Давид Албахари, Кратко, краће, најкраће

Давид Албахари, (Фото: Нова)

Помало је незгодно, у ствари, пошто вас је толико дошло овде*, а ми треба да говоримо о нечему што нико заправо не зна тачно да дефинише и да каже шта је. Наиме, не постоји ниједна прецизна дефиниција кратке приче. Најбоља дефиниција на коју сам ја наишао налази се у једном лексикону књижевних термина издатом пре више година у Енглеској, и тамо пише: “Кратка прича је прича која је кратка”. То је, у ствари, када човек размисли, једини начин да објасните кратку причу.

Кратке приче се разликују бескрајно једна од друге. Ако узмете писца као што је Борхес, рецимо, он је писао једну потпуно специфичну врсту кратких прича, што видите када га ставите поред једног писца као што је Иво Андрић. Њагове приче су, опет, сасвим другачије: ритам је успоренији, описи су много лепше дати, у јаснијим бојама, и нема тежње да се ствари замагле, на неки начин, као код, рецимо, Борхеса.

Кратка прича је, у ствари, релативно нова појава у свету књижевности, мада је имала своје претече у разним облицима народне књижевности или у неким праксама неких религиозних група, религиозних секти. Постоје, наравно, народне кратке приче, то је једна претеча, а постоји оно што сви данас користимо када причамо вицеве – и виц је кратка прича, испричана на један одређен начин и увек са поентом на крају. Затим имате у зен-будизму хаику као песничку форму која је веома кратка и веома прецизна, и има одређен број слогова који не сме да се прекорачи. А имате такође и кратке зен-приче које су за мене често врхунац онога што кратка прича може да буде.

Има једна дивна кратка прича – то је само један мали пример како може да се направи прича – о двојици зен калуђера који су се враћали у свој манастир и успут наиђу на једну жену која стоји поред набујалог потока јер је пре тога била олуја. Они питају жену шта она ту ради, а она каже: “Хоћу да идем кући, али не могу да пређем преко набујале воде.” Старији зен свештеник се сагне, подигне је и пренесе је на другу страну. Млађи ћути и иде за њим, али после неког времена није више могао да издржи и каже му: “Како си ти, као старешина нашег манастира, а знаш да не смемо да имамо ништа са женама, како си ти могао да узмеш ту жену и да је носиш преко потока?” А овај му каже: “Ја сам је оставио поред потока – а зашто је ти и даље носиш?”

То је, у ствари, најлепше што кратка прича може да дâ: у једној једноставној реченици је цела нека филозофија живота и односа према људима и према стварима приказана. У зен-будизму је важно да се уради оно што тренутно зен захтева и том тренутку није важно да ли је то дело религијског прописа или не.

Књиге, (Фото: Центтар за афирмацију и развој)

Та прича је за мене једна од идеалних кратких прича пошто је она већ написана – неко створио од неких свештеника, а ја сам је само преписао и унео у једну своју причу, тако да је, кобајаги, она и моја на неки начин.

Ја сам постмодерниста, а постмодернизам сасвим слободно признаје да узима из других прича и других области. То се не сматра никаквом литерарном крађом, већ неком врстом превладавања неких разлика које постоје међу уметничким правцима. Али нећемо више о постмодернизму – постмодернизам је, кажу ми, мртав, па према томе и ја говорим са оне стране, пошто сам и ја постмодерниста и даље, па да се вратимо кратким причама.

Кратка прича је највећи бум добијала у XIX веку и веома брзо су главни представници кратке приче били писци из Сједињених Америчких Држава. Наравно, било је ту и писаца из Европе, поготово из Русије и из Француске, али Американци су постали први велики мајстори такозване новинске кратке приче, приче која је била ограничена на четири-пет страница текста.

Рецимо, прича које је Политика редовно објављивала до пре неку годину, она је могла да буде дугачка највише пет страница куцаног текста. Већ на четири и по странице се технички уредних хватао за главу и чупао косу и говорио: “Ја то не могу да убацим”, и тако даље. Али, док сам ја био уредник, успео сам да прогурам једну на седам страна, а то ми никад нису опростили после.

