Пише: Ејал Вајцман
Превод: Милош М. Милојевић
Есеј о уништењу Газе
Конвенција о спречавању и кажњавању злочина геноцида из 1948. године набраја пет аката који конституишу геноцид онда када су почињена са намером да се у целини или делимично уништи једна група. Прва два су масовно убијање или наношење тешких телесних или душевних озледа. Четврти и пети односе са на прекидање биолошког континуитета групе. Трећи забрањени акт, одређен трећом ставком Другог члана конвенције, забрањује „намерно подвргавање групе животним условима који треба да доводу до њеног потпуног или делимичног уништења“. То упућује на индиректне облике убијања, оне који нису усмерени против људских тела већ окружења које их одржава. Довољни „услови живота“ захтевају зграде, болнице, друштвену инфраструктуру, санитарне и водоводне системе, електричну мрежу и пољопривреду. Намерно уништење или деградација ових структура поткопава могућности људи да преживе, водећи према споријим и мучнијим облицима уништења.
Идеја да саграђено окружење одређује услове живота групе призива модернистичко разумевање архитектуре, преовлађујуће у време када је пољско-јеврејски јуриста Рафаел Лемкин увео и одредио реч „геноцид“ у својој књизи из 1944. године Axis Rule in Occupied Europe (Осовинска власт у окупираној Европи). Модерна архитектура нуди прорачунавање и унапређивање услова живота. Основе градова положене су у складу са принципима старања о јавном здрављу, и куће, према Ле Корбизијеовој знаменитој дефиниције, су „машине живљења“, утаначене да увећају доступност биолошких неопходности – топлоте, хигијене, протока ваздуха, хране па чак и полне репродукције.
Architects’ Data (1936), дело немачког модернистичког архитекте Енста Нојферта (Neufert), још увек користе архитекте тражећи најпогодније димензије за кухиње, спаваће собе па чак и клупе у парковима. Двадесетих година 20. века Нојферт је био асистент Валтера Гропијуса, директора Баухауса. Касније, за рачун Нацистичке партије, надгледао је стандардизацију немачке грађевинске индустрије, која се највећим делом користила робовским радом. Неколико дипломаца Баухаусa пројектовало је концентрационе логоре.
Ројтерс: Израелска кампања да се Јужни Либан одсече од остатка земље и претвори у „тампон зону“
Намерно деградирање услова живота обрће циљеве модерне архитектуре од поспешивања живота до произвођења смрти. Лемкин је одредио геноцид као нешто усмерено према „уништењу кључних основа живота националне групе“. Размишљао је о начину на који су нацисти видели јеврејска гета и логоре за робовски рад као о средствима спорог, посредног истребљења. Али такође је био свестан колонијалног порекла ових начина уништења. Иако су се свугде на колонијализованим територијама непосредно одигравали масакри, споро, посредно убијање је чешће био начин уништења урођеничких група. Лишени својих предачких станишта, одвојени од земље од које су зависили за опстанак и извођење ритуалних пракси, принуђено да се смести по резерватима, урођеничко становништво било је уништавано како би се ослободила најбоља земља за европске насељенике.
Две и по године након 7. октобра 2023. године највећи део Појаса Газе – градови, избеглички логори, школе, универзитети, џамије, здравствена инфраструктура, пољопривреда, бунари и само тло – уништени су или су затровани бомбама, артиљеријским и тенковским гранатама и деловањем инжењеријских снага. Најсистематичније уништење изведено је уз помоћ булдожера Де-9 које производи америчка компанија Катерпилар. Ове џиновске оклопљене машине заривале су своја сечива у тло, разгртале поља, секле воћњаке, сравњивале куће, разносиле путеве и преоравале гробља. Плима разарања кретала се од ограде постављене око Појаса Газе, гурајући Палестинце унутар енклаве ка ономе што је израелска војска означила као „безбедна подручја“ и „хуманитарне зоне“, иако ту није било ни безбедно а ни хумано. Ови пренатрпани обалски градови, као што је Ал-Маваси, са својим голим пешчаним динама, били су без смештаја, здравствене заштите или других неопходних делатности, и били су непрекидно бомбардовани и ваздуха и нападани са копна. Булдожери су претворили пољопривредно богату земљу источне Газе у једнобојну пустињу издробљеног цемента помешаног са жућкастим тлом ове области. Читави градови као што је Рафа, вароши попут Беит Хануна и избеглички кампови попут Џабалије били су збрисани. Када су зграде бомбардоване или уништене булдожером њихови остаци – пластика, жице, растварачи, изолациони материјали, азбест – испуштају токсичне хемикалије у тло. Неке бомбе продиру у дубину тла пре него што експлодирају и отпуштају тешке метале или металоиде – попут уранијума, олова или арсеника – дубоко испод површине. Многе од ових супстанци споро се распадају и утицаће на састав тла деценијама. Живописни крајолик претворен је у оно што је израелски генерал Гиора Еиланд описао као место „где ниједно људско биће не може постојати“ (‘where no human being can exist’).
