Пише: Радика Десаи
Превод: Журнал
Овог августа, предсједник Федералних резерви Џером Пауел одржао је своје годишње обраћање највишим централним банкарима и економистима, што је, како је Блумберг описао, покренуло „свеосвајајући раст на Волстриту“. Реакција је била у потпуном контрасту са оним што је дочекало његова претходна два говора у Џексон Холу. Године 2022, Пауел је признао да је погријешио око недавног таласа инфлације коју је сматрао „привременом“ и обавезао се на даље повећање каматних стопа; 2023. године, након што су стопе подигнуте на готово 5,5%, најавио је да ће оне морати остати „више на дужи рок“. У оба случаја, тржишта су доживјела велики пад.
Овогодишњи раст тржишта почивао је на три тврдње: прво, да је инфлација на „одрживом путу ка 2%“, што значи да је „вријеме да се политика прилагоди“; друго, да је тржиште рада „знатно охладило“, али не због „повећаних отпуштања“, као у рецесији, већ због „значајног повећања понуде радне снаге и успоравања раније ужурбаног запошљавања“. Двоструки мандат Федералних резерви да држи инфлацију ниском и запосленост високом захтијевао је разматрање снижења каматних стопа како би се одржало снажно тржиште рада. Наравно, Пауел је упозорио да ће „временски оквир и темпо снижавања стопа зависити од нових података, развоја прогнозе и равнотеже ризика“, али тон његовог говора био је јасан: да је побиједио у борби против инфлације и успио постићи готово немогуће – „лагано слијетање“, односно спријечио је прегријавање економије без изазивања рецесије. Треба ли му вјеровати?
Да би се одговорило на то, неопходно је размотрити недавну историју Федералних резерви. Током неолибералне ере, оне су се у пракси – ако не експлицитно у теорији – придржавале фридмановског становишта да је „инфлација увијек и свугдје монетарни феномен“ и да је рјешење смањење понуде новца. Већина прогресивних економиста одбацује овај приступ, тврдећи да он обично води ка рецесији и високој незапослености. Неки сматрају да би Федералне резерве требало да буду толерантније према инфлацији, али то никада не би било прихватљиво централној банци која је посвећена заштити богатства најбогатијих. То не би било добро ни за радничку класу: противтежне снаге као што су брз раст и ниска незапосленост биле би неопходне да ублаже утицај инфлације на животни стандард и омогуће синдикатима да повећају плате – а оне углавном изостају, с обзиром на слаб производни сектор у САД-у и нестабилно тржиште рада. Други савјетују oбрачун са злоупотребом цијена од стране великих корпорација. Али то је само један од фактора у недавном таласу инфлације, а институционални путеви за његово сузбијање су нејасни. Камала Харис је већ одустала од свог плана против злоупотребе цијена након корпоративног отпора, а одлучнији лидер би се неизбјежно суочио са изазовима десничарског правосуђа.
Џонатан Кук: Ционизам током Холокауста и издаја јеврејског народа
Пошто је инфлација, барем симптоматски, „превише новца који јури премало робе“, најмање деструктиван начин на који се може ријешити је повећање понуде робе и услуга чије цијене расту. Међутим, ово би Федералне резерве готово лишило монопола који су стекли над економском политиком и умијесто тога захтијевало би развојну државу способну да води активну индустријску политику – не само да усмјерава кредите, истраживање и развој, трговинске и инвестиционе токове, већ и да контролише капитал, умјесто да њиме буде контролисана. То је велики захтјев. Прогресивни економисти који упућују на индустријску политику често замишљају да је „Бајденономија“ „враћа назад“. Ипак, у стварности, Бајденов програм се своди на нешто више од масовних субвенција корпорацијама, а његов успјех у преобликовању инвестиционог пејзажа је ограничен.
Са овим опцијама које су склоњене са стола, америчке власти се ослањају на само једну институцију – Федералне резерве – да контролише инфлацију, а оне имају само један инструмент за то: каматне стопе. Иако су њихове одлуке увијек оправдане у оквиру двоструког мандата, ништа у њиховој историји не показује да су посебно забринуте због повећања незапослености или изазивања рецесије. Чувено повећање каматних стопа Пола Волкера из 1979. године, које је означило врхунац монетаристичке ревности централне банке, подигло је стопу готово на 20%, изазвало двоструку рецесију и подигло незапосленост на више од 10%, према конзервативној званичној процјени. Четири деценије касније, Федералне резерве остају равнодушне према дијелу свог мандата који се односи на запосленост. Али постоји још један начин на који се институција радикално промијенила. Волкер је могао да предузме такве драстичне кораке јер је неолиберализам тада био у повоју, као и процеси финансијализације које је тек требало да ослободи. Стога није морао да брине о пуцању балона са активама. Данас је ситуација другачија. Колико год желио, Пауел не може да понови Волкеров шок, јер је монетарно стезање дошло у сукоб са интересима капиталистичке класе.