Кратка прича се после ширила свугде по свету и данас нема књижевност у којој не постоје добри писци кратких прича. Међутим, кратка прича носи са собом и нешто мени чудно и необјашњиво. Наиме, сматра се да су приче мање важне од романа. Сматра се да писац треба да почне да пише кратке приче, као да је то нешто лако и да може да се уради офрље и за трен ока, а да после, када сазри као човек, онда може да пише романе.

Постоји она стара изрека да се по романима мери зрелост неке књижевност – ако књижевност има добре романе, онда је она итекако тако добра. Многе моје колеге и ја не прихватамо ту врсту поделе, не само зато што пишемо кратке приче – ја пишем и романе – већ једноставно зато што мислим да кратка прича, чак и ако делује мајушно у односну на неки роман од шесто-седамсто страна, може на своје три-четири странице, или колико је већ дуга, да каже исто оно што је рекао и писац који је написао петсто или деветсто страна неког романа или неке саге.

Највише у времену после Другог светског рата, доста пажње је привукла појава неких писаца који су почели да пишу приче које ми сада називамо “сажетим кратким причама”. То су, дакле, приче које су се трудиле да буду написане и састављене од што мањег броја речи. Значи, циљ је био да напишете причу из које ћете да изоставите све што је непотребно и свака реч која је непотребна тражила је на неки начин да буде избачена из те приче. У том развоју кратке приче погодовао је тада и развој једне друге веома чуде хибридне форме, а то је песма у прози.

Песма у прози – већ само име каже – је веома чудна песма, а у прози, значи да ту нешто не штима: ако је песма, песма би требало да буде песма, а проза – проза, а ако је песма у прози, онда то није ни једно ни друго. То је, значи, нешто треће, а сажета прича је заправо нешто четврто.

После Другог светског рата, у педесетим и шездесетим годинама, појавио се велики број писаца који је писао ту сажету форму. Нико не зна баш тачно када је то почело и који је развој, али убрзо су се појавили писци, попут, рецимо, Борхеса, ког сам већ поменуо, затим мађарског писца Иштвана Еркења, затим чувеног руског писца Данила Хармса и Хулија Корстасара. Велики број других писаца преузео је те кратке форме: некад су се поигравали са неким елементима и наслеђа својих традиција, а некад су измислили потпуно неке нове светове да би написали своје приче.

Кратка прича стигла је брзо и у наша подручја, и мој колега Михајло Пантић је саставио једну прелепу антологију тих кратких прича из српске књижевности. Он би то сигурно то могао много боље да објасни од мене. Писци као, рецимо, Станислав Винавер или неки други аутори су писали такве приче. Тада су се такве приче у нашем издаваштву називале “цртице” и често можете да видите књиге у издању Српске књижевне задруге пре Другог светског рата – стоји наслов књиге и онда пише “цртице”. То су биле ти неки мали описи или мале приче испричане на једној, две или највише три странице. Ја сам онда, вођен идејом тих прича, своју другу књигу написао управо од таквих прича, тих сасвим кратких прича, а касније сам написао још три књиге састављене таквих прича.

Данас сам хтео да говорим о томе шта је кратко, краће, најкраће, и колико кратка може да буде кратка прича. Колико ми можемо да цедимо тај језик, тако да кажем, а да он и даље функционише, јер кратка прича није само гомила речи које не говоре ништа.

Кратка прича је неки најмањи број речи који ипак исприча причу. И даље се воде велике дискусије око тога да ли прича може да буде у једној речи. Теоријски гледано, свака реч, сама за себе, може да буде прича, али је веома тешко написати неку реч и захтевати од читаоца да то сматра причом. Неки писци су то покушавали да реше тако што су наводили наслов и ту реч, па онда, рецимо, наслов буде – сећам се једне причице – “Ко влада светом“, а прича је била: “Новац“. Али, то је већ прича од четири речи, тако да још нисам успео да дођем до једне речи, али сам дошао до једне реченице, и то не само ја, већ и многи други писци.

