Пише: Проф. др Радоје В. Шошкић
Маслина је у медитеранској филозофији више од биљке: она је трајање преточено у крошњу, ритам цивилизације који пулсира између бербе и уља, заједнице и олтара, кућног прага и јавног добра. У њеном коријењу сабрани су слојеви времена — доба која надживљавају режиме и сезонске похлепе. Управо зато, вијест да је Црна Гора отворила врата градњи унутар маслињака — макар под еуфемистичким одредницама „за потребе власника и њихових породица” или „туристичке објекте” — не може се читати као обична урбанистичка измјена, нити као техничка корекција просторног плана. Она је, у свом темељу, културна и онтолошка дисторзија: захват који преиначује и разграђује сâму семантику пејзажа и прекида његову симболичку пуноћу. Тиме маслињак, стољећима поиман као простор трансгенерацијског трајања и тихи чувар памћења, бива изузет из своје сакралне димензије и пребачен у режим функционалне употребљивости. Он се од заједничког хоризонта смисла преображава у катастарску јединицу, од баштине у ресурс, од живог континуитета у локацију намијењену бетонирању. Овим чином одвија се процес десакрализације простора: пејзаж лишен светости постаје тек материјал за употребу, а оно што је представљало органску везу заједнице с властитим трајањем срозава се на пролазни профит и бирократску трансакцију.
Нормативни рефлекс ове одлуке идеолошки је чин: он конституише нову логику односа између појединца и заједничког простора. Право на кров, које у својој основи призива егзистенцијалну сигурност, не може се изводити из права на разградњу матрице живота која надилази појединачно власништво. Амандман који је у Скупштини поднијела владајућа Бошњачка странка — на иницијативу барских удружења „Антивари и Маслинијада“ — не треба посматрати као корекцију једне дискриминације, него као преобликовање граматике простора: он уводи правни поредак у којем се закон претвара у инструмент приватизације амбијенталног континуитета. Тиме се заједничко претвара у парцијално, трајање у фрагмент, пејзаж у катастарски број. Када се законом дозволи градња у пољу културне баштине, право се претаче у моћ, а моћ у бетон, и тај бетон — једном изливен — суспендује повратак органској цјелини, затварајући простор у ентропију неповратности.
Оно што забрињава није тек чињеница да се гради, већ начин на који се нормативно моделује сâма могућност градње. Пракса да се објекти дозвољавају већ на парцелама од 1.000 м² уводи логику уситњавања, својеврсну гранулацију пејзажа, која не генерише органску заједницу већ дифузну субурбију: простор распарчаних плацева, економије импровизације и топографије без хоризонта. У таквом поретку, маслиник престаје да буде амбијент рада и ритуала, постајући тек полигон за квадратне метре, растер у којем маслина губи онтолошку привилегију стабла и бива потиснута у функцију декоративног свједока. Упозорење маслинара да су овакви нормативни прагови непознати у медитеранским правним режимима — оним који стољећима чувају маслинарство као цивилизацијско насљеђе — открива да је овдје на дјелу легализација архитектуре привида: маслинар–инвеститор као оксиморон наше епохе, фигура која свједочи да је културни континуитет замијењен привременом рачуницом, а пејзаж сведен на кулису у којој је свето стабло постало тек претпоставка бетонске конструкције.
Проф. др Радоје В. Шошкић: „Квака 22: слобода кроз негацију“
Заговорници ове мјере позивају се на наводну „дискриминацију власника” и на илузорна обећања туристичке валоризације, али таква реторика систематски превиђа другу половину једначине – димензију цијене: невидљиву инфраструктуру која се, попут сјенке, увлачи као неизбјежна посљедица сваке нове кровне плоче. Сваки објекат повлачи за собом мрежу путева, цијеви и каблова — водовод, електричну мрежу, канализацију — и свака та интервенција, у реалним условима слабе институционалне контроле, прераста у геометрију расула, у топографију у којој импровизација замјењује план. У тренутку када је и пожарна резилијентност приморја већ озбиљно нарушена, урбанизација маслињака не представља напросто додатни ризик, већ акцелератор ентропије: умјесто заштитне матрице тла и микроклиме добијамо трајно цементирање могућности за будуће пожаре, поплаве и еколошке поремећаје. Тиме се пејзаж претвара у генератор криза које ће тек наступити, док правна формулација остаје задовољна општим мјестима о „амбијенталној цјелини” и „сагласностима надлежних”. Таква правна општост не функционише као заштита, већ као позив на импровизацију, а импровизација, у овом контексту, није знак креативности него најочитији симптом институционалне слабости — знак друштва које своју будућност уређује у регистру импровизованог урбанизма и ad hoc аранжмана.
