Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
На почетку смо друге такмичарске фазе Мундобаскета 2023. Међу 16 најбољих екипа на свијету су и Србија и Црна Гора. Велики успјех са различитим перспективама. Србија је у налету са 3/0 учинком и пред њом је јасан пут у саму завршницу, у четвртфинале. Побједе против Италије и Доминиканске републике дале би јој смјер који избјегава САД у елиминационом мечу тог четвртфинала. И ајде да поновимо: све то без прве петорке на папиру. Јокић, Калинић, Покушевски, Недовић, Мицић, Бјелица…. итд.
Црна Гора је поражена од Литваније и ако се не деси супер-мега чудо, чека је пораз и од САД. Ту би био крај црногорским надањима да би „црвени“ могли такође међу 8 репрезентација свијета. Али и без тога овај њихов пролазак у другу фазу је историјски успјех. Са његових висина још су увјек видљиве квалификације за Олимпијске игре.
А сад мало и о већ поменутим Американцима. Док Србија слави улазак у четвртфинале, а Црна Гора пролазак у етапу прије тога, Американци се понашају као ванземаљци. Дио њихових играча не знају са сигурношћу о каквом се овдје такмичењу ради! Знају да није НБА лига, али не знају тачно шта је? Јер, за њих је шампионат, онај прави, свијета њихова домаћа америчка лига. Други опет међу њима, не знају против кога се игра. Када су недавно, прије почетка Мундобаскета играли пријатељску утакмицу против Грчке, са којом ће касније овдје били у групи, један амерички кошаркаш је био упитан како доживљава такав пријатељски меч с обзиром да их чека исти противник на званичном такмичењу. Овај је са чуђењем питао: „Шта зар опет играмо са њима“?
Неком је Далеки Исток као свемир, а неком тек далеки Дивљи (у спортском смислу) запад…
До читања у сљедећем броју….
