Пише: Ријан Сасин
Смрт је неизбежна, то је животна чињеница. Оно што се временом мења јесте наш однос према њој, оно како приступамо теми сопствене смрти и смрти других. За Рона Паџета, 82-годишњег песника који се у новој збирци Pink Dust („Ружичасти прах“) суочава са смртношћу, смрт и уметност су неразлучиво испреплетене. Исход је књига у којој се, док је сваки стих прожет ироничним осећањем memento mori, читалац подсећа да смрт, било аналогног света или наша сопствена, долази и по нас.
Књига је подељена у три целине („Остатак“, „Старкеља“ и „Затварање“), а над сваком од њих лебди осећај коначности. У наслову „Остатка“ већ је садржана идеја о томе што је преостало, о огрисцима, одбаченим успоменама, отисцима прстију на стаклу; гледамо у фрагменте прошлости. Одељак почиње песмом од 15 стихова о гумицама за брисање, а служи као изјава о намери збирке: „Волео бих да опет одиграм / све те тренутке свог живота“, пише Паџет о ономе што је нестало под додиром гумице,
један за другим,
у филму, а да се он зове
Историја ружичастог праха.
Прашина, најосновнија компонента онога што у многим космологијама чини живот – „Јер си прах, и у прах ћеш се вратити“, каже стих из Постања – овде је дата кроз обичну ружичасту гумицу за брисање оловке. То је слика која, по свом значењу, противречи свом месту на почетку књиге, где се још ништа значајно није догодило, где ништа још не делује као да захтева исправку. Појавило се тек неколико речи, иако књигу отвара још једна кратка песма без наслова, пре целине „Остатак“. Јавља се напетост: стварање заједно са брисањем. Да ли је живот сам по себи, у овом контексту, тек прва рука?
Управо прва песма у збирци (она која се појављује непосредно пре песме о гумици у целини „Остатак“) одмах на почетку ту потребу за стварањем излаже нежним, хумористичким тоном, у регистру каквим ће бити обележене многе песме у књизи: „Сваки пут кад приђем празној страници / песме у њој вриште: ‘О, не! / Ево га опет! Бежите!’“ Песма можда делује као шала, али њена поента отвара занимљиво питање о самом креативном процесу: да ли, када пишемо, стварамо нешто ни из чега или само држимо неку врсту звучне виљушке и бележимо оно што чујемо? Другим речима, да ли следимо платоновску идеју савршене форме или не? Паџет нам је, у само неколико стихова, суптилно представио једну од најосновнијих расправа западњачких промишљања о природи миметизма, стварности и односу уметности и живота, умећући је и скривајући је у малецкој шали.
Ова врста ведрог, суптилног хумора типична је за Паџета: паметан, без икакве злурадости или недокучивости, он дочекује и поздравља читаоца, охрабрује га да истражи скривене дубоке везе уметности и живота и указује на хумор заснован на нашој свакодневици.
„Старкеља“ следи након првог циклуса песама, па потом „Затварање“, а овај други одвија се током пандемије ковида 2020. године. Садашњост у „Затварању“, као и у песмама у „Остатку“, повремено уклиза у прошлост, и ова се времена преплићу унутар песме, строфе, па чак и стихова. Паџет се повремено позива на песнике и књиге које су утицале на њега у младости; у једној посебно паметној песми, „Кратак водич кроз америчку поезију двадесетог века“, појавјују се авети модернизма с почетка 20. века. „Паунд је био глагол, Елиот именица“, пише Паџет, и у следећем стиху се игра речима: „изрекли су нам пресуду модерности“. (А онда још један миг том добу: песма која следи зове се „Четири квартета“, одговор на истоимени чувени циклус Т. С. Елиота). Из истог периода спомињу се још Гертруда Стајн и Вилијам Карлос Вилијамс.
Књижевност и књиге често се појављују у младалачким успоменама које Паџет сабира. Књига са насловом Антологија француских песника од Нервала до Валерија у преводу на енглески из 1958. појављује се у једној од првих песама. „Замисли да си млади песник / који ју је купио неку годину касније / за мање од долар и по“, пише Паџет.
Наговарања да „замислиш да си“ се одатле гранају, прескачући из стварности и успомена у нешто још заносније:
Замисли да си миш
што је грицкао повез
дуж ивице корица.
Замисли да си сама књига
што стоји четрдесет година на полици,
а онда те неко скине одатле,
придржи те, отвори
и поново се у тебе заљуби.
То да сте књига и да вас други чита – тумачи, анализира и, најзад, запамти – овде се схвата као људски чин. А сам чин љубави рађа се непосредно из чина читања. То је благонаклоно разумевање онога како нас књиге које читамо у младости прате кроз живот, утичу на нас и обликују наратив живота који тек долази.
Гледање на сопствени живот као на књигу и овакво повезивање животних ужитака са ужицима читања један је од приступа непролазном питању односа стварности према уметности. Сам чин живљења испуњава странице те књиге, насупрот чину старења. Говори се о сексу у старости („као да те / топлим снегом покрива / анђео / што се претвара да се заруменео“), као и о противречности спољашњег изгледа и младалачкије унутрашњости („моја тамнозелена фланелска кошуља… њени рукави прекривају руке мог деде“).
„Покушавам да се сетим / како је то бити млад“, напомиње Паџет у песми без наслова из другог дела књиге. „Треба ли ти још доказа / колико сам смешан?… Нема ничег смешнијег / од људског бића“.
Владета Јеротић : Да ли је тежња ка усавршавању урођена човеку?
И имена умрлих испуњавају ове странице. Џорџ Шнеман је цитиран, а међу успоменама је и заједничко књижевно вече са Робертом Крилијем. А на кога се односи оно Џо? Да ли је то Џо Брејнерд, песник, сликар и Паџетов друг из детињства? Појављује се и „чика Џејмс“. Овековечен је песник Дик Галап. Поред недавно преминулих и Паџетових претходника модерниста, ту су и подсећања на давно умрле уметнике из других области који су га надахњивали у животу, попут композитора Франца Јозефа Хајдна, а он тиме као да жели да нагласи да је људски живот саткан од слојева референци, од утицаја који нам граде укус. Они запоседају ову књигу, сабласти су то које се не могу истерати. А то је, на неки начин, и само читање: запоседнутост. Кад читамо, призивамо имена и слике прошлости, поново их оживљавамо све док окрећемо странице.
Шта се догађа после смрти – постоји ли душа која тражи покој негде другде, док се тело распада? На то питање наука не може да одговори, па се неки окрећу религији. Али зар уметност није својеврсна вера, систем у ком се верује у лепоту какву човек може да створи? До краја збирке, смртност постаје нешто што се отворено призива: „Не може да ми буде још много година у животу“, тихо примећује Паџет.
Прећи ћу на нову свеску,
надам се ону без метафора.Немој погрешно да ме схватиш.
Волим метафоре,и то прилично.
Заправо, живим у једној.
У књизи.
Своје животе градимо од метафора, од језика. Од стилских фигура. Прах сабијен у папир и штампан у књиге налик је праху од ког смо и сами саздани. Праху који подвлачи чињеницу да постојимо, доказу да смо – да, чак и суочени са брисањем какво доноси смрт – заиста постојали.
У збирци Ружичасти прах Рона Паџета тај прах није само остатак живота. Он је подсетник на начине на какве нам се животи, макар начас, укрштају с нечим узвишеним, са самом уметношћу.
Друга рука рукописа већ маше с оне стране.
Извор: The Nation
Превод: Матија Јовандић/Глиф
