Пише: Бранко Кукић
Било је то једне недопеване године када се младићство – то животињство, како је рекао Растко Петровић – непрестано заборавља. Онако као код песника Изета Сарајлића – близу у даљини. Наш друг Амиго јавља преко друга Генија званог Геније да се у биоскопу у граду П. у четири после подне приказује филм у коме играју Ален Делон и Лино Вентура. Бекство из гимназије која је радила само после подне. Када Амиго јави да игра Ален Делон, онда је посебно изражена паника у граду, јер је он био дубоко убеђен да је Делон главни човек Града, нешто као Гари Купер, тачно у четири.
На вратима је кинооператер, разводник, покретна благајна, уметнички случај нико други него монструозни, неумољиви, сурови Радован Аждаја. Иако није имао више од четрес кила, иако је био у озбиљним годинама, гледао је очима које су му биле ту негде иза ушију. За Радована Аждају је кружило уверење да је боље да те погледа ласер (који тада тек био измишљен) него Радован. Његов поглед је био неки облик брзог замрзавања (иако тада у Србији није постојао замрзивач).
Пре подне тог кобног дана, Амиго и Геније (пошто су по професији били беспосличари) скупили су по принципу жицкања, у преводу просјачења, кинту за карте. Јер код Радована Аждаје је важила девиза – “Част свакоме, вересија никоме”.
У сали смо Амиго, Геније, Раде Роки, Стамат, Батан Ђеровац, Дуле Лари, Рашо Клемпо, ја и једна мала, која је повремено у мраковима биоскопске сале (у тим најлепшим мраковима једне младости) била “слатка испомоћ”.
Радован Аждаја пре укључивања машине лепо каже: “Немој да сам осетио дим”. Дакле, неспоразум на почетку, јер сви пушимо, а пуши и она мала.
У првом реду седи – сâм – Рашо Клемпо, најугледнији тапкарош тадашње Југославије. Почиње загревање. Геније пита: “А зашто Рашо Клемпо увек седи у првом реду, а не зна да чита?” Батан Ђеровац одговара: “Рашо воли да разговара са глумцима”.
Почиње филм. Пише: “Јутро”. Милена Дравић, Љубиша Самарџић и екипа. Јаој, мајко, још црно-бело усред белог дана… Амиго први реагује: “Људи, па ово није Софија Лорен!” Геније, као сваки геније, дречи: “Радоване, комбекни паре!” Стамат устаје и каже: “Најо галерија!” Тај израз је у Граду П. била порука да те нико не шеви два посто, да немаш никаквих изгледа у било ком смислу и правцу.
Тако сам – међу том генијалном џентријом, међу тим високообразованим претечама наше савремене филмске критике – први пут у животу видео филм Пурише Ђорђевића.
НЕШТО ЈЕ ПРЕД ВРАТИМА
Када сам – преко те величанствене гимназијске биоскопске сеансе – ушао у ту мутну црно-белу воду, осетио сам да се нешто спрема. Све је мирисало на неку револуцију: нису више број један Ален Делон и екипа, него је замирисала нека чудна опчињеност, жеља, нејасна потреба за нечим недовољно јасним а успламтелим. Имао сам тада потребу да искочим из коже. Осетио сам да је нешто пред вратима моје узавреле, узрујане и сулуде младости. Као да је пала среда у суботу. Преко Пуришиних филмова сам осетио да се “нешто спрема”. Засићени вестернима, прокуживши фолове партизанских ваћарења, Мерлин Монро више није жива, Битлси и Стонси надиру. Ми у души такође – надиремо.
И тада Пуриша Ђорђевић одиграва главну улогу у мом лепом несрећном младићском животу.
РАТ У КОМЕ САМ БИО ПОСЛЕ РАТА
Нема лепшег рата него у филмовима Пурише Ђорђевића: мала варош, Немци, четници и партизани, Чачак у првом плану, успомена на чачански предратни куплерај, на биоскоп у Креновом хотелу, лепа музика, избеглице предреволуционарни Руси (ту је и Леонид Енвалд, ујак Марине Влади – жене Владимира Висоцког – који живи са две сестре подједнако), у филмовима лепи и млади глумци и глумице, Мија Алексић ту негде онакав како га бог дао, мало љубавног шмековања, споредно пушкарање – да те бог милује.
Али ипак рат. Као устаљена људска појава, за Пуришу рат није – епопеја. Рат је за њега просто једно пролазно стање: обување-изување. Он у филмовима прати ратне делиће, утицаје на свакодневни живот у коме се пуцњава, гунгула, скитарање преламају као црна слика душе. За разлику од оних који рат схватају као пораз и победу, Пуриша је то схватио као паралелни свет. Питање да ли се у рату гине за њега је општа појава: гине се као што се иначе гине у животу.
