Пише: Ранко Рајковић
Док чекамо резултата пописа из неких извора јавности се шаље порука да они ни на што неће утицати. По правним стручњацима блиским бившој власти постојећи Устав нас је пописао за сва времена. Ми се можемо мијењати, ослобађати страха, освајати слободе, саопштавати ко смо, одакле долазимо, куда идемо али то не може утицати на Устав који нас је заувијек разврстао и класификовао према интересима једне посрнуле партије. Могу да долазе нове генерације, да раскринкавају старе лажи, да усвајају и примењују демократске инструменте, да окончавају разне експерименте с народом и државом које је постојећи Устав омогућавао али то, како кажу „експерти за Устав“, не може утицати на промјену Устава.
Постојећи Устав је документ строго партијског типа. Донио га је ДПС који је прво себи приписао право на вјечност па тек онда и Црној Гори као наводно својој творевини. Постојећи Устав је требао да послужи као подупирач вјечној владавини ДПС-а. У том циљу владајућа партија упорно је тражила, потенцирала, продубљивала разлике међу становништвом Црне Горе дијелећи га на патриоте и издајнике. У ранијим временима тога је било неупоредиво, неупоредиво мање. Партија је ширила атеизам нудећи смијешне друштвене шароликости невјерујућем народу у виду СКОЈ-а, ССРН-а, ССО-а, УСАОЈ-а, ОКСК, МЗ…. Као наследница тих организација уз атеистички активизам ДПС се почео бавити језиком и историјом, прецизније кренуо је у систематско сраспарчавање јединственог језика и јединствене, реалне историје. Вјештачки створене разлике владајућа партија је унијела у Устав с намјером да одржи хибридни систем грађанин гласач- владајућа партија- држава Црна Гора и обезбиједи сигурност свом властодржству пред надолазећим промјенама.
По њиховом систему држави се не може приступити осим преко партије. Отишло се толико далеко да по партијској мјери грађанства није се могао признати за грађанина нико ко претходно не би подржао Програм владајуће партије и њених коалиционих партнера, односно партија мањинских народа. У том програму доминира шупља фраза о мултикултуралном и вјерском складу као основи грађанског бића Црне Горе. На том принципу створена је високооперативна хибридна већина која је омогућавала одржавање апсолутистичке власти и лагодност управљања државом на свим нивоима уз обавезујућу примјену одређених упутстава која су стизала од Западних партнера. Запад је подржавао тако насталу паперјасту творевину. Запад није морао слати чак ни своје високе дипломате да се сликају са врхом ДПС власти. Исплативији им је био један нижеразредни службеник у Подгорици и факс машина преко које је упућивала папире које су читали високи ДПС функционери представљајући их као курс и успјехе црногорске спољње политике.
Што се тиче унутрашње политике Запад ју је великодушно препустио диктатору и његовој партијској камарили. Рачуница Запада је била јасна. Што се више раздора направи у држави тим ће она бити мање способна да буде држава. Само због увећавања раздора у друштву ДПС се показао као кредибилан партнер Западу. Због беспоговорне послушности западним инструкцијама Црна Гора се није либила ни да промијени стандарде унутрашње политике. Иако ју је Европска Унија упозоравала да то не ради Црна Гора је претјерано сервилно потрчала у Вашингтон да 2007. године потпише закон са САД-ом о имунитету и неизручивању Америчких држављана и војника Међународном кривичном суду за ратне злочине. За то вријеме је на сва звона причала о ратним злочинима. Ко зна какви су договори о учешћима у рату са наших простора претходили том америчком. Ко зна кога су уцјењивали, штитили, фаворизовали.
У тако скројеној држави обављен је попис становништва 2011. године. По писању ондашње штампе многима службеницима државних институција зависио је останак на послу од тога како ће се они и њихове породице изјаснити на попису , односно како ће одговорити на питање којим језиком говоре, које су нације и које вјере.
Попис из 2023. године показаће колико се чега промијенило у политичком систему инсталираном од стране Запада. А свједоци смо да се много тога промијенило за последњих 12 година. У Европи и Свијету се десило штошта трауматичног, а ми колико год да смо мали, послушни и понизни, колико год да смо недорасли слободи, правди, једнакости и демократији ипак не можемо остати мимо свијета.
Изблиза сам пратио и писање и доношење Устава Црне Горе. У понечему сам чак и учествовао. Далеко од намјере да било што по том питању износим или коментаришем сјећам се једне реченице често изговаране у ужем кругу уставописаца. Гласила је „Заковаћемо то у Устав“. И заковали су. Устав је изашао из ковачнице. Устав се ослањао на закивке и разломке.