Моја најпознатија прича у једној реченици објављена је у мојој збирци која се зове Фрас у шупи и састоји се од само једне реченице, а та реченица гласи: Ако подигнем руку, рече он, куда ће моја рука отићи? и она се звала “Коан од приче“. Коани су мале зен–приче, и то је био зен-коан. Ја сам написао ту једну реченицу у тој књизи и све је било лепо и красно све док се једног дана, у једном загребачком часопису није појавио један есеј од двадесет страна у којем је једна критичарка објашњавала ту моју причу од једне реченице.

Илустрација

Та реченица и даље занима људе – када одем у основну школу и разговарам са малим, будућим писцима, они страшно воле ту причу и да дигну руку. Кажем им: “Дигните руку, подигните високо изнад себе и гледајте докле све можете да доспете са њом” – пробајте, уосталом, сами после, па ћете видети, то је као мала вежба.

После сам у једном тренутку решио да направим једну антологију коју сам назвао Најкраће приче на свету. То је књига објављена пре двадесетак година у Београду, и у њу су могле да уђу само оне приче које су испуњавале један услов – да прича не буде дужа од двадесет и осам куцаних редова. То је сада старински, а ви сада не знате куцане редове, јер сада бројите знакове и празнине на компјутерском тексту, а ми смо имали шлајфне. Шлајфна је имала двадесет и осам редова и то је било исто као и садашња на компјутеру, када се стави већи размак. Само сам узимао у обзир такве приче. Прочитаћу вам део предговора јер ћете ту чути суштину онога што ја желим да кажем:

Од четири речи у наслову ове књиге – Најкраће приче на свету – чак три не казују истину. Нико, па ни Борхес, не може да прочита све што је до сада написано. Према томе, “свет” у наслову је само симбол стварног света, јер највећи део светске књижевне продукције никада неће доспети до мене. Постоје десетине и десетине националних књижевности, хиљаде и хиљаде књига које су могле потпуно да измене избор прича у овој књизи.

С друге стране, реч “најкраће” наводи на помисао да су приче биране једино по својој дужини, односно, по броју употребљених речи. У ствари, у раду на овом избору имао сам на уму приче које не прелазе једну страницу. Друга странице већ може да означи почетак романа; прва, једна, може да буде само кратка прича. Тако се у овом избору налазе приче дужине од једног до двадесет осам редова куцаног текста. неке од њих јесу доиста кратке, али оне су, као и остале, унете у антологију пре свега због квалитета приповедања.

Реч “прича” такође изазива сумњичавост: већина изабраних “прича”, наиме, могла би се дефинисати као нешто друго – парабола, анегдота, песма у прози, фрагмент, виц. Иако их на изглед само намера састављача и добра воља читаоца претварају у праве приче, њих ипак нешто обједињује: све су то изрази поетике сажимања која, сасвим сигурно, представља једну од главних одлика књижевности друге половине двадесетог века.

Ту сам поменуо ту улогу читаоца. Сажете приче, заправо, у већој мери траже учешће читаоца у читању те приче. Да бих ја написао ту кратку причу, ја многе ствари морам да одбацим, али ви као читаоци морате многе те ствари да убаците у тај текст да би текст био потпуно разумљив.

Било како било, испада да је једино речца “на” истинита, да се само у њу може вероватно, у ту чудну речцу која сама за себе не значи ништа, као да не постоји, а стиче моћ у спрези с другим речима. На известан начин, она је и симбол самог језика, који је у исто време присутан и одсутан, стваран и нестваран. Прича, дакле, никада не може да буде дефинитиван исказ о свету, већ само покушај разумевања једног његовог сегмента.

Другим речима, прича је привид привида. Посао писца је доиста тежак: несавршеним средством, речима, треба што савршеније да дочара несавршеност света. У исто време, он не зна да неће моћи да пружи ниједан одговор; он једино може да помогне да се питања што прецизније формулишу. И управо у том чину формулисања питања може се разумети привлачност сажете приче као специфичне форме прозног или поетског исказа.

