Пише: Ранко Рајковић
Велика је разлика између прича о природи које човјек слуша на телевизији и прича које му о самој себи природа исприча на лицу мјеста. Док нам се биће природе искрено и спонтано исповиједа, телевизија нам природу представља као свог главног фаворита припремљеног за наступ на међународном туристичком такмичењу гдје се додјељују признања и медаље. Телевизија промовише природу у складу са усвојеним програмским обавезама и патриотско-едукативним задацима.
У телевизијским представљањима природе Црне Горе доминирају површности и помодности. Телевизијске емисије су пуне вишегласних пјевушења и фалширања. Речник је испразан. ТВ уредници, режисери, сценаристи, наратори труде се да природу Црне Горе украсе са што више метафора. Тако накинђурену уз здравице и пјесме изводе је пред камере и предају гледаоцима као што сватови предају невјесту младожењи. Ритуал прати обавезна порука да дуго и складно живимо у заједници с природом, да се међусобно уважавамо, чувамо и испомажемо.
Зато када гледате емисије о природи мој вам је савјет да до крајњих граница утишате или посве искључите тон чиме ћете се ослободити заморних обичаја. Пратите слику и неометани звуком из студија осјетите природу која вам се представља у својој сржи. Сачувајте интиму личног доживљаја и спознавања природе.
Људи задужени да на телевизији говоре о природним љепотама Црне Горе углавном не желе да направе отклон и одмакну се од самоувјерених посматрача и театралних описивача природе. Иако не би смјели често се с великом страшћу уживе чак и у улоге предлагача, судија, визионара с природом повезаних. Таквим поступцима себе искључују из природе. Пропуштају шансу да природи приђу духом хаику пјесника у чијој свијести је дубоко усађено супостојање са природом. Нашим промотерима природе није важно да буду дио природе. Они само држе до сопствених инспирација о природи као задатој теми.
Представљања предјела, пејзажа, крајолика, екосистема прате једне те исте реченице и излизане метафоре којима се игнорише животност природе, вулгаризује њена динамичност, одузимају јој се радости и љепоте упознавања, зближавања и будућих састајања. Телевизијска природа се пакује у једнообразне ланч пакете са самолепљивим етикетама. Дијели се постројеним потрошачима који послушно, у реду чекају да приме своју дозу задивљености коју ће попрати обавезујућим ускликом „овога ниђе нема“.
Као што је човјек неизбјежан детаљ природе и времена тако би заузврат природа и вријеме требали постати незаобилазан дио човјекове свијести. Природа, предио, простор, вријеме дио су нашег ума. И када смо далеко од идиличне слике коју често називамо нетакнутом приписујући је природи и када су иза нас прохујала времена која повезујемо са успоменама и пролазношћу не смијемо заборавити да супостојимо са њима.
Због повезаности с природом и њеним временским токовима, немојмо пристати да наступамо и дјелујемо одвојено, као посматрачи и као објекти посматрања, на чему инсистирају ТВ емисије, туристички водичи, флајери, билборди, спотови, наградни конкурси, школски писмени задаци итд..
Пишући прије десетак година текст за једну богато илустровану фотомонографију о Црној Гори намијењену енглеском, француском, њемачком, руском говорном подручју опредијелио сам се за приступ природи различит од оних који су до тада били публиковани. Био је то и услов мог ангажмана. На другим језицима су се таква представљања природних и културних љепота Црне Горе показала успјешним. У самој Црној Гори нијесам имао среће са сличним покушајима. Разлог је што сам своје писање свјесно лишио израза типа јединствени визуелни доживљај, непоновљива атракција, задивљујући предио, тајанствени храм природе, божанствена, неодољива, аутентична, дивља, исконска, бајковита љепота, скривени драгуљ, горско око, суза Европе..итд
Деформисан професијом метеоролога нијесам писао о зорама и сутонима, кристално чистој и азурно плавој води, шумећим таласима на златној пјесковитој плажи, о чаробно миришљавом шумском покривачу, планинама које својим врховима парају јата јездећих облака, снијежним бјелинама, каменом катунском мору. Повезивао сам природу, човјека, вријеме, меридијане, истраживао културне везе, приливе и протоке знања, путеве новца из царских ризница, улоге библиотека, упознавања на даљину.
Када сам по професионалној обавези требао представити климатске особине и метеоролошке параметре подручја нијесам посегао за табеларним приказима годишњег хода температура ваздуха и количина падавина. Нијесам писао о јачини и учесталостима праваца из којих вјетрови дувају, нити се позивао на Ружа вјетрова коју у 90 % случајева медији стављају у погрешан контекст.
Приклонио сам се везама природе, времена и човјека. Занимале су ме њихови међуодноси, узрочности и промјене. Окористио сам се управо ситуацијама које те везе откривају, потврђују и оглашавају. Оглашиваче сам препознао на неформалном, поетском мјесту.
Да проникнем у дубоке и нетипичне везе природе, времена и човјека између осталог помогао ми је и велики пољски пјесник Чеслав Милош. На једном мјесту славни нобеловац цитирао је, за своју душу, стихове мало познатог пјесника Јануша Шубера.
Послије првог читања Шуберови стихови ми западоше за око. Након следећих читања угнијездише се у мом уму. Обраћали су се природи, времену и човјеку из мени необично блиске и садржајне перспективе. Потврдили су ми утканост професије. Отклонили сумње у истрошеност одређених описивања. Показали да се вјечност природе и времена могу одразити у једном човјековом залогају. Стихови су ми развили дубоку поетску саосећајност са природом, временом и човјеком у знаку чијег тројства наслових овај текст.
Када познати пјесник цитира стихове такорећи непознатог пјесника не часите ни час. Читајте цитираног пјесника макар вам та препорука долазила од једног доконог метеоролога попут мене. Додатни разлог за читање је што Јануш Шубер почиње да објављује пјесме у четрдесетим годинама свога живота (риједак случај у поезији), што је дио пјесама уништио (не баш уобичајена појава код пјесника) и што су му збирке пјесама објављиване у минималним тиражима (изузетно риједак примјер за добре пјеснике).
Ево прилике да се упознате са односима природе, времена и човјека кроз стихове пјесме „Певање петлова“ Јануша Шубера.
ПЕВАЊЕ ПЕТЛОВА
Певање петлова на промену времена :
Испод модрог облака модра језгра шљива
С пепељастим наносом и лепљивом напрслином –
Слатким крастама прљавог јантара.Језик покушава да изглади храпавост коштице
И године пролазе. А она и даље рањава непце
Обећавајући да ће дотаћи срж – дна оног дана
Кад петлови буду певали на промену времена.