Устав је за своје основно обиљежје илити норму усвојио разломак 3/5 – три петине који је заштићен на више нивоа. Ако би се којим случајем прескочио један ниво, препрека би се појавила на новом нивоу, па опет на новом нивоу. Могао је наш Устав добити обиљежје и у 4/5 – четири петине или у 5/7 – пет седмина. Било је довољно средстава, метода и гласова да сваки замишљени разломак уђе у Устав и постави се као непремостива препрека било каквим његовим будућим промјенама. Умјесто у Скупштини Устав је прављен у Ковачници. Владајућа партија је у Устав закивала разломке. Примјера ради захваљујући вјештини партијских ковача могло се у Уставу отићи корак даље односно усвојити одредба од 5/7 – пет седмина што би значило да само уколико се 71% становништва Црне Горе са правом гласа на референдуму изјасни да се нешто може промијенити у Уставу онда би се то могло и промијенити. То је био први корак. У другом кораку појавила би се још већа препрека промјени Устава.
У тоталитарном духу ондашњег режима и механизама који су му стојали на располагању (крађе, фалсификати, поткупљивања, застрашивања) могло се комотно изгласати да је за промјену партијског Устава потребно обезбиједити 7/9 седмодеветинску већину, односно да само ако 78% грађана изашлих на референдум подржи промјену Устава, Устав је могуће и промијенити. Наш устав је капсулиран и комплет блиндиран духом тоталитаризма.
Циљ је био да оно што је тада у Устав ушло, односно у Устав заковано или с Уставом спојено није могуће раздвојити ма колико логика, чињенице и живот доказивали да су то неразумни и антидемократски спојеви који коче развој и наносе штету укупном друштву. „Правни експерти“ који се поносе и позивају на заковане дјелове Устава претварају се у нове инквизиторе. Ко би нормалан обновио инквизиторску праксу. Коме је потребно да ислеђује људе и од њих изнуђује признања да су издали Уставни идентитет и Уставни патриотизам. Да им се по Уставу доказује да немају право да говоре језиком којим говоре, да нијесу вјере и поријекла којег су.
Правни „стручњаци“ бивше власти нас убјеђују да је Устав вакцинисан против било какве промјене. Запитајмо их чему је онда уопште служио попис становништва. Да се представимо као безоблична маса? Да се одрекнемо својих индивидуалности? Да останемо заковани у њиховом партијски вакцинисаном Уставу?
Што представља човјек коме понизите, фалсфикујете, одузмете име, вјеру и језик. По схватању наше доскорашње власти и њихових „правних експерата“ обезличен и застрашен човјек постаје мултикултурални грађанин Црне Горе.
О лудости, бескрајна лудости када ће ти доћи стварни крај? Када ћемо унормалити политичку сцену? Основни предуслов за грађанина је да буде нормалан. Лудост не може добити право грађанства. И Његош нас је томе учио. Подсјетимо се његових стихова „Закон погазише….Забацише владу и државу за правило лудост изабраше“
Када ће се ако не послије пописа влада и држава уозбиљити и људима вратити право на име, вјеру и језик? Право на индивидуалност, одржање и његовање породичних и традиционалних вриједности.
Иако је сваки појединац у попису становништва прецизирао и својеручним потписом потврдио којим језиком говори, којој вјери припада и које му је етничко поријекло правни „стручњаци“ кажу да за Устав Црне Горе то ништа не значи. Може ли наш Устав остати изван и изнад наших живота. Колико дуго ће му закивци и разломци гарантовати такав комодитет и недодирљивост? Који уставни разломак (проценат) нам је потребан да би се могло саопштити, на примјер, којим језиком говори већинска Црна Гора?
На који начин смо дошли до оваквог Устава. Како смо га уопште успјели обложити толиким слојевима заштите?
Када се из математике разломци преселе у музику постају ноте. Када се из нотног писма преселе у политичко писмо постају заповијед. Ми-рно, Ми-рно, одјекује из Устава. Под том заповјешћу се ћути, не трепће, чека и крепава све док се преко ланца комади не да Во-љно!
Устав је преко разломака, односно процената и нота у себи заковао беспоговорну послушност тада важећем идеолошко-правно-војничком дрилу једнопартизма.
Да би се избјегла и сама помисао на могућност било каквих промјена и демократизације друштва требало је пронаћи модел по коме би некадашње Ћоре Кутије биле замијењене нечим још сигурнијим. Решење је пронађено у закивцима и разломцима односно неодвојивим уставном спојевима. Уз то су додате и препреке које се неће само у Уставу већ и у другим законима изнова постављати слободи и демократији како у новој Влади, тако и у новој Скупштини, и у новом попису становништва.
Важно је схватити да људи не живе у Уставу који је прописала Црна Гора, нити у држави Црној Гори коју могу уређивати коришћењем свог бирачког права. Људи живе у свом језику. Њихов језик не подлеже ни разломцима ни процентима ни бесмисленим Уставним формулацијама типа службени језик и језик у службеној употреби. Њихов говорни језик је дио културе њиховог унутрашњег бића. То унутрашње језичко биће власт можда може идеологизовати политиком али га не може преправити и поништити Уставом. А власт је управо то урадила. Донијела је Устав на идеолошкој основи који је поништио до тада јединствени језик.
Да би се успоставио идеолошко дисциплиновани Устав претходно је морала бити уништена гласачка кутија.
О уништеној гласачкој кутији у следећем наставку.