Волкеров насљедник Алан Гринспен је започео своју функцију предсједника Федералних резерви спасавајући тржишта од финансијске кризе 1987. године уз великодушне количине ликвидности. Ово је названо „Гринспенов пут“: у тржишном жаргону, „пут“ је уговорна понуда да се купи актива по одређеној цијени без обзира на тренутне цијене, што је у суштини заштита од пада цијена. Гринспен је ово упарио са немилосрдношћу према радницима, настојећи да „предухитри“ ситуацију подижући каматне стопе много прије него што би се појавили знаци затезања тржишта рада. Ипак, ти комплементарни циљеви – подршка цијенама актива и подизање стопа да би се радници држали под контролом – сукобили су се са развојем финансијализације. Крајем 1990-их, повећање каматних стопа Федералних резерви пробушило је балон на тржишту акција. Када је тај балон пукао, Гринспенов пут је налагао да он смањи каматне стопе на историјски ниске нивое, не само спашавајући финансијске институције, већ и настављајући раст балона у сектору некретнина и стварајући кредитни балон уз њега.
Касније, када је свјетски раст цијена робе генерисао инфлацију и притиске на долар, Федералне резерве су поново биле присиљене да прибјегну повећању каматних стопа. Ефекат је био пуцање балона на тржишту некретнина и кредита, што је допринијело финансијској кризи 2008. године. Након тога, каматне стопе су снижене на готово нулу, док су квантитативно олакшавање и „унапред дата упутства“ коришћени за оживљавање тржишта актива. До тада су ове куповине актива постале средство за одржавање тешко финансијализованог модела раста САД-а. Под насљедницима Гринспена, пут Федералних резерви је омогућио приватно акумулирање кроз шпекулативне балоне, док је губитке социјализовао једноставним стварањем више новца.
Током протекле деценије и по, упркос свим разговорима о финансијским реформама, балони са активама порасли су до те мјере да сада представљају „балон свега“, који наставља да се шири док реална економија стагнира. Иако су Федералне резерве приписивале себи заслуге за одржавање ниске инфлације током овог периода, у стварности су је потискивали други фактори. Након кризе дугова 1982. године, САД су искористиле своју империјалну моћ да наметну структурно прилагођавање већем дијелу Трећег свијета, док су производњу углавном пребацивале у Кину. Тако су одржавале ниске цијене кључних увоза – примарних роба и аутсорсоване производње – док су домаћим радницима наметале ограничење плата. Двадесете године 21. вијека окончале су овај период ниских цијена. Поремећаји изазвани пандемијом, који су се погоршали трговинским тензијама са Кином, уз избијање рата у Украјини, подигли су трошкове хране и енергије на високе нивое. Како је инфлација поново оживјела, Федералне резерве су се нашле у проблему. Пошто ови балони са активама зависе од јефтиног новца, не могу користити једино средство које имају на располагању за сузбијање растућих цијена.
Сљедећа два графикона одражавају ову дилему. Један приказује каматне стопе у односу на Индекс потрошачких цијена Бироа за статистику рада, мјетрик који се најчешће користи за мјерење инфлације, а други у односу на Индекс личне потрошње Бироа за економску анализу, мјетрик који Федералне резерве преферирају када оправдавају утицај својих одлука о каматним стопама на јавну потрошњу:
Три тачке су посебно важне. Прво, преферирани инфлациони мјетрик Федералних резерви јасно потцјењује инфлацију. Он узима у обзир „супституцију“ која се дешава када домаћинства пређу на куповину јефтиније робе, ефикасно користећи механизме преживљавања домаћинстава као изговор за вјештачко снижавање инфлационих бројева. Такође даје нижу тежину трошковима становања, иако су они нагло порасли захваљујући балону на тржишту некретнина и балону свега. Друго, од 2000. године, када су Федералне резерве убрзале своје напоре да подстакну раст кроз шпекулативне балоне и промијениле свој преферирани инфлациони мјетрик на индекс личне потрошње, Индекс потрошачких цијена је често био изнад циљаних 2%. Без обзира на то који се инфлациони мјетрик користи, инфлација је углавном била изнад каматних стопа током овог периода, што је чинило реалне каматне стопе негативним. Коначно, инфлација је данас и даље знатно изнад циљаних 2%, иако је у посљедњим мјесецима пала испод каматних стопа; ипак, Федералне резерве одбијају да даље подижу стопе, пошто су их у јулу 2023. године подигле на 5,33%.
На крају крајева, ово повећање је већ изазвало велике поремећаје, од неуспјеха низа банака, почевши од банке Силиконска долина, до нестабилности на тржиштима комерцијалних некретнина, приватног капитала, трезора и шире.
Иако Федералне резерве тврде да је инфлација сада пала на 2,9% и предвиђају да ће још више пасти, раздвајање инфлационих бројева од стране Бироа за статистику рада показује прилично другачију слику. Док је инфлација спуштена због пада цијена хране и енергије, базна инфлација, мјера која искључује те цијене због њихове волатилности, и даље износи 3,2%. С обзиром на то да се очекује пораст цијена хране и енергије у наредним мјесецима, не најмање захваљујући наставку ратнохушкачке политике САД-а и НАТО-а, Пауелова декларација о побједи могла би бити прерана.
Шта је са његовом тврдњом да је постигао „меко слијетање“? Постоји једнак разлог за скептицизам. С једне стране, негативни подаци о запослености сугеришу да рецесија још увијек може бити на помолу. С друге стране, ако снижавање каматних стопа успије да спријечи рецесију, то оставља простор за наставак инфлације и „нема слетања“ уопште. Подизањем завјесе на неолиберализам 1979. године са историјски безпреседаним повећањем каматних стопа, Федералне резерве су од тада, његујући балоне са активама, себе лишиле могућности да користе једино антиинфлационо оружје у свом арсеналу. Присвојивши себи одговорност за управљање економијом, сада су доказале да нису у стању да то учине.
Извор: New Left Review