Лемкин је разумео да услови живота не укључују само инфраструктуру која омогућује одржавање биолошког постојања већ и ону која одржава друштвени и културни континуитет: верске зграде, школе, библиотеке, топосе наслеђа. У Гази већина ових објеката такође је била систематски уништена. Конвенција о спречавању и кажњавању злочина геноцида ратификована 1948. године није споменула „културни геноцид“, иако је Лемкин заговарао да га је потребно укључити. Читави одељци остављени су изван садржаја конвенције. Империјалне силе као што су Британија, Француска, Белгија и Холандија, које су покушавале да потисну антиколонијалне устанке, желеле су да геноцид буде одређен на онај начин да не ограничава њихово деловање. Насељеничке колонијалне државе – Аустралија, Сједињене Америчке Државе и Канада – које су уништавале физичко наслеђе, културе и језик урођеничких народа такође су имале приговоре. Али културни и биолошки живот нису одвојени домени када је посреди национални опстанаk. У Гази систематско разарање окружења – поља, извора воде и рибарске индустрије- уништава способност друштва да се прехрањује. Напади на школе и џамије умањују способност друштва да се организује и обезбеди узајамно старање којим би се ублажиле најтеже последице несташице. Ови напади, тако, поспешују изгладњивање. Истовремено уништење једног домена појачава озледе изазване уништењем другог.
Тринаестог октобра 2023. године, шест дана након напада Хамаса на израелске насеобине и базе око Газе, Израел је наредио евакуисање Газа ситија, шаљући Палестинце са севера Појаса Газе према јужног граници енклаве са Египтом. Документи које је припремила израелска Обавештајна управа (Ministry of Intelligence) и који су постали доступни извештачима онлајн часописа +972 објашњавају разлоге за ово: препоручује се потпуно истеривање Палестинаца из Појаса Газе на египатски Синај, образлажући да би то „донело позитивне, дугорочно стратешки повољне исходе по Израел“. Уништење услова за живот било је спроведено са наумом да убрза истеривање становника Газе. Највећа кампања у историји ваздухопловних бомбардовања надносила се као ватрени тепих од севера према југу.
Амит Сегал: Цена брашна показује кризу на ивици глади у Гази
Масовно протеривање Палестинаца из Газе у Египат био је циљ израелске владе још од децембра 1948. године када је војска по први пут неуспешно покушала да очисти последње преостале енклаве дуж палестинске медитеранске обале. Покушала је изнова педесетих година двадесетог века а овај напор је додатно појачава после рата 1967. године, када је Израел окупирао и Појас Газе и синајску пустињу. Хамасов напад 7. октобра 2023. године пружио је Израелу још једну прилику. О плановима за протеривање неуздржано су говорили израелски политичари и медијски коментатори. Бенјамин Нетанјаху потврдио је да активно настоји на измести Палестинце из Газе. Израелски и неки амерички званичници отпочели су лобирање да Египат прихвати велики број избеглица. Током осам месеци израелска војска уздржавала се од окупирања пограничне области близу Рафе, остављајући отвореним пролаз према Египту.
