Пише: Јанис Варуфакис
Када је Египат затворио Суецки канал на пет месеци 1956, то је изазвало догађаје који су умањили глобалну надмоћ британске фунте, најавили доба петродолара и показали како мала земља може да нанесе озбиљну штету економској сили која ју је деценијама држала у колонијалном положају.
Неки тврде да се Сједињене Државе сада суочавају са својим суецким тренутком. Такво тумачење финансијског утицаја затварања Ормуског мореуза је површно, али је једнако површна и претпоставка да иранска ратна брљотина председника Трампа не може угрозити хегемонију долара.
Сличности између иранског понашања и Суецке кризе су варљиве. Истина је да су и Египат и Иран прекинули снабдевање нафтом затворивши водени пут под својом контролом. Цена енергије је нагло скочила. Погођена су финансијска тржишта, као и најсиромашнији, који увек сносе несразмеран терет високих цена ђубрива и превоза. Али неколико суштинских разлика наговештава да Ормуски мореуз за Сједињене Државе неће бити оно што је Суец био за Британију. Суец је само потврдио банкротство Британије, што је резултат прецизних, промишљених потеза које је једанаест година раније повукла нова светска сила. У децембру 1945, Сједињене Државе су убедиле Британију да прихвати финансијску помоћ, заправо зајам којим ће покрити своје ратне дугове. На тај начин је била запечаћена несолвентност Британије. Суецка криза је, дакле, само потврдила да је бивша империја банкротирала и да више нема империјалну моћ. Сједињене Државе данас нису ни близу тако очајног стања упркос Трамповој неспособности и лошем управљању.
Иако постоји забринутост у вези са приносом америчких обвезница у контексту растућег савезног дефицита и дугова, неумесно је било какво поређење са британским фискалним стресом из 1956. Британска империја никада није успела да успостави огромну превласт фунте, то јест није имала изванредну моћ какву имају Сједињене Државе, које своје дефиците плаћају огромним приливима капитала, који су наличје огромне трговинске неравнотеже између Америке и остатка света.
Данас је неамериканцима потребно око билион долара годишње за куповину нафте од неамериканаца – што је приближно износу америчког буџета за одбрану у 2026. Они морају да продају робу и услуге остатку света да би зарадили доларе за куповину енергије, сировина и америчког оружја. За разлику од свих осталих, Сједињене Државе штампају доларе који су другима неопходни за куповину свега што им је потребно и што желе – а онда на њих пребацују трошкове свога задуживања. Када томе додамо 100 билиона долара неподмиреног глобалног доларског дуга, добићемо јаснију слику трајних и прекомерних америчких привилегија. Британија никада није имала тако нешто.
У том контексту, водећи аналитичари испитују како недавни догађаји – од револуције вештачке интелигенције до интензивирања геополитичке нестабилности – мењају економски и финансијски пејзаж и стварају нове победнике и губитнике широм глобалне економије. Треба имати у виду и ово: мада раст цена бензина погађа већину Американаца, Сједињеним Државама није потребна нафта из Залива да би њихове бензинске пумпе нормално радиле. Британији је 1956. и те како била потребна нафта која је долазила кроз Суецки канал, за њену сопствену енергетску потрошњу и за одржавање пристојног удела страних трансакција у фунтама.
Слична је и прича о банкарским системима две земље. Суецка криза је озбиљно окрњила зараду лондонског Ситија. Седамдесет година касније, банке на Волстриту само у првом кварталу пријављују приходе од трговине од преко 40 милијарди долара; другим речима оне остварују, као и остатак корпоративне Америке, огроман профит захваљујући нестабилности финансијских тржишта која је углавном последица Трамповог авантуризма.
Чињеница да се већина Американаца злопати није важна у свету у коме су америчка хегемонија и богатство америчке владајуће класе обрнуто сразмерни благостању америчких грађана. Управо та противречност је – каква иронија – и омогућила Трампов долазак у Белу кућу.
Затварање Ормуског мореуза не сигнализира крај петродоларског система доминације, али свакако указује на структурне промене које су нужне за удаљавање од америчке хегемоније.
Погледајмо Пакистан, чија се војна власт шепури као кључни посредник између Трампа и иранског режима. Индустријска база Пакистана већ неко време прелази са нафтне на електро-економију ослањајући се на кинеске соларне панеле деноминиране у јуанима. Тај пример следе друге азијске и афричке земље нарушавајући тиме монопол долара. За Сједињене Државе то је већи проблем од малобројних нафтних трансакција у јуанима, а не у доларима (на пример продаја иранске или руске нафте).
Не треба заборавити ни ефекте рата у Украјини. Запленом руске имовине вредне близу 300 милијарди долара и одсецањем Русије од глобалних финансијских токова, Сједињене Државе су послале поруку остатку света: „Данас Русија, сутра можда неко од вас.“ Поруку су примили олигарси земаља непријатељски расположених према Сједињеним Државама, али и у Саудијској Арабији, разним емиратима, Индонезији, Малезији, па и у Украјини.
Сви трагају за заштитом од ризика и налазе је у технолошки напредној и ретко коришћеној платној инфраструктури Кине, коју чине дигитална валута њене централне банке, стално побољшавани систем прекограничног банкарског плаћања и децентрализовани БРИКС систем плаћања (алтернатива неспретном SWIFT-у), па чак и WeChat.
Ниједан од тих догађаја сам по себи не значи опадање моћи долара. Неколико БРИКС+ земаља заправо је повећало своје доларске резерве док је истовремено оклевало са недоларским плаћањима и задуживањем. Али сви ти догађаји заједно, појачани двоструком блокадом Ормуског мореуза, најављују успон алтернативне финансијске архитектуре ван контроле Сједињених Држава, у којој је Европа спектакуларно неважна.
Дакле, мада ирански рат није америчка Суецка криза, могао би лако постати америчко Галипоље. На том полуострву у Дарданелима Британска империја је 1915. направила кобно погрешну процену – потценила је жилавост ослабљеног турског режима, преценила сопствени војни капацитет и демонстрирала невероватну стратешку конфузију. Звучи познато.
Извор: Project Syndicate
Превод: Славица Милетић/Пешчаник
