Пише: Миљана Краљ
Кад на пут кренеш, главу не окрећи, многа ћеш мора и океане прећи. Пловећи ћеш искуства нова стећи, а када се вратиш, о свом путу много не говори. Јер: манy пеопле дон’т беливе ин тхе сторy. Ове поуке и поруке нашег знаменитог сликара Александра Цветковића могле би да се односе и на његова дела великих формата, која су 27. августа упловила у београдску галерију „Штаб“. Како каже, на те вечери отвореној изложби „Нови записи армижадура“ нису представљени танкери (по којима га многи препознају, али се не слаже са тврдњом да су му заштитни знак), већ призори које виде они који их у лукама дочекују.
А за НИН говори и о армижадурима, џезу и ликовним елементима, Мићи Поповићу, античким и данашњим ратовима.
Кажете да свако тражи Итаку?
Сви ми непрекидно пловимо, тражимо неки свој пут, а исходиште је неизвесно. Тежимо ка томе да нађемо мир, задовољство… Метафорично, тражимо неку своју Итаку. Кад сам завршио Академију и постдипломске студије, као млад човек само са академским образовањем, без праксе, осећао сам се као пуштен низ реку. Та река те онда носи, и одједном си на огромном, пустом океану, покушаваш да негде дођеш, да као Одисеј стигнеш на своју Итаку. И нашао сам је, и на њој своју велику љубав, а то је штафелајно сликарство. А онда сам наставио и даље да пловим, истражујем себе. Никада нисам задовољан и то је добро. Тај порив ме одржава. Неки историчари уметности назвали су ме „номадом у сликарству“…
А је ли та ваша Итака у Делиблатској пешчари?
Једне године, накратко сам дошао из Њујорка, и Панчевци су ме позвали на дивну ликовну колонију у месту Девојачки бунар, у Делиблатској пешчари, коју сви замишљају као пустару, а то су дивне, непрегледне шуме. Толико сам се заљубио у тај предео да сам решио да се ту населим, близу Дунава, у селу Дубовац. Њујорк, та урбана зона, бетон, све ме је већ уморило. Мада, када је уметност у питању, посебно ликовна, то је био и остао центар света. Тежак ми је и Београд, који се претворио у лифтове и семафоре, саобраћај, лудило. Зато сам дословно побегао у пешчару, где са породицом живим већ 40 година. Ту имам велики простор у коме радим, читам, сликам, слушам музику. Имам тамо и мали зоолошки врт.
Које животиње гајите?
Ја сам углавном птичар. Имам фазане, паунове, голубове, ретке птице. То се зове украсна живина. Ретко сам у Београду. Одем на неку изложбу, сретнем неког колегу, али ово није више мој Београд.
Шта вам највише недостаје?
Оно чега је било у времену када сам растао, формирао се, педесетих, шездесетих година. Кафане, рецимо, оне са карираним столњацима и алуминијумским пепељарама.
Милорад Пуповац за НИН: Домовински покрет жели да у Хрватској нема ни оно мало Срба
Недостаје ми тај Бермудски троугао: „Липа“, „Шуматовац“, „Грмеч“. Било је ту много различитих људи који су о свачему разговарали. Песници су говорили наглас своје стихове. Сада су свуда само кафићи, са неком очајном електронском музиком. Попијем ту кафу, али немам с ким да попричам, сви само гледају телефон.
Ко су ваши армижадури?
Армижадур је скроман, сиромашан човек који прихвата уже од брода. Овај циклус је виђен његовим очима које прате доласке и одласке. На сликама је оно што примећује када приђе броду. У првом циклусу који сам радио седамдесетих, и излагао у Сплиту, ти записи су били другачији, прилично апстрактни, личили су на графите. Носили су са собом све што је тај брод преживео, где је био и шта је видео, што би испричао да зна да говори. Идеју сам и добио у Сплиту, у резалишту старих бродова. Веома ме узбудило то што сам видео да им се дешава када одслуже и ту доспеју. Овај нови циклус, који сам представио у „Штабу“, уз дивну сарадњу са Марком Бруном, прва је изложба на којој су само танкери. Ти велики бродови су тешки, ружни, изгребани, са опалом фарбом. Прошло им је време. И они су попут неког старијег човека.
