Пише: Ранко Рајковић
Суботом купујем „Политику“. Куповао бих је због облика слова и да нема суботњег културног додатка. Куповао бих је из естетских разлога упркос утањеном квалитету. Купујем је јер јој се заглавље није мијењало 120 година. У тренутку ми се учини да Политикино заглавље Борхесовским духом укрсти мој поглед са погледима из давно склопљених очију људи на чијим смо се дјелима књижевно и интелектуално васпитавали. Уз то осјетим и блискост са четири генерације моје шире породице које су, свака у својим датумима, гледале исту слику прелиставајући и читајући исту новину. За неке могу и претпоставити које су текстове ишчекивали и на којим су се странама најдуже задржавали.
Распоред вијести у „Политици“ је устаљен. Не мијења се деценијама. И даље се чланци налази на својим давно одређеним и по садржајима резервисаним мјестима што је веома битно старим слабовидим, заборавним, деконцентрисаним читаоцима који старе заједно са својом новином.
И да нема оног другог само због њих „Политика“ заслужује наклон и поштовање. Кад год погледам у стилизовано заглавље „Политике“ схватим да Арт нуво (обратите пажњу на слику фонта из 1900. године) лијепо пристаје ћирилици. Прикладно би било видјети и друге натписе на ћирилици у стилу арт нувоа. Привукли би нам пажњу, оставили умјетнички утисак и интимизирали нас с прошлошћу.
Занатлије, трговци, виноградари, пчелари, кафеџије, фотографи, брице, мондискиње и остали предузетници требали би их више користити. Вјерујем да би њихове услуге и производи подржани колективно подсвјесним имали већу прођу и да би код пролазника, туриста, купаца побуђивали везе с оном прошлошћу од које нам бива топлије око срца.Корисно би било да о умјетнички-идентитеским наступима оваквих врста надлежни поведу рачуна.
Могли би их афирмисати преко симболичних пореских олакшица онима који би их користили и ревитализовали. Оплеменимо садашњост документовањем духа прошлости. Популаришимо арт нуво стил и слична културна и умјетничка наслеђа, да нам заглавље „Политике“ не остане усамљено.