Многи Палестинци, сећајући се масовног расељавања из 1948. године, одбили су да напусте своје домове. Остали су у рушевинама Газа Ситија упркос бомбардовању и упркос ускраћивању помоћи. Египат је строго надзирао границу и одбијао је масован улазак Палестинаца, допуштајући прелазак само онима који су вољни да плате лихварске суме. Пошто није био кадар да оствари своје циљеве, Израел је уместо тога настојао да сабије Палестинце на још мањи део Појаса све док не наступи наредна прилика за њихово расељавање. Изван ових зона, тотално уништење је било усмерено ка спречавању њиховог повратка у подручја из којих су били истерани.
Уништење је било најпотпуније близу ограде Газе. Израелске одбрамбене снаге прозвале су погранично подручје „тампон зоном“. То је зона у којој је Палестинцима забрањен приступ, шетах хашмада, на хебрејском „зона уништења“: било који Палестинац који ступи у ово подручје, а у неким случајевима уколико му се само приближи, биће сместа устрељен. Међу жртвама су Палестинци, многи од њих деца, који су желели да виде шта се може спасити из рушевина њихових кућа, да се домогну хране која је падобранима спуштана из авиона или који су се једноставно изгубили у сада новом и непрепознатљивом окружењу. Сравњивање свих објеката у тампон зони изведено је, између осталог, са намером да уклони било које место које би могло да послужи као склониште и да тако изложи Палестинце снајперској ватри. Пре Октобарског рата ова зона је била широка између 300 и 500 метара. Две недеље од почетка рата проширена је на један километар. До пролећа 2025. године била је широка два километра; убрзо након тога њена ширина је повећана на три километра и све унутар те зоне систематски је сравњено булдожерима. Зато што тампон зона сада покрива толико широко подручје, снајпери се не могу свугде ангажовати и Палестинци се уместо њима убијају дроновима квадрикоптерима опремљеним лансерима граната. Током дана људе је лако уочити наспрам једнобојне околине; ноћу термички сензори дронова уочавају телесну температуру.
Током различитих раздобља војне историје тампон зоне – Рајнска област након Версајског уговора 1919. године, појас између Кувајта и Ирака након Заливског рата 1991. године, демилитаризациона зона (DMZ) између Северне и Јужне Кореје или подручје између турског и грчког Кпра – биле су начин за одржавање примирја раздвајањем војски. Током осам деценија од успостављања Израела, тампон зоне су уместо тога коришћене као средство окупације, расељавања и брисања. Према одредбама споразума о примирју између Египта и Израела којим је заустављен рат 1948. године, израелске истурене позиције размештене су угрубо три километра источно од места где се сада налазе границе Газе, како је показао палестински историчар и картограф Салман Абу Сита. Линија пролази кроз ал-Маин, село где је рођен и одакле је протеран са осталим члановима породице 14. маја 1948. године. Ал-Маин и друга палестинска села брзо су очишћена и замењена пољопривредним насеобинама кибуца који су били нападнути 7. октобра 2023. године. Насељеници су проширили израелску територију култивацијом земљишта, уклањајући остатке палестинских кућа, путева и поља. Преорали су гробља зато што су она била места на која су се Палестинци често враћали. Војници и насељеници били су инструисани да пуцају на сваког, наоружаног или ненаоружаног, ко ступи у ову зону.
Пре 1967. године јордански краљ Хусеин тајно је понудио да се Западна Обала задржи као тампон зона уколико Израел обећа да је неће напасти. Израел је, упркос томе, окупирао ову територију. Након рата, безбедносни општи план који је израдио некадашњи војни заповедник Јигал Алон позивао је да се појас у долини реке Јордан широк десет до петнаест километара (обухватајући тако отприлике једну трећину Западне Обале) анектира и насели како би постао израелска источна тампон зона. Етничко чишћење палестинских пољопривредних заједница и области отпочело је убрзо након тога, и непрекидно се после тога одвија. Протеривање је радикално убрзано после октобра 2023. године и појачано је још више након америчког и израелског напада на Иран, уз израелску војску која заговара и учествује у усељеничким погромима над преосталим палестинским заједницама. Безалел Смотрич, западнообалски усељеник и израелски министар финансија, већ је обећао почетком 2025. године да ће палестинска села и градови на Западној Обали „подсећати на Рафу и Кан Јунис“. Она ће такође бити претворена у ненастањиве рушевине и њихови становници ће бити принуђени да се иселе и потраже нове животе у другим земљама.
