Пише: Антон Павлович Чехов
Пре неки дан сахрањивали смо младу жену нашег старог поштара Слаткоперцова. Кад покопасмо лепотицу, ми, по обичају наших дедова и отаца пођосмо у пошту да… учинимо помен — њеној души.
Кад изнесоше на сто палачинке, старац-удовац се неутешно заплака и рече:
— Палачинке су исто онако румене као и покојница. Исто тако топле! Исто… као две капи воде!
— Да — сложите се учесници помена — покојница је доиста била лепотица… Жена да јој пара нема!
— Да… Сви су се дивили кад би је видели… Али, господо, нисам ја њу волео због њене лепоте нити због добре нарави. Те две особине својствене су женској природи уопште и сретају се доста често у овом свету под сунцем. Волео сам је због њене друге душевне особине. А, наиме: волео сам је,
покојницу, бог јој дао рајско насеље, зато што је и поред живог и несташног карактера своме мужу била верна. Била ми је верна, без обзира на то што је имала само двадесет, а мени ће ускоро равно шездесет! Верна је била мени, старцу! — Ђакон, који је био на подушју, значајно мукну и кашљуцну, и на тај начин изрази своју сумњу.
— Ви значи, не верујете? — упита га удовац.
— Ама није да не верујем — збуни се ђакон — већ онако… Данас су младе жене и сувише, знате… Рандеву, соус провансал…
— Ви сумњате, а ја ћу вам доказати! Ја сам код ње подржавао верност према себи на разне начине, тако рећи стратегијским методима, нешто слично фортификацији. С обзиром на моје држање и лукави карактер, моја жена није могла ни у ком случају да ме превари. Јер ја сам лукавство употребљавао ради чувања моралне чистоте своје брачне постеље. Ја знам извесне речи, сличне лозинки. Изговорим те речи и… готово, могу мирно да спавам. Што се тиче верности…
— А какве су то речи?
— Сасвим просте. Ја сам раширио по граду лажан глас. Ви га сигурно знате. Говорио сам сваком: „Моја жена Аљона живи с нашим шефом полиције Иваном Алексејичем Залихватским.” Било је довољно само то рећи… Нико жив није имао смелости да се удвара Аљони, јер се свако бојао шефовог гнева.
Кад би је видели, одмах би се склањали да не би Залихватски нешто помислио. Хе-хе-хе! Јер ко би се закачио с тим бркатим анатемњаком, рђаво би се провео… пет пријава ће написати санитарној инспекцији. Ако, на пример, види твоју мачку на улици, направиће записник да ти је стока лутала по граду.
— Значи, ваша жена није живела с Иваном Алексејичем? — отегосмо ми сви углас запањено.
— Не, то је било моје лукавство… Хе-хе… Шта кажете, зар вам нисам вешто подвалио, омладино? Е, у томе и јесте вештина!
Прођоше једно три минута у ћутању. Седели смо и ћутали, осећали смо се увређени и осрамоћени што нас је тако лукаво насамарио овај дебели старац црвеног носа.
— Па, даће бог, оженићеш се ти и други пут! — прогунђа ђакон.
Извор: Феномени
