Пише: Давид Гросман
Од самог почетка, Израел је био сличан стартапу.
Још од прве заповести у Књизи Постања – „Иди“ – постојао је подстицај за иновацијама, тежњом, предузетништвом, открићима и стварањем.
Израел је спознао тешка времена и егзистенцијалне претње, али је увек одисао живим духом који зрачи оригиналношћу, као и способношћу да чини неочекивано и вине се до нових висина у свакој области.
Затим је дошао владин пуч, и Израел је почео да губи слободно и хармонично кретање здравог тела.
Све што је било природно и очигледно већини његових грађана – идентификација с државом, готово породично осећање припадности – сада је несигурно, испуњено анксиозношћу и невољношћу.
Иако тај процес претходи пучу, управо је пуч узроковао да он избије с таквом снагом и потпуно промени израелску стварност.
У Израелу се одвија процес дестабилизације и дезинтеграције који слама друштвени уговор и слаби војску и економију.
Не само да је напредак заустављен већ постоји и убрзана регресија – ка конзервативним ставовима дискриминације и расизма; искључујући жене, ЛГБТ особе и Арапе; до принципијелног незнања и мрачњаштва.
Као што се често дешава у болесном телу, све више болести захтева хитно лечење.
На површину израелске свести избијају значај и импликације – као и стварни трошкови – болести хроничне окупације; поремећених односа између секуларне већине, на једној, и, на другој страни, мањине Хареди и националистичког ултраортодоксног сектора, који има још већи и екстремнији утицај; и нестабилних односа државе с њеном великом палестинском мањином и катастрофалног стања тог становништва.
Свака од тих болести је довољна да поремети, или чак паралише, природно и здраво постојање тела које мучи: Државе Израел.
Први пут после много година, Израелци су почели да осећају шта значи слабост.
Први пут, можда од Јомкипурског рата, сусрели смо се у себи са егзистенцијалним страхом који се полако увлачи у нас.
То је страх оних чија судбина није у потпуности у њиховим рукама.
Страх од слабих.
И премда, како гласи популарно рабинско правило: „Вечна нација се не плаши“, ипак је запањујуће признати да тренутни страх није само природна реакција на спољашњу претњу – јер наши непријатељи, наши рушиоци, долазе изнутра.
Занимљиво је да су људи који представљају – у својим очима – снажно, самоуверено, доминантно израелство управо они који данас код Израелаца изазивају „дијаспорски“ осећај страха, слабости и претње.
Попут ходача по жици који изненада погледа у своје ципеле, а затим у понор, постајемо много свеснији крхкости нашег постојања овде; ужаса пролазности; осећања да нам се тло урушава под ногама.
Одједном, ништа се не може узети здраво за готово.
Ни другарство, ни етос жртвовања за веће добро, ни „народна војска“, ни узајамна одговорност – ништа.
Пред нашим ужаснутим очима, јединствена држава која је овде створена бива испражњена од основних компоненти свог карактера, своје посебности, своје јединствености.
Постоји ли пут повратка с места до ког смо стигли?
Они који очајавају пред агресијом и похлепом деснице морају се подсећати изнова и изнова: протестни покрет је нада, то је слободно кретање унутар инерције, то је креативност, узајамна одговорност, идеолошка храброст.
То је животна снага демократије.
То је последња прилика за нас и нашу децу да у овој земљи живимо живот у слободи.
То је оно што се мора одржавати, подстицати и подржавати, и мора се преузети дугорочна обавеза да се Израел обнови, да се обнови оно што је сломљено и да се залечи његово сломљено срце, да се поново подигне на ноге – док не сазнамо да ли је преживео или је, што би било трагично, његова болест постала неизлечива.
Извор: Данас