У поезији позната као “песма у прози”, у прози позната као “цртица”, сажета прича представља, у ствари, чудесан спој прозних и поетских импулса који успостављају деликатну равнотежу. Када се она наруши, песма у прози постаје само песма, док цртица остаје само само цртица.

Уместо прецизног питања, појављује се лирска запитаност над судбином или скица јаловог живота. Сажета прича доноси више од тога. Налик зен коану, она пружа могућност ненаданог увида у право лице стварности.

Ја се стално позивам на тај зен будизам, зато што сам одрастао у шездесетим годинама, у време када је утицај Истока полако пристизао и у наше крајеве, поред свих оних у којима је пре тога већ боравио. То је било време лаганог одумирања хипи покрета, али ми смо се трудили да надокнадимо што више, да што брже достигнемо узоре, па смо тако, између осталог, почели да се бавимо и зен будизмом и он је оставио на мене велики утицај, не само у овим причама, него и у свему другоме што сам писао.

Узгред, нисам постао зен будиста зато што је једне године у Београд дошао један зен учитељ и направили су дводневни курс за оне који су хтели да се упознају са њим и методама зен будизма. А једна од метода је да посвећеник, будући калуђер, клечи у пози за медитацију, гледа у зид испред себе и понавља мантру. Док смо ми то радили, тај зен учитељ је ишао иза нас и чим би видео да сте изгубили тај положај, да сте се погрбили, да вам се раме искривило или нешто, он вас је ударао штапом по табанима. И некако су моји табани били толико црвени после тога да сам ја решио да је ипак боље да не покушам да будем зен будиста. Не иде свакоме све онако како жели.

Ја бих сада предложио да прочитамо неке од ових кратких прича и да на њима још укажем на неке елементе и значај ових прича за књижевност. Рекао сам да сам већ написао неколико прича у једној реченици, једну сам вам поменуо са том руком која се диже, а друга је реченица која захтева стварно добру вољу читаоца ако хоће да је разуме, а она гласи: “Од свих предмета на столу, само један није оштар.”

Један мој пријатељ ми је направио списак од педесет ствари које су на столу, и само једна није била оштра. Мени се та реченица учинила као лепа, као слика једна, и за мене је то прича. За вас не може да буде, јер то зависи од тога да ли сте као читаоци спремни да уђете у ту врсту авантуре која није само за читаоце најкраћих прича.

Увек када читате, улазите у неку авантуру сарадње са писцем јер писац пише једну књигу, једну причу, један роман, и нико други на свету не може да прочита тај роман, па чак ни писац, онако како је написан, јер је он један једини пут, када је стваран, добио ту форму. Већ када ви читате други пут, прошло је, рецимо, годину дана, прошло је нешто: родило вам се дете, или сте се развели, или сте добили на лоту – што би било најбоље од свега – и ви када читате тај роман тада, или ту причу, ви ћете читати другим оком, на један други начин.

Свако читање је спремност да се уђе у авантуру са писцем и што је већа ваша спремност, тиме књига постаје разумљивија и постаје само ваша, на неки начин. Због тога се и ми разликујемо по томе шта волимо, а шта не волимо, јер то зависи од тога колико прихватамо да будемо део света који нам писац нуди.

Покушавам да се сетим још једне приче у једној реченици, али изгледа да се лакше памте дуже приче неко кратке. Ова прича има две реченице, међутим, она показује колико много тога можете да испричате са малим бројем речи. Прича носи назив једног италијанског композитора, “Скарлати“. Написао ју је Ричард Бротиген, амерички писац, а прича гласи овако: “Тешко је живети у студију у Сан Хозеу са човеком који учи да свира виолину.” То је рекла полицајцима док им је предавала револвер.

Тај очигледно није био баш неки велики слухиста, или није превише покушавао.

