Пише: Теодора Шкобо
„Ушто одмор.” “Ма кринџ си.” “Немој си делулу, џоинуј ме.” Просечан читалац старији од тридесетак година, уколико нема децу тинејџерског или узраста до средњих двадесетих (па чак и ако има), вероватно нема појма шта би овај дијалог могао да значи већ би помислио да се ради о неким бесмислицама.
Преведено на српски књижевни језик, овај дијалог могао би да гласи отприлике “Уживам овде”, “Срамота ме је због тебе”, “Не буди будала, придружи ми се”. Међутим, већина младих ће савршено разумети шта значи ова прва реченица, јер је њихов језик постао хибридни “серглиш”, комбинација српског и енглеског, доминантан начин комуникације међу младима.
“Зашто бих користила другу реч када ће сви разумети кад им кажем ‘шеруј’ или ‘кенселовано’. Једноставно, друштвене мреже утичу на мој говор, иако такве речи нећу користити у ситуацијама у којима је неопходно да се изражавам књижевно – на факултету или у сличним окружењима”, објашњава Ања Јовановић, студенткиња.
Писци су кроз деценије покушавали да забележе овакве промене, имитирајући говор младих и њихов актуелни сленг. У романима и причама наилазимо на непосредан језик ликова, са колоквијалним фразама и урбаним жаргоном, који често не пролазе “тест времена”. И у модернијој књижевности ликови се служе разговорним стилом, понекад чак и “уличним језиком”, како би аутентично пренели начин изражавања младих. Било да се каже “фрајер”, “кулов” или “лит”, једна ствар је слична кроз генерације – ове речи нису само устаљене фразе, већ ознака својеврсног бунта.
“Савремени српски језик се састоји не само од стандардног језика већ и од неформалних, нестандардних варијетета, у које спада и сленг. Они су природна појава у језику, а потичу из потребе да се говорник прилагоди ситуацији у којој се налази. Иако можда нисмо свесни, и те како бирамо како разговарамо са пријатељима, а како са професорима или надређенима на послу”, објашњава за НИН Александра Томашевић, истраживач-приправник у Институту за српски језик САНУ.
У том смислу се и употреба жаргона код младих сматра знаком припадности својој друштвеној групи – омладини која живи у истом времену, прати и разуме сличне садржаје. Ову појаву, наравно, често инспиришу глобални трендови. Данас се они ослањају на доминантан утицај енглеског језика, али могу бити и производ креативног приступа матерњем језику. У три до сад објављене свеске “Речника нових речи у српском језику”, који издаје САНУ, налази се око 1.200 нових речи, многе управо пореклом из енглеског.
“Од речи Инстаграм настају речи инстаграмер, инстаграмерка, инстаграмисати, од речи шејм (срамота) настали су шејмер, шејмерка, па и глагол шејмовати – речи обликом потпуно прилагођене српском језику. Материјал за њега се прикупља бележењем речи на друштвеним мрежама, у јавном говору и публицистици”, објашњава Томашевић.
Чињеница је да свака генерација прави нови језик, а са снажним утицајем мрежа није ни чудо да се новије речи попут ”риз” или “делулу” веома брзо одомаћују у говору.
“Млађе генерације се увек другачије изражавају од својих старијих суграђана и претходника, тако да није необично што млади стварају свој жаргон. Међутим, данас смо као друштво под утицајем трендова који су много више глобални него што је то било раније. Интернет је омогућио младима да посредством телефона приступе садржајима који их занимају – често на енглеском језику. Тако се речи и изрази лакше усвајају, али се не развија њихова култура превођења”, објашњава за НИН Лидија Мирков, ванредни професор Факултета политичких наука.
Управо зато, када данас чујемо “сас”, “леџит” или “тред вајф”, треба имати на уму да је иста дилема постојала и педесетак година раније. Тада је “фаца” звучало подједнако необично као што је данас “кринџ“.
Економичност језика
Овај “серглиш” показује како млади користе англо-српски у свакодневној комуникацији, стварајући потпуно нови, понекад нејасан говор. Док су се изрази раније “увлачили” у свакодневни говор постепено, кроз разговоре или омиљене филмове, данас се нови изрази шире готово тренутно захваљујући интернету. ТикТок, Инстаграм и гејминг култура омогућавају да реч попут “сас” и “скибиди” постане позната за само неколико дана.
“Лингвисти су дужни да бележе појаве које представљају језичку стварност. Иако се многима не допада позајмљивање речи из других језика, оно се не може игнорисати. Бележење нових речи и израза не значи истовремено и њихово смештање у стандардни језик. Оно је сведочанство о језичкој слици у одређеном временском и друштвеном тренутку”, објашњава Томашевић.
Енглески је већ деценијама главни начин комуникације, јер су друштвене мреже, филмови и музика створили посебну супкултуру која га је наметнула. Млади који одрастају на мрежама готово несвесно усвајају речи и фразе, а за њих, тај лексикон има функцију друштвеног кода – онај ко “зна” и користи одговарајући сленг показује да је део заједнице.
Интернет – фабрика речи
ТикТок и Инстаграм нису само места за забаву, већ и права фабрика језичких трендова. И док су кафане и клубови били центар језичке ренесансе, данас су то вирални клипови популарних инфлуенсера. Суштина је иста – језик путује најбрже тамо где је младост најгласнија – што је сада “фид”.
“Интернет представља неисцрпан извор нових речи. У контакту смо са популацијом целе планете и са њима пратимо актуелне појаве. Један од најактуелнијих трендова на интернету, плишана лутка Лабубу и њена сестра са бувљака Лафуфу, утиче на то да лингвисти данас причају о томе да ли је исправно рећи купила сам Лабубу или Лабубуа”, објашњава Томашевић.