Сличан процес одиграо се и на северу земље. Током рата 1967. године Израел је окупирао Голанску висораван са отвореним наумом да створи тампон зону између сиријске војске и израелских аграрних досељеника у горњем делу Јорданске долине. Још насеља саграђено је широм окупираних подручја и 1981. Израел је формално анектирао ову територију. У децембру 2024. године, након пада Башара ал-Асада, Израелске Одбрамбене Снаге прошириле су „стерилну одбрамбену зону“ даље унутар сиријске територије, протерујући сиријске становнике, уништавајући војне и цивилне зграде међу којима је била и болница Ал-Голан и биоскоп Ал-Андалуз у Кунеитри, и булдожерима сравњујући воћњаке, шуме и поља, скупљајући потом тло да би саградили војне испоставе, ровове и земљане насипе.
Израелска последња инвазија на Либан обухватила је протеривање 600.000 Либанаца из нове тампон зоне. Израел је бомбардовао све мостове који се пружају преко реке Литани, тридесет километара северно од границе, како би пресекао подручје од остатка Либана и да би отпочео систематско уништавање села смештених најближе од границе. Повратак либанских становника у ова села биће забрањен. Израел Кац, израелски министар одбране рекао је „док сигурност и безбедност становника севера [Израела] не буде осигурана“ – што је немогућ услов. Израелске насељеничке организације објавиле су планове за „насеља у јужном Либану“, исцртавајући мапе на којима су либанским селима наденута хебрејска имена и провоцирајући оглашавају продају земљишних парцела.
Ово приказује циркуларну логику ционистичког насељеничког колонијализма: насеља су изграђена да обележе и заштите државне границе, али их то чини рањивим на нападе и стога се успостављају тампон зоне како би их заштитиле. Након тога, ове тампон зоне се и саме насељавају како би обележиле и прошириле новопроширене границе, и тада још једна тампон зона постаје нужност. На овај начин ствара се рањивост и потом активира повратна спрега коју је истраживач геноцида А. Дирк Мосес назвао „перманентном сигурношћу“.
Током претходне две и по године, Газа није само била зона уништења већ и градилиште, преобликована у складу са израелским наумом. Булдожерима сатрвени остаци зграда обликовани су у крајолик земаљских насипа, који су потом обликовани у баријере, постројења за смештај притвореника и војне постаје из којих израелски тенкови и снајперисти управљају подручјем у којем су размештени преживели. Обим земљаних радова је био толико велики да израелских две стотине булдожера није било ни изблиза довољно – многе су оштетили припадници палестинског отпора – и Израелу је хитно било потребно да прибави још две стотине. Крајем 2024. године, Бајденова администрација одгодила је њихов извоз и они нису послати све док Трамп није преузео обављање председничке дужности. У међувремену Израелске Одбрамбене Снаге унајмиле су приватне руковаоце булдожера, многе од њих са Западне Обале.
Уколико Палестинци икада буду покушали да се врате у разорене зоне, каже израелски руковалац булдожером Абрахам Зарбив, „враћаће се никуда. Десетине хиљада породица остављено је без докумената, без фотографија из детињства, без исправа, остављени су без ичега. Уколико се буду вратили, неће знати где су њихове куће. Затећи ће само песак“. Брисање грађевинског окружења поклапа се са уништењем бележака о њему. Општински планови, историјске мапе и записане земљишне радње уништени су када је Израел бомбардовао Централни архив Газа Ситија у новембру 2023. године.
Војска је „изменила топографију Појаса до непрепознатљивости“, написао је тог месеца палестински песник Омар Муса. „Уколико преживимо овај рат“, навео је питање које је поставио његов пријатељ, „која тачка ће бити наше полазиште?“ Након Првог светског рата фацијалне повреде без преседана изазване високоексплозивним гранатама уништиле су спознају идентитета војника. Територијални еквивалент овога јесте дезоријентација коју Палестинци осећају када се суоче са местима која су раније била њихови домови. Одиграва се нови облик психолошке тортуре. Палестински заробљеници са повезима преко очију одводе се натраг до својих старих четврти, које су сада непрегледна мора шута. „Када бисмо уклонили повез са њихових очију“, извештавао је Зарбин, „били су потпуно дезоријентисани, нису разумели где се налазе“. Зарбив, који је такође рабински судија, изабран је да упали бакљу на прослави Дана независности Израела.