Један писац, један наш писац који је изазивао последњих година свога живота контроверзе због разних политичких ситуација у којима се налазио – мислим на Мому Капора – написао је такође једну од веома занимљивих сажетих прича. Мому Капора, узгред, сматрам за једног од најбољих стилиста у нашем језику, само што је пропустио да пређе у ранг “правих” писаца, већ је остао више заинтересован за популарну литературу и за бестселере. Али ова његова сажета прича је одлична. Она носи наслов “Општа места” и гласи овако:

Киша је лила као из кабла.
Магла је била густа као тесто, а море мирно као уље.
Брод је био орахова љуска, препуштена разбеснелој стихији.
Она се загонетно осмехну.

То цела једна летња авантура, у Дубровнику вероватно.

Један од најзанимљивијих писаца сажетих кратких прича био је и Данил Хармс, руски писац који је написао неке од најоригиналнијих прича. Ево, рецимо, прича “Сусрет“:

Тако једном пошао један човек на посао, успут срео другог човека који се, пошто је купио векну хлеба, враћао својој кући. Ето, то би, у ствари било све.

То је цела прича. Постоји и његова чувена прича “Старица која је испала”:

Једна старица је због своје неизмерне радозналости испала кроз прозор, стрмоглавила се и разбила.

Кроз прозор се нагнула и друга старица и стала да посматра ону која се разбила, али је због своје неизмерне радозналости такође испала кроз прозор, стрмоглавила се и разбила.

Затим је кроз прозор испала и трећа старица, затим четврта, затим пета.

Кад је испала шеста старица, мени је дојадило да их гледам, па сам пошао на Маљцевску пијацу где су, кажу, једном слепцу поклонили плетени шал.

Он је припадао једној авангардној групи у Совјетском савезу и нису баш најбоље пролазили код власти, али је код нас преведен, и чак мислим да су му два пута рађена комплетна дела. Велики је писац којег свакако вреди прочитати.

Сада ћу потпуно да променим све и замолићу да чујемо једну песму која показује да свету рокенрола можете да пишете приче од једне речи која се редовно понавља. Вероватно знате ово када чујете:

Неукусу треба рећи ‘Не‘ / било када или било где.

Чули сте Коју и Дисциплину кичме, а хтео сам да дам пример како једна реченица, то јест две у његовој песми, замењују целу причу коју смо ми навикли да слушамо иначе у рокенролу.

Ако се сетите Џонија Штулића, његове песме су увек приче, он увек прича приче у својим песмама, нарочите оне песме о Пољској. Хаустор исто, Рундек исто воли да пише дугачке приче. Међутим, неки аутори као Која – а има још тих минималиста – праве рок композиције само од једне реченице. […]

Сада да се вратимо на кратке приче, које су некада биле и мало дуже, али је и за то постоји разлог.

Један немачки писац, Волф Вондрачек, је писао чудесне кратке приче, а мислим да није код нас преведен. Ово је, рецимо, прича која се зове “43 љубавне приче“, значи, на двадесет и осам редова треба испричати четрдесет и три љубавне приче, али то се може – није једноставно урадити, али он је то урадио:

Диди увек хоће. Олга је увек за, и то се зна. Урсула је већ двапут имала пех. За Хајди у томе нема никаквих тајни.
Код Елке се никад не зна тачно. Петра се устеже. Барбара ћути.
Андреи је доста свега. Елизабета је срачуната. Ева свуда тражи. Ута је једноставно исувише компликована.
Габи не може нигде да га нађе. Силвија налази да је то супер. Маријана добија нападе. Надина стално прича о томе. Едита плаче при томе. Ханелора се томе смеје. Ерика се радује као дете. Лони би могао да уђе цео шешир.
Катарину мораш да убеђујеш. Риа је одмах ту. Бригита је, у ствари, изненађење. Ангела не жели о томе ништа да зна.
Хелга може.
Тања се плаши. Лиза схвата све трагикомично. За Каролу, Анке и Ану то нема никакве сврхе.
Сабине очекује нешто посебно. Што се Уле тиче, то је сасвим обична ствар. Изле је запањујуће кадра да се уздржава.
Гретел о томе не мисли. Вера нема никакве представе о томе. Марготи то сигурно не изгледа једноставно.
Криста зна шта хоће. Јармила не може тога да се одрекне. Гундула претерује. Нина се пренемаже. Аријана одбија. Александра је управо Александра.
Врони је луда за тим. Клаудија слуша родитеље.
Диди увек хоће.