Каква све значења танкер носи?
Данашња цивилизација не би опстала без њих. Када видите ту грдосију, можете само да јој се поклоните. Они преносе све, робу, храну, аутомобиле, нарочито нафту, енергенте. Танкер је газда, он је главни за комуникацију међу људима у савременом свету.
Ту су танкери из целог света, на једном пише Аруба, на другом Хадсон ривер…
Пре ове изложбе, танкере сам насловљавао по својим омиљеним џез музичарима. На овој поставци је и онај коме сам име дао по њујоршком пијанисти Телонијусу Монку, том сиротом човеку који је измислио читав један нови правац. Његовим именом назвао сам и једно сазвежђе, у једном другом циклусу, у коме сам, као што су то некада радили стари Грци, повезивао те тачкице на небу.
За ваш поступак је, кажете, карактеристично то што се бавите ликовним елементима, а то ће рећи?
Као што музичари имају партитуре, тако користим те ликовне елементе да испричам своју причу, кажем оно што мислим. Када почнем слику, имам основну тему и не знам шта ће бити до краја. Онда ти ликовни елементи међусобно комуницирају, подржавају се, допуњују, испуњавају, и сами се договоре и нађу у једном фином сагласју.
Историчар уметности Славко Тимотијевић у каталогу пише да су то и елементи фигурације и апстракције?
Нема баш чисте апстракције, више асоцијације. Као када сам радио и грчке митове. Ви нигде не видите хероја или митска бића, већ нешто што на њих асоцира.
Колекционар сте радова својих колега, професора, од Радомира Рељића до Миће Поповића, и многих других…
Са Рељићем сам био интимни пријатељ и имам његових седам слика, а чика Мића ме је заволео још на Академији, ваљда је видео да код мене има нешто необично, другачије. Ословљавао ме са „сине Александре“. Био је строг, али не и намћор. Одвајао се по свом сликарском поступку, али и опхођењу према људима и околини. Сјајан уметник.
Божидар Маљковић за НИН у сусрет Олимпијским игарама: Надам се бар једној медаљи више него у Токију
Одлазио сам код њега у атеље и открио ми је како ради ту високу пасту у енформелу, упутио ме на неке технолошке ствари, како користи битумен, песак…Свашта ме је научио, што сам почео да користим на свој начин. Био сам врло близу енформела по тој структури слике. Трагова чика Миће има и на овим танкерима.
Какво је ово наше време према уметницима?
Најважније је оставити траг о времену у коме живимо. А ово време као да је недоречено. Нешто недостаје. Ја то не могу да прихватим, али знајући да ништа не могу да променим, држим се оне народне „у се и у своје кљусе“. И даље радим. Та енергија ме и одржава. Када сам за штафелајем, најсрећнији сам човек. Све је моје. И знам да ћу, у материјалном смислу, оставити траг.
Ваша сликарска путовања иду и кроз време и кроз историју, и…?
Својевремено сам велику изложбу посветио средњовековној српској застави. Враћам се и нашој историји, али и другим темама. Догодине ћу направити још једну изложбу „Из дневника конквистадора“. Ја сам конквистароде „превео“ на свој начин, као откриваче злата, иако речници не кажу тако. Они су кренули у Јужну Америку носећи крст, а вратили су злато. Ипак, једна од мојих највећих преокупација је античка Грчка.
Зашто?
То је освит цивилизације. То је као река без повратка, што више о томе сазнајем, отварају ми се све веће могућности, алегорије, асоцијације… И данас, када читате приче из њихове митологије, схватате да нам се исто дешава, да се ништа није променило. Имам целу једну серију, двадесетак слика, које до сада нисам излагао, а зове се „Поход на Троју, Агамемнонова једра“. Црвена су, са црном и плавом тачком, и говоре о рату, у коме је губитак увек већи од оног што се у њему освоји. Црна тачка је увек већа.
Да ли је то порука и за ово наше доба?
Докле више? Нека престану већ једном. За мене то није политичка тема, већ историјска, цивилизацијска. Ратови су почели када су људи постали довољно богати да размишљају шта други имају, а они немају. И шта су добили? Та незаситост доводи до катастрофе. То не могу да схватим. Једино знам да је губитак увек већи од победе
Извор: НИН
