Пише: Милош Гашовић
“Зараза речима. Contagio. Понављањем расте вируленција појединих речи, а шири се број оболелих речи, све до појаве оболелог ‘колективног говора’…,самоуништење паником од другог и других, самоуништење неповратном завадом са другима… То је…аутодеструкција самозатварањем у зачаране кругове сопствених фикција које нам све сигурније обећавају све извеснију судбину последњих балканских индијанаца у Европи”; Богдан Богдановић, “Језичке замке: Писмо Централном комитету Савеза комуниста Србије”.
Колос проницљиве мисли, ‘интелектуалац са космополитском основом’, како га је Латинка Перовић описала, велики Богдан Богдановић, написао је горе цитиране редове, сада већ давних осамдесетих година, пророчки наслућујући, каква се катастрофа, попут каквог злодуха надвила над умирућом земљом.
Шта је међутим оно сто је данас све присутно у Србији, оно сто је из блата и муља, поново допузало и ушло у све пора друштва, а описано је у Богдановићевом писму? Није тешко за наслутити. Довољно је упалити телевизор, прошетати улицама, ‘опипати’ пулс мњења и схватити, да је српско друштво дубоко болесно, а услед, сада већ, вишедеценијског, непрекидног бомбардовања ‘оболелим рецима’. ОБОЛЕЛИ КОЛЕКТИВНИ ГОВОР, то је наша дијагноза, али она, не мора и неће бити нас усуд.
Творци ‘оболелог говора’, добро знате ко су. Обавештени сте, па вам је јасно, ко је запосео све и једну културну институцију у нашој земљи, ко промовише страх, дистрибуира примитивизам, ко нам рецима, оболелим од злобе, објашњава да имамо да живимо по мери милостиње, концентрисане у рукама оних, који господаре мучним животарењем у овој земљи, ко нам у колективно несвесно кодира и учитава духовно сиромаштво, ко рециклира наше емоције, претварајући их у епигоне мржње.
Иштван Бибо, писао је, парафразирам, да колективна сабласна привиђења, имају у себи злокобан потенцијал, да се, иако су заметак масте или фантазије, остваре у оној мери у којој се у њих верује. Мислите да од нас, упорно, не праве сабласне љуштуре, испуњене тиранијом очаја и лажи и да у нама не лези горе поменути злокобни потенцијал, који може да нас окрене једне против других…, промислите боље.
Међутим, овај текст неће сирити дефетизам, неће радити у корист оболелог колективног говора, поготово не у тренутку, када се творци ове накараде повијају пред студентским покретом. Бакља слободе се преноси и проноси Србијом, сијала је величанствено, само два дана уназад у Новом Пазару.
Нови Пазар је једном и заувек, уцртао себе дебелим линијама, на мапу градова слободара. Млади људи, свих вера и нација, препознали су се, не на нивоу егзотике, не ни из перспективе ћевапа, сарми и ноћног живота, него на бази заједничке визије, оне која це ову земљу коначно учинити бољом, у којој неће бити битно ваше име, етнија или конфесија…, систем вредности који носите у себи, он ће вас дефинисати и одредити вашу улогу у друштву. У Пазару је стављен печат инклузије, разбијена је сумња у другог и другачијег, створено је јединство, са потенцијалом неслућених размера. Искра, она носи снагу атомске детонације у себи и зато је однарођени резим у паници.
Шта је оно сто компрадоре највише плаши? То је свакако јединствени народни покрет. У чему препознају још већу невољу? У томе сто це им овај пут бити објашњено да суверенитет народа неће бити крилатица ослобођена било каквог садржаја, а још мање да це исти тај суверенитет ићи на штету појединца, што ће рећи, да се из њега неће изродити пут у нови ауторитаризам. На помолу је покушај стварања, једног модерног демократског друштва, отпорног на замке ригидног стаљинизма и слузавог фашизма, у свим његовим хињским формама и облицима.
Шта је оно од чега се опет компрадорима диже коса на глави, то је сазнање, да студентски покрет, поред анти – фашизма, баштини и анти – империјализам, што није одлика свих анти – фашисита, поготово ако долазе из земаља које негују дугу традицију колонијализма. На том трагу, не могу да рачунају да ће преорати земљу и својим колонијалним управницима, били они са Истока или Запада, доставити све и једну руду и заувек унистити земљу у коју се фарисејски куну.
Дакле, да закључимо, ‘ОБОЛЕЛИ КОЛЕКТИВНИ ГОВОР’, добио је више него достојанственог противника – еманципованог, авангардног, ИНКЛУЗИВНОГ ( суштински битно ) И државничког, у пуном смислу те речи.
Младост Србије, поново је препозната и у суседству (реч регион никако не треба корисити, одвратна је, безбојна и кованица је којом колонијални намесници означавају своје феуде), слободарски талас, ‘прети’ да се прелије и у суседне земље.
За крај, Бенито Мусолини, фашистички злочинац, у једном од својих делиријума, овако је описивао свој мрачњачки вид ауторитаризма и диктатуре, то његово сведочанство, комотно може да се преслика и на данашње време: “ Наша концепција подмлађује. Насупрот томе, реформизам, мудри долично еволуционистички, позитивистички и пацифистички, убудуће је осуђен на старачку немоћ и пропаст”.
Неће бити да је тако Дуче, једном вас је младост поразила и опет ће, уз помоћ свих нас!