То су четрдесет и три љубавне приче. Ја сам једном размишљао о томе и имао сам идеју да од сваке од тих реченица, тих четрдесет и три приче, направим стварне љубавне приче, на по пет до десет страна свака. Међутим, онда сам схватио да ипак не бих био у стању да се претворим у четрдесет и три женска лика и да би то могло да остави неке тајне последице и нисам хтео да ризикујем.

Сада ћемо чути само једну композицију која мене инспирише и подсећа ме да кратку причу треба да буде богата разнобојним звуцима, тоновима и да буде квалитетно одсвирана, односно, написана. […]

То је група Гроундатион, они су из Калифорније и они су за мене најбоља реге група која тренутно постоји и ствара, а можда су једна од највећих група која се појавила и стекла неку привлачност која је иста као она коју је Боб Марли стварао и оставио као своје наслеђе у регеу.

То говори да би и моје кратке приче, и сажете и обичне, требало да буду тако фино наглашене ритмом, са сложеним вокалима, са сугласјима свих оних који учествују у причи, а постоји неко опште осећање задовољства, чак и када певају о неким непријатним стварима.

Растафаријанци увек певају против Вавилона. Вавилон је у систему растафаријанаца реч која означава полицију и уопште бели свет, тако да то чујете у регеу да певају. Имате онај дивни живи албум Боба Марија Бабyлон бy Бус, а он су у ствари путовали по Европи аутобус, а Европа је Вавилон и Вавилон је отерао њих у ропство тек када цар Хајле Селасије поново сиђе на Земљу и све их одведе у Етиопију. Свако има право на своје веровање.

А сад један мало чудан писац, надреалиста, Анри Мишо, који доиста има чудне приче које су кратке и заслужиле су да буду у овој антологији. Ево приче која се зове “Чиме се бавим”:

Ретко кад могу да видим некога, а да га не бијем. Други више воле унутарњи монолог. Ја, не. Ја волим да бијем.
Дође тако неки човек у ресторан, седне преко пута мене, не проговара ни речи, остане неко време пошто је одлучио да нешто поједе.
Ево једнога.
Ја ти га шчепам, цап.
Па ти га поново шчепам, цап.
Обесим о чивилук.
Скинем.
Опет обесим.
Па опет скинем.
Ставим на сто, згњечим, угушим.
Онередим га, поплавим.
Оживи.
Исплахнем га, растегнем (почињем да се једим, треба једном и завршити), сабијем га, стиснем, ухватим и ставим у чашу, нападно истресем чашу на под и кажем момку: ‚Донесите ми једну чисту чашу.‘
Међутим, смучи ми се, брзо плаћам и одлазим.

Е, сад, ђаво би га знао шта је он хтео да каже овом причом. Има и прича “Савет младим брачним паровима“, а то је, претпостављам, поучна прича:

Чим заборави какви су људи, човек се препусти жељи да им жели добро. Зато се, зацело, и саветује повремено пребирање, повлачење.
Ко нема жене, само мисли на то да их милује. Ко жену има, милује је, али само мисли на то да је бије. Па добро, нека је бије… само да она то не примети. Међутим, још је боље убити је. После тога ће се све поправити. Осећаћете се срчаније, као да сте управо попушили добру лулу, праву, добру лулу. И она је уосталом, и она ће вас више ценити, сматрајући да сте мање забринути, живљи, љубазнији, јер ви ћете то и бити, то је неизбежно. Али ће можда бити потребно да је поново убијете с времена на време. То је цена мира у кући.
Сада знате. Више не можете узмицати… Уосталом, и она вас убија од првог дана који сте заједно провели. За једну помало осетљиву, помало нервозну жену, то је скоро потреба.

Давид Албахари

Извор: Глиф