Поводом празника Светог Василија Острошког редакција Журнала у наставцима доноси расправу исповједника православља епископа далматинског Никодима Милаша под горњим насловом. Расправу је првобитно објавио епископ Милаш у Дубровнику 1913. године, у штампи Српске дубровачке штампарије.
Први, други, трећи и четврти наставак.
Пише: Епископ Никодим Милаш
Пок. архимандрит Руварац, пишући о дјеловању фратара у југозападним српским земљама у XVII. вијеку, кад се радило о ослобођењу хришћана од Турака, и осврћући се на то, како су они себе издавали за делегате и пуномоћнике хришћанских народа у Турској, пита: „Тко ће да зна и тко ће да верује тим босанским фратровима, који су се непрестано мотали тамо амо и обијали прагове австријскога двора и австријских ђенерала, али увек гледали и вребали прилику, да што за себе упецају?“ Ово каже пок. Руварац за фратре онога доба. А ово исто, само мало друкчије, може се рећи и за разне калуђере онога доба, који су такође обијали прагове разних великаша на Западу.
Никодим Милаш – Свети Василије Острошки, Разјашњење једнога питања из светитељевог живота (први дио)
Само што за српске православне калуђере тога доба, постоји још једна врло отежавна околност. Фратри јесу се „непрестано мотали тамо амо и вребали да што за себе упецају“, али они нијесу никада заборављали вјеру своју, нити интересе своје цркве; док они српски православни калуђери ради својих личних материјалних интереса продавали су и вјеру своју, и тако рећи такмили се у Риму, који ће боље да покаже, како се одметнуо од православне цркве, само да би чим више измамио материјалне помоћи из Рима. Образ им се види у писму из требињског манастира од 3. јануара 1671. папи Клименту X! И знајући све што се збивало у поменутим земљама у оно доба, ми смионо тврдимо, да само благодарећи вјерској свијести српскога народа, православна се вјера сачувала у оним српским предјелима.“Чувар је благочастија само тијело цркве, то јест, сами народ“, рекоше у половини прошлога вијека православни источни патријарси. За српски народ ово се може рећи у најпотпунијем смислу, јер је он једини кроз све вијекове сачувао православље у српским земљама. Своје је манастире он љубио и пазио као највећу светињу, и приступао им је кад је год могао. Али није то чинио, што су га тамо привлачили калуђери својом молитвом и својим богоугодним дјелима, него што је одан био православној вјери својој и што је вјеровао у светињу мјеста, гдје почивају мошти његових великих светитеља, у чију се помоћ он у својим невољама надао. А ако је у разним тешким историјским приликама неки мали дио српскога народа превјерио, томе је у највећој мјери крив немар оних, који су позвани били да га од тога сачувају, а између којих међутијем, на црну и вјечиту срамоту своју, било је доста, који му собом у томе пружаху примјер. Каквих је све калуђера било особито у требињском манастиру у оно доба, тј.у другој поли XVII вијека, видјели смо. А народно предање казује, да је између њих било врло поганих људи и за свако зло способних. По истоме предању, др. Влад. Ћоровић биљежи у поменутој својој радњи, да је и „сам св.Василије због пакости свога браства морао да бјежи у Острог.“
Испитавши све односне документе, и штампане и нештампане, који се тичу херцеговачкот митрополита Василија, прикупивши све биљешке, које смо могли да о њему нађемо, и проучивши све прилике тадашњег црквено-народног живота у Херцеговини и околним земљама, ми смо тијем извршили постављени себи задатак о томе, колико је истинито оно дописивање митрополита Василија са римским папама.
Да укратко сада споменемо главно, што знадемо из живота митрополита Василија, Острошкога светитеља, а што је на истини основано, допунивши и у неколико поновивши оно што смо већ рекли.
*
Свети Василије Острошки родом је Херцеговац. Већ у младим својим годинама ступио је у калуђерство у Светобогородичном манастиру Требињском (Тврдошу).
Као млад калуђер налазио се св. Василије за неко вријеме у манастиру на Цетињу у Црној Гори за владиковања митрополита Мардарија Корнећанина. Кад је овај митрополит ступио у свезу са агентима римске пропаганде и спремао се на превјеру, коју је послије и извршио, млади калуђер Василије негодовао је на то и старао се одвратити Мардарија од зле његове намјере. Послије је Василије ово и јавно чинио, кад је видио Мардаријево упорство, и јавне је бесједе говорио у обрану истине православне вјере, а противу римских заблуда. Ово је била једна од првих основа, ради чега га у синаксару односне му црквене службе животописац спомиње, као ревнитеља православља. Мардарије онај није могао ништа да учини противу Василија, уз којега је био сав народ црногорски, него га је оклеветао за један гријех, у којем се сам тај злосретни митрополит налазио, и тијем наравно приморао је морално Василија да се уклони. Повратио се св.Василије у свој постриг, у Требињски манастир, и ту буде произведен за архимандрита. Као архимандрит отишао је у Свету Гору и затијем у Русију. Из Русије се повратио у отаџбину са богатим даровима, које је добио од рускога царскога двора и од побожних Руса.
