао да издржи дуже од Вашингтона који је под притиском савезника да избегне продужење сукоба. Но, Трамп за сада не осећа довољно економских потешкоћа да би признао пораз. Управо због те пат-позиције блокада може да се настави.
Хавијер Блас: Иран ризикује да проигра своју ормуску партију
Може ли свет да преживи ако трајно остане без око 10-15 одсто нафте коју обезбеђује пловидба Ормузом? Може, али по високој цени. Трајно умањити потрошњу у толикој мери по свој прилици би значило светску рецесију, слично нафтним кризама забележеним 1973. и 1979. године. Биће изграђени нови заобилазни нафтоводи, а производња изван Блиског истока ће се увећати. Али за то су потребне године. До 2027. Уједињени Арапски Емирати ће вероватно удвостручити свој извозни капацитет заобилазећи мореуз. Саудијцима би вероватно бити потребно више времена да учине исто. Кувајту и Ираку би по свој прилици било потребно још више времена. Катару на располагању не стоји изводљив начин да извози укапљени природни гас осим кроз мореуз.
Дуготрајно затварање Ормуског мореуза је толико економски разарајуће и када се само промишља, да се мало ко усуђује да ту могућност уопште узме у обзир. Напослетку, ипак је вероватнији импровизовани, краткорочни договор који ће сви моћи да прихвате. Ипак, узевши у обзир регионалне преседане, поштено је размотрити и трауматичне хипотетичке сценарије. Они нису нимало угодни.
Извор: Bloomberg