У ноћи 23. марта 2025. израелски војници убили су петнаест пружалаца хитне медицинске помоћи и спалили су њихова тела испод високог насипа близу Рафе. Асад ал-Насра, болничар из Палестинског црвеног полумесеца, један од двојице преживелих овог напада, испитиван је и злостављан у рупи коју је у близини ископао булдожер. Описивао је свој усуд истраживачима из Форензичне архитектуре (Forensic Architecture) који су користили његове описе да покушају да моделују крајолик. Када је његов повез преко очију био уклоњен, схватио је да су „они у потпуности променили место. Када сам видео то место осетио сам се избезумљено. Ништа нисам могао да разумем“. Како би реконструисали инцидент, истраживачи су сарађивали са Иршотом (Earshot), групом за истраживање јавно доступног звучног материјала. Они су анализирали звук пушчане ватре снимљен телефоном једног од убијених болничара. Лоренс Абу Хамдан, који је основао Иршот, рекао ми је да је разарање такође радикално преобразило акустична својства простора. Обично, рекао је, звучни снимци на којима је забележена пушчана ватра у градским подручјима бележе звук како одзвања из многих различитих праваца. Овде је све што је остало било три зида који су некако претрајали рушење. Нови крајолик омогућио је чисто одзвањање, што је могућим учинило реконструисање инцидента на основу звучног отиска (sound signature).
У недељама након масакра, земља и шут у подручју су гомилани у низ структура наслаганих једна до друге у ниску објеката око места. Они су окруживали отворени простор који је убрзо постао један од објеката који је водила новоосмишљена Хуманитарна фондација за Газу (Gaza Humanitarian Foundation), организација коју финансирају амерички и израелски предузетници који су наводно преузели улогу дистрибуције хране, заобилазећи улогу Уједињених нација. Њихове постаје за прехрану груписале су изгладнеле Палестинце на четири одређене локације, од којих је свака била близу израелских војних објеката, а три од њих близу границе са Египтом. Стотине су убили израелски војници и амерички плаћеници када су били принуђени да се међусобно утркују како би дошли до оброка.
„Лавендер“: машинска интелигенција која усмерава израелску бомбардерску кампању у Гази (1. дио)
Садашње „примирје“ ступило је на снагу 10. октобра 2025. године. Према његовим условима Газа је подељена у две зоне Жутом линијом која се угрубо пружа дуж ивица тампон зоне, препуштајући израелској војсци контролу над 54 одсто Појаса Газе. До децембра, Израел је унилатерално помакао ову границу према западу, проширијући подручје под својом контролом на 58 одсто површине Појаса. Ејал Замир, начелник израелског генералштаба, описао је Жуту линију као израелску „нову границу“ са Газом.
Линија је повучена дуж пешчаног гребена који се протеже паралелно са обалом, око три километара унутар копна. Око седамдесет метара изнад нивоа мора, нуди израелским снагама могућност контроле Палестинаца који су сабијени у подручје близу мора. Овај гребен обликовао је живот у овој области још од античких времена. Сваке године милиони кубних метара гранита са Етиопске висоравни еродирају у песак који плови дуж Нила до Медитерана. Таласи таложе велике количине овог песка дуж палестинске обале. Пре више хиљада година једна од ових античких дина очврснула је у пешчани спруд – захтевну препреку која спречава помицање других пешчаних дина источно дуж обале. Западно од спруда терен је углавном пешчан; источно, земљиште је плодно. Током много генерација већину палестинских житних и јечмених поља обрађивала су бедуинска племена на плодној узвисини области Бершеба. Ови фармери били су међу двеста хиљада Палестинаца протераних са своје земље и заточених у енклави дуж плаже између градова Рафа и Газа, последњих месеци 1948. године. Један појас овог земљишта широк између три и четири километра остао је унутар граница Појаса Газе. Последњих деценија ово плодно земљиште била је житница Газе. Сада се оно у потпуности налази са оне стране Жуте линије коју контролише Израел.