Његови ликови живе и у рату. Живот у рату је процес у коме нема дана без метка. После свега долазе припреме за мир, а у миру се живи док не дође – рат. У Пуришиним филмовима све је оптимизам, рајско насеље, све је ведро и весело, као код Хенрија Милера у његовим романима. Све је ту једноставно: у рату се припремаш за нормалан живот са изласцима и заласцима, са одласцима и доласцима , ту су очекивања и растанци заувек, срцоломна надања и душебрижна веровања. Пуришина је теза једноставна – сунце излази или не излази. Пуриша једноставно не прелази границу могућег. То је суштина његове филмске физике и метафизике. Али догађа се да његова физика понекад пређе у психологију, када се стварност дубоко закопа у личностима. Због тога су његови филмски ликови у унутрашњем ратном стању. Чини се да су увек испред строја за стрељање. Шта да се ради – видите ли да је рат?
ПУРИШИНО ГЛУМАЧКО ЈАТО
За Пуришу Ђорђевића живот није био проблем који треба решити, него мистерија и игра које треба доживети. У том доживљавању живота снимио је неколико филмова који су променили нашу кинематографију, са својим омиљеним глумцима Миленом Дравић, Љубишом Самарџићем и Драгом Чумом. Једном сам му давно – када смо се упознали – најозбиљније казао да су његови филмови утицали на моје формирање и однос према уметности, а он ми је рекао: “Ма пусти, Бранкић, то сам се ја зајебавао”. Можда је, рекавши ми то, и био искрен, али чињеница да је снимао филмове и писао књиге са неком тешко схватљивом лакоћом, уносећи у оно време у филмове велике новине, што нимало није лако. Поготово у времену соцреализма, црног таласа и комунистичких калупа, шаблона и кокодакања. За “Градац” – у коме је објавио три књиге – почео је да пише књигу о свом погледу на Ужичку републику и снимио је пола новог филма Уста пуна земље. Иако је то остало незавршено, за паметног човека доста. Пуриша је за мене увек био чудо од детета!
Драго Чума. Ако пажљиво пратите Пуришине филмове, приметићете да један глумац има важну улогу у тим филмовима. То је Драго Чума. Када се он појави, филм добије један чудан заокрет – уместо чудан могло би се рећи чуман: Чума је у тим филмовима неки облик катарзе. Али он у Пуришиним филмовима представља – симбол. Када се појави, Чума својим изгледом, карактером и својом улогом помери читаву радњу филма. Та пометња је, у ствари, стил Драга Чуме. Између њих двојице постоји нека чудна повезаност која је одраз њихове личне блискости. Због тога су Чумине улоге у тим филмовима облик неке тајанствености, која се може назвати малим филмом у филму. Чума је ту увек деликт, случај, преокрет или је нека загонетка. Једном приликом је, наводно, један амерички продуцент – гледајући ондашње наше филмове – рекао да је Драго Чума једини наш глумац који би могао да игра у холивудским филмовима. У ствари, Чума је глумац препун свега, само је у питању тренутак пражњења његовог глумачког силоса.
Милена Дравић. Чачани, ти овејани мангупи, написали су на тек окреченом зиду чачанске кафане “Цар Лазар” овај графит: “Нема више таквих фрајера, нема више таквих дама, Дравић Милена и Николић Драган заувек у нама!” У Пуришиним филмовима све се окретало, обртало, савијало и увијало око те глумице. Све што је одиграла у Пуришиним филмовима свело се на трагично стање живота. О, како је то узвишено подносила и носила! У тим филмовима ликови које је глумила били су основа свега онога што је, упркос трагедији, горело у жељи за животом. Судбина њених ликова у тим филмовима изражава све оно што вас слама у животу: све се обрће у кругу те судбине, све је љубав и усуд, све је растанак одмах после састанка, јер нема времена за било шта између.
Љубиша Самарџић. Кад га човек види, личи му на некога ко одлази или се враћа из неке битке. Спреман је на све, као да га је обучавао Пуриша Ђорђевић. У његовим филмовима Љ. С. је показао кураж и снагу универзалног типа Џемса Стјуарта и Марчела Мастројанија – окрутан и суптилан. Пуриша је то препознао, па су му улоге биле посебне у смислу да је “глумио живот сам по себи”. Никада нисам видео такву глумачку лакоћу, једноставност и припадност самом себи. Мислим да је Пуриша успевао да глумцима пружи неограничену слободу јер је за њих писао животне, јасне, свакодневне и готово комичне дијалоге.
Пуриша је за то био мајстор. А такви дијалози управо том једноставношћу доводе глумце у тачку потпуног срастања са темом његових филмова. У једном филму Љубиша пита Милену: “᾿Оћеш се јебеш?” Она одговара: “Молим!?” Љубиша пита: “Како се зовеш?” Милена одговара: “᾿Оћу”. – Какав шармантан мајсторски штос! У ствари, такви су сви Пуришини одговори на најважнија питања живота.
А сада да чујемо песму Примо аморе коју пева Карло Бути у филму Гангстерска сахрана Абела Фераре.
Извор: Време