Из једнога записа дознајемо, да је 1639.године св. Василије био већ митрополит захумски. Редовно епархијско сједиште имао је у Требињу, све до 1655. године, кад је пренио сједиште у Оногошт (Никшић).
За прво вријеме свога владиковања изгледа да је митрополит Василије могао да мирно управља повјереном му црквом. Али 1651. године догодио се познати нам метеж у требињској епархији, који је изазвао онај наметнути митрополит Арсеније. Том приликом, и пошто је сав тај метеж изазван био од агената римске пропаганде, чија је намјера била отргнути ону епархију од православне цркве и придружити је римској столици, св. Василије се истакао енергичним и одушевљеним браниоцем православне вјере. У поменутом синаксару истакнут је овај моменат и узвишеност учења православне вјере, а у сједалну црквене службе св. Василију, црква га овако велича: Православно, святе Bacиліe, церковь Хрістову упасль еси, еретическія отгоняя горкія плевели; сего ради во вишнихь водворяешися блаженне.
Поменуте (1651.) године, српски патријарх Гаврило спојио је требињску епархију са источно-херцеговачком, а четири године кашње пренио је св. Василије епархијско сједиште у Оногошт, од куда је за петнаест година управљао црквом све Херцеговине. Услијед интрига, које су се биле почеле опет појављивати у требињској епархији, а у правцу прије поменутог лажног митрополита Арсенија, патријарх Гаврило нашао је за нужно потврдити 1657. своју пређашњу синђелију о спојењу обје епархије, како би тијем био за свагда прекраћен сваки даљи спор.
Тежња за подвижничким усамљеничким животом била је урођена св. Василију. Тој је својој тежњи он давао израза и тада, кад је у Требињу боравио, и то сваки пут, кад му се за то згода пружала, удаљавајући се на молитву у усамљена мјеста, а чиме су се, као што смо видјели, користили непријатељи његови у своје нечисте сврхе. Прешавши у Оногошт, који се, упоредо са немирном требињском облашћу, налазио у доста мирном предјелу, св. Василије нашао је сада згоду да може лакше задовољавати својој подвижничкој тежњи, те је почео често бивати у брдовитим мјестима Острога, особито ондје, гдје се налазила једна пећина, која је била испосница старијег једног српског подвижника, и у којој је св. Василије често проводио вријеме у посту и молитви.Ту је била и црквица са неколико ћелијица у облику манастира, гдје је св.Василије, као што сам пише, проводио вријеме са другим испосницима у молитви. Послије он је све то обновио и манастир уредио; па да би обезбиједио цркву и манастир са материјалне стране, он је купио више земаља у манастирској околини, и то све приложио цркви у част Ваведенија св.Богородице и Острошком манастиру. Свједочи о томе његово завјештајно писмо, које се и данас чува, и које је по неким штампаним издањима написано било 1663, а по другима 1666.године. Ово писмо налази се у Додатку под бр. X, из којега се дознаје, какве је све земље св. Василије приложио Световаведенском манастиру Острошком.
Из једнога записа дознајемо, да је 1667.саграђена била у пећини и друга црквица у част светога Крста Господња, а благословом св. Василија.
Те исте (1667.) године ишао је св.Василије у Пећ к патријарху Максиму. Повод је томе био, да Острошком манастиру обезбиједи оне земље, које је он даровао био манастиру, а које су хтјели да присвоје неки сељаци, па је св.Василије желио, да патријаршеским авторитетом буду принуђени они сељаци да мирују у манастирска добра. Патријарх је повољно ријешио Василијеву жељу, и издао у Пећи односну грамату, која је штампана у Додатку под бр.XI.
Посљедње године свога земаљског живота провео је св.Василије у Острошким странама мирно.Тако мислимо, јер немамо историјских података о противном. Да је тада већи дио времена проводио у посту и молитви, спремајући се за одлазак у вјечни живот, свједочи живо још народно предање. Умро је 29.априла 1671. године, а свето тијело његово показало је, да му је душа на небу међу светитељима и Божјим угодницима.
Крај.
Документарне додатке, „Листине“, у расправи епископа Милаша, читалац може наћи на линку