У Форензичкој архитектуре идентификовали смо нови земљани насип који је подигнут дуж већег дела Жуте линије као и још седам нових војних постаја. Једна од њих је изграђена на месту гробља. Збирно постоји четрдесет осам постаја источно од Жуте линије. Замир је рекао да су то базе одакле би се касније могли изводити упади уколико буду неопходни. На први поглед нове постаје нису ништа више до гомила земље и шута, обликованих у различите затворене облике. Али последњих месеци омеђене површине и путеви који до њих воде су асфалтирани. Густо распоређене префабриковане зграде су подигнуте унутар база са високим кулама по ободима које су опремљене комуникационом и надзорном опремом. Базе више не делују као привремени објекти што се за њих тврдило у Трамповом плану примирја, већ стални инструменти окупације. Новопоплочани путеви повезују базе у мрежу контроле која је повезана са израелском путном мрежом и комуникационим системом.
Западно од Жуте линије, Хамас је управљачко тело. Преживели живе у и између рушевина или у великим шаторским насељима. Зимска хладноћа – температура може да падне и до пет степени – води до смрти од хипотермије, посебно новорођанчади. Лета, када жега достиже температуру и од преко четрдесет степени, брзо се примиче. Прошлих лепа деца су се гушила у затвореним просторима направљеним од пластичних плоча или са импровизованим лименим крововима: није допуштено подизање сталних објеката. По барама се множе комарци; хрпе ђубрета се гомилају у висину; отпадна вода тече слободно наоколо и свугде су глодари. Израел не допушта уношење хемикалија и пестицида којим би се омогућило решавање ових проблема у Гази. Док су неке медицинске услуге делимично изнова постале доступне углавном захваљујући напорима палестинских здравствених радника и међународних невладиних организација, здравствени систем једва да функционише. Оскудност медикамената и деградирани хигијенски услови чине да чак и мале повреде завршавају инфекцијама. Више од четрдесет одсто пацијената којима је неопходна дијализа умрло је у Гази због недоступности овог третмана. Преживело становништво Газе сведено је на једва сношљиве услове постојања, подвргнути сталној глади и жеђи под свеприсутном зуком убилачких дронова и бомбардера.
Контролисањем колико помоћи може да уђе – она је накратко била обустављена у марту након почетка америчко-израелског напада на Иран – Израел наставља да подешава услове живота. Он жели да Палестинци оду или да полагано умиру. Ипак, видео снимци живота Газанаца током геноцида показују људе који кувају око заједничке ватре, воде школе под ведрим небом и предају тезе универзитетима чије зграде више не постоје.
Фајненшел тајмс: Екстремисти предводе Нетанјахуов приступ рату са Хамасом
Насељенички покрет жестоко лобира да израелска влада отпочне изградњу насеља унутар знатно проширене тампон зоне. У децембру, Кац је рекао да Израел „никада неће напустити Газу“ и да ће претворити војне испоставе у оно што је познато као „Нахал испоставе“, које су осмишљене да прерасту у цивилна насеља. Нека од насеља око Газе отпочела су као Нахал испоставе почетком педесетих година 20. века као што су тако зачета многа насеља на Западној Обали. Пошто се и Доналд Трамп званично успротивио изградњи јеврејских насеобина у Гази, Нетанјаху је принудио Каца да повуче своју изјаву. Израелска влада одлучила је да усвоји позицију двосмислености и купи време како би одгодила повлачење војске и како би изградила њене положаје и инфраструктуру источно од Жуте линије. Преображај ових војних постаја у цивилна насеља мораће да сачека измештање светске пажње.