Да би ствар добила јасно лице, довољно је спустити поглед на улцињску маслинаду и Валданос. Ријеч је о простору од око 2.500 хектара, са близу 90.000 стабала — цјелини већ уписаној у државни регистар културних добара, а за коју се паралелно воде иницијативе да постане парк природе и културно добро Црне Горе. Управо ту, гдје би пејзаж требало да се заокружи у статус чуване баштине, отвара се могућност изградње хиљада објеката; сâма Општина Улцињ процјењује да се унутар маслинаде потенцијално налази 2.073 локације за градњу. Тиме се простор који је стољећима функционисао као заједнички архив — живописни споменик у којем се преплићу меморија предака и савремени живот — трансформише у план за систематску фрагментацију. Оно што је било континуитет органског насљеђа претвара се у топографију парцелисаног интереса. Отпор локалне самоуправе зато ваља тумачити као глас polis-a у његовом изворном значењу: покушај заједнице да одбрани не само културну баштину, већ и сопствени онтолошки континуитет, сâму могућност трајања у пејзажу који није тек територија, већ матрица идентитета.
Ништа мање симптоматично није и ћутање надлежних министарстава урбанизма, пољопривреде и екологије на новинарско питање како ће се, у новонасталој нормативној ситуацији, заиста штитити маслињаци. Такво ћутање је политички чин одсуства: стратегија која се артикулише управо кроз неартикулисаност. Ћутање је политика без текста, доказ да се кључна питања друштвеног опстанка препуштају инерцији тржишта и импровизованом надзору, који постоји само као реторичка фигура. У тренутку када би институције морале бити глас заједничког интереса, оне се повлаче у ћутање, чиме пејзаж препуштају говору најгрубље материје — бетона. Бетон, у том смислу, постаје нови језик власти: језик у којем се нормативна празнина претаче у физичку пуноћу, а тишина институција у монолитни говор зида, темеља и плоче. Када институције изгубе способност артикулације, простор почиње да говори сâм, али његов језик више није онај традиције и заједничког трајања, већ језик цемента и арматуре — језик у којем природа престаје да буде хоризонт заједничког живота и бива сведена на грађевинску парцелу.
Проф. др Радоје В. Шошкић: „Квака 22: слобода кроз негацију“
У филозофским терминима, свједочимо хегемонији темпоралног над вјечним: краткорочни приход надвладава интергенерацијску правду. У том оквиру, маслина није само хортикултурни ентитет, већ онтолошка фигура времена – спор и отпоран организам који указује на могућност заједнице да мисли властиту будућност у хоризонту стољећâ. Маслина захтијева посвећеност, бригу, стрпљење и континуитет; она је вјежба времена у његовој продуженој, ритмичкој димензији. Насупрот томе, туристички „објекат“ оперише у логици сезонске оптимизације и визуелног маркетинга – логици у којој се вријеме своди на тренутни принос и на тржишно мјерљив спектакл.
Оно што се овдје сукобљава нису само интереси, већ темпорални режими: ритам маслине, органски ритам трајања који припада животу, наспрам темпа профита, механичког убрзања које припада рационализму и празнини. Ритам маслине јесте откуцај бића, спорост која носи смисао; темпо профита јесте метрономско убрзавање без садржаја, стрка у којој се губи есенција живота. У том расцјепу између трајања и убрзања не одлучује се само судбина пејзажа, већ и онтолошки статус нашег времена: да ли ће будућност остати хоризонт у којем се збива смисао, или ће бити сведена на аритметику тренутка лишену трајања. Држава се, опредјељујући се за темпо који компримује будућност у привремено пуну касу и трајно осиромашен крајолик, одриче могућности етике трајања. У том одрицању рађа се парадокс аутоколонизације: заједница се, под изговором развоја, поставља у положај колонизатора сопственог пејзажа и прошлости, бришући линију континуитета и претварајући насљеђе у експлоатисани ресурс – у монокултуру профита која, за разлику од маслине, не познаје трајност, већ само функционалност и утилитаризам.
„Бетонизација маслињака” није реторичка фигура, већ перформативни политичко-еколошки чин: он пројектује и кодификује облике будућег живота. Предаја маслине логици градње не мијења једино визуру крајолика; она реоријентише оно што сматрамо морално видљивим — онтолошки хоризонт етике. Етика овдје није апстрактна норма која лебди изнад праксе, него иманентна вјежба мјеста: она настаје у односима његе, у ритмовима бербе, у дугим циклусима обраде тла који се не поклапају с политичким кварталима. Свака нова кровна плоча која се ту постави производи ново морално поље — редефинише коме и у којем времену припадају плодови земље, те какав ћемо однос градити према насљеђу које примамо.
Стога, питање маслињака прелази границу правно–административне дилеме и улази у поље идентитета и темпоралности: ради ли се о заједници која зна носити властиту прошлост у будућност или о друштву које садашњост инструментализује као једнократни приход? Одговор је одлучујући: од избора зависи да ли ће наша политика бити политичка економија тренутка или етика трајања.