У међувремену, почели су да наоколо колају планови луксузног развоја како би се прикрила реалност текућег уништења палестинског живота у Гази. Ово је попут крви у води привукло ајкуле међу грађевинским предузетницима који су се преметнули у политичаре. Четвртог фебруара 2025. године, током двомесечног примирја које је уследило након друге Трампове инаугурације, председник је неочекивано објавио да ће САД „преузети Појас Газе“. Газа, рекао је Трамп, располаже „фантастичним местом… на мору, са најбољим временом“ и могла би бити „Ривијера Блиског истока“. Док су САД раније умањивале опсег уништења, Трампова администрација је почела да о њему говори. Ова отвореност није проистекла из хуманитарних разлога. Означавајући Газу „подручјем рушевина“, администрација је рекла да ће обнова захтевати потпуну евакуацију. Палестинци груписани у зони дуж плаже биће охрабрени да се преселе другде, на „неко лепо место“. Развојна обнова довела би до премештања становништва што Израел није успео да постигне током рата. Како би предупредили Трампов план за подизање Ривијере, Египат, Саудијска Арабија, Јордан у УАЕ предложили су сопствени општи план. Ни ово није било подстакнуто хуманитарним разлозима, већ је осмишљено да осигура да Палестинци остану у Појасу уместо да се преместе на њихове територије. „Зелени и паметан град напајан обновљивим изворима енергије“, стоји у предлогу. Очигледно је био осмишљен да задовољи Израелце. Према плану била би образована и тампон зона, која би представљала „отворено зелено подручје“ на којем не би била подигнута никаква структура.
У лето 2025, група израелских предузетника представила је још једну иницијативу, Траст за реконституцију, поспешивање економије и трансформацију Газе (Gaza Reconstitution, Economic Acceleration and Transformation Trust, енглеска скраћеница GREAT). Људи који стоје иза ове замисли – капиталиста који улаже у послове повишеног ризика (venure capitalist) Мајкл Ајзенберг, технолошки предузетник Лиран Танкман и други – такође су предложили и надзирали Хуманитарну фондацију за Газу која је установила милитаризоване постаје за прехрану у јужној Гази. Иницијатива GREAT, наставља тако где је стала визија Трампове Ривијере. Предлаже „одмаралиште на плажи највише светске класе, са низом градова даље од обале опремљених могућностима које пружа вештачка интелигенција“. „МБЗ централни пут“, именован по председнику Уједињених Арапских Емирата, „МБС-ов прстен“, назван по саудијском престолонаследнику „Паметна индустријска производна зона Илон Маск“ осмишљени су да привуку ове појединце да покрију неки део трошкова. Неки Палестинци могли би да остану; други би добили танку финансијску помоћ за исељавање негде другде.
Примирје из октобра 2025. створило је прилику за освежавање овог плана. Одбор за мир као да је устројаван према одредницама лексикона „Ко је ко“ у свету популистичког ауторитаризма: Трамп као доживотни председавајући коме се прикључују Бенјамин Нетанјаху, аргентински председник Хавијер Милеј, мађарски премијер Виктор Орбан, јордански краљ Абдулах II и турски председник Реџеп Тајип Ердоган. Марко Рубио, Џеред Кушнер, Тони Блер и други задужени су да формирају комитет који би надгледао палестинске технократе задужене за вођење свакодневних послова у Гази. Ново војно тело названо Међународним стабилизационе снаге (International Stabilisation Force, скраћено ИСФ) преузело би старање о безбедности. Како ми је саопштио Шаван Џабарин, директор палестинске организације за људска права Ал-Хак, предлог подразумева само семантичку промену у окупационој логици: ИСФ би само заменио ИДФ као окупациону силу.
Кушнер је представио архитектонску визују Одбору за мир на Светском економском форуму у Давосу. Пројекат Свитање (Project Sunrise) додаје још детаља утварној визији ривијере нацртима 180 луксузних вишеспратница, иза којих је седам кластера градских и индустријских грађевинских пројеката одвојених широким путевима који прате трасе војних путева које је поставила израелска војска од октобра 2023. како би се Газа поделила на подручја која се дају лако контролисати. Источно од њих је тампон зона прикривена као пољопривредно подручје. Предложена архитектура управљања протеже се у сајбер простор. Трамп је ангажовао Танкмана, дипломца елитне за обавештајни рад у сајбер простору задужене Јединице 8200, да изради План дигиталног преобликовања (Digital Overhaul Plan). Ово обухвата обзнану из јула ове године да ће бесплатан брзи Интернет подстаћи да се све друштвене интеракције и финансијске трансакције обављају онлајн. Циљ није да се помогне палестинској економији већ пре да се све финансијске и бирократске размене учине подложне израелском надзору.
За израелску владу, реконструкција представља полугу утицаја. За опсежне градитељске радове потребне су године пре него што буду завршени. Са потпуном контролом пунктова и улазних тачака и сваког камиона цемента и грађевинског материјала који улазе у Газу, Израел може да осигура како реконструкција остаје стални безобални „пројекат“. Слике луксузних кула подигнутих изнад масовних гробница, са, како се претпоставља, десетинама хиљада сахрањених испод земљаних радова, отелотворује логику двадесетпрвовековног геноцида. Израелска влада сада се нада, према речима некадашњег министра Рона Дермера, да ће оно „што није постигнуто двама ратним годимана бити остварено тржишним силама“. Брисање палестинског живота у Гази могло би, контраинтуитивно, бити постигнуто архитектонским средствима.
У јануару, истраживачи из организације Форензичка архитектура идентификовали су место извођења грађевинских радова на површини од око једног километра квадратног окруженог војним испоставама на страни од Жуте линије коју контролише Израел, тик источно од рушевина Рафе. Процурели амерички војни документи откривају да је ово било пробно место програма који је назван Алтернативне безбедне заједнице (Alternative Safe Communities) који ће понудити смештај десетинама хиљада Палестинаца одабраним по својој спремности да одбаце Хамас. Заједнице ће чинити модуларни домови снабдевени водом, санитетском мрежом и електричном енергијом; џамије и школе промовисаће нормализацију односа са Израелом у складу са школским курикулумом по којем се настава изводи у Уједињеним Арапским Емиратима. Индикативна илустрација онога што се означава као Емиратски комплекс приказује нацрт за нови тип избегличког кампа. По плану, двоспратне префабриковане стамбене јединице – недовољно високе да представљају „претњу“ по израелске снаге – положене су дуж широких улица које омогућавају патролирање израелских оклопних снага. У центру је велики парк који окружују једноспратну џамију. Ово, пре него луксузно становање и ривијера, јесте оно чему се може надати већина Палестинаца од планова за обнову. Становници ће улазити и излазити из ограђеног логора кроз контролне тачке опремљене биометријским сензорима. План такође нуди помоћ „становницима који желе да отпутују у иностранство“.
Све ове иницијативе занемарују палестинске планере и архитекте, иако је предложено неколико палестинских планова за реконструкцију. Један од њих, „Иницијатива Феникс Газе“, припремила је Заједница општина Појаса Газе, у сарадњи са палестинским архитектама у Палестини и дијаспори, и утемељен је у „друштвеним и просторним односима који опстају у Гази. Избрисане четврти и избеглички логори – од којих су неки, као што је Рафа и Џабалија, историјски центри палестинског националног идентитета – требало би да буду замењене, кућу по кућу, након што се пажљиво изнова успоставе нарушени власнички односи над збрисаном површином. Током процеса обнове, свака породица би била смештена близу места њиховог уништеног дома и заједнице би биле укључене у процес обнове.
Планови за обнову наметнути Палестинцима са имплицитним циљем да униште палестински живот у Гази показују због чега је Лемкин одредио место за архитектуру у свом разумевању злочина геноцида. Знао је да начин на који људи организују свој простор представља манифестацију њихове историје и друштвене структуре. „Геноцид има две фазе“, написао је Лемкин у књизи Axix Rule in Occupied Europe. Прва обухвата „уништење националних образаца потлачене групе“ – што је остварено у Гази израелским уништавајућим бомбардовањем. Друга укључује наметање структуре тлачитеља, као што су ови планови за обнову Газе. „Оно наметање, заузврат“, писао је, „може бити спроведено над потлаченим становништвом којем је допуштено да остане или над самом земљом, након уклањања становништва и колонизације подручја народом самих тлачитеља“.
Извор: LRB