Језик није угрожен самим постојањем англицизама – језик је жива материја која се стално мења и прилагођава. Ипак, како можемо говорити о обогаћивању језика када млади данас кажу “у што одмор”, граматички потпуно неправилну реченицу, само зато што звуче “другачије” од неутралног “лепо се проводим”. Прави проблем лежи у перцепцији: да ли ове промене представљају обогаћивање језика или његову декаденцију?
Децу данас обликује медијски простор, а он је често склон баналности. Један од озбиљних проблема ове генерације није сам речник, већ поједностављивање језика, које је последица времена у коме одрастају.
“То показује глобалну слику: енглеске институције радо усвајају жаргонске речи или неологизме. Наше институције, међутим, више раде на стандардизацији језика него на приближавању језика младима јер су заокупљене исправљањем грешака које у јавност пласирају медији, па немају времена за терминологију и изразе који би младима били блиски и који би истовремено могли да повежу генерације”, објашњава Мирков.
Две стране медаље
“Зашто једноставно не кажете срамота, него причате кринџ?”, питање је које родитељи често постављају. За њих то делује као непотребно “затупљивање“ језика.
С једне стране, усвајање енглеских израза отвара врата глобалној комуникацији. Млади без проблема прате садржаје, али имају и фундаментално разумевање са вршњацима из целог света. С друге стране, превелика употреба сленга може довести до осиромашења изражавања. Ако све може да буде “кул” или “топ”, онда се губи нијансираност језика и речитост. Неко ко би раније рекао “незгодно”, или “непријатно” или “лоше”, данас све своди на једну реч – “кринџ”.
Некада су енглески изрази у језик улазили на другачији начин – најпознатији пример тога је реч “скајскрејпер”, која је код нас преведена као “небодер”, класичан пример преношења значења кроз домаће језичке елементе – калк. Кад то није могуће, речи се преузимају: српски је, уосталом, свету подарио реч „вампир“, а заузврат добио читав низ страних израза који непрестано улазе у наш говор. Проблем настаје кад изостане труд да се нова реч уклопи – зато често не тражимо замену за речи попут „апдејт“, јер је у пракси не осећамо као страни појам. Ипак, то што неку реч научимо на енглеском језику, не значи да је и суштински разумемо.
“Када учимо стране језике, ширимо своје знање хоризонтално – можемо једну реч да кажемо на неколико језика, али то не продубљује наше разумевање именованог предмета. Продубљивање знања о матерњем језику активира посебне неуролошке зоне, што се најбоље постиже читањем књига са што мање страних речи. Стране изразе, наравно, не треба користити без мере. Неки су неопходни – попут ‘фрижидера’, јер је то био изум који нам је стигао споља. Али појмове попут вештачка интелигенција могли смо лепо да преведемо, док се скраћеница АИ усталила, а домаћа верзија ВИ није. То ствара нелогичности”, објашњава Мирков, додајући да је “адекватно превођење неопходно за чување језика”.
“Важно је да не одустанемо само зато што звучи тешко јер застајање и покушај превођења јесте вежба – као што вежбамо тело, тако можемо да вежбамо и језик”, објашњава Мирков.
Како даље говори, сваког месеца нестаје понеки мали језик у свету, када умре последњи говорник. Зато не би требало сами себе да доведемо у опасност да изгубимо свој.
“Занимљиво је да је српска реч паприка отишла у свет посредством мађарских кухињских рецепата, па чак постоји и јапански анимирани филм у ком се главни лик зове Паприка. То показује да наш језик може да се пробије – али само ако га и сами ценимо. Неким нашим студентима звучи очаравајуће да буду инфлуенсери, али – кад савладају градиво из знања језика – ипак им је драже да буду утицачи”, закључује Мирков.
Нормализација англицизама није само у српском језику, многи језици су му изложени.
“Компаније инсистирају на називању брендова и имена ликова из поп културе на оригиналном језику. Некада смо гледали Мику Миша, док данас, под притиском ауторских права и глобалних брендова, гледамо Микија Мауса. Ипак, Паја Патак је остао преведен, јер би назив Доналд Дак био рогобатан и не би успео код публике. Исто важи и за ресторане и продавнице: врло често носе енглеске називе иако је власник домаћи и роба домаћа. То је само један од примера комерцијализације језика”, објашњава Мирков.
Школа српског језика у Никшићу: Странци уче и историју, културу, калиграфију
Сленг културе
Младалачки сленг може да постане, иако у време настанка неразумљив, део стандардног говора. Реч “кул“ је пример ове појаве. Иако су нови сленгови често англицизми, речник младих је увек био важан показатељ како се језик мења под утицајем нових генерација.
“Вероватно најпознатије сведочанство о жаргону времена оставио је Драгослав Михаиловић у роману ‘Кад су цветале тикве’. Његови јунаци су фрајери, пајташи и мангупи, а јунакиње герле и цуре. Нису сви жаргонизми у роману и даље актуелни, неки се осећају старомодно (нпр. чилагер за старог човека), али су многи и даље присутни, само мање шокантни и уличарски”, објашњава Томашевић, додајући да се реч мангуп, на пример, налази у Речнику српскога књижевног језика Матице српске и не носи ознаку жаргона.
Реч мангуп је, рецимо, првобитно означавала ситну стоку која лута изван простора намењеног за боравак или испашу, па је послужила да се њоме означи мушкарац који се не понаша у складу са одређеним нормама.
“Када данас некога назовемо мангупом, мале су шансе да осећамо да је лутање, тумарање и беспосличарење оно што је спојило залутало говече и залудног момка”, каже Томашевић.
Сукоби око језика су стари колико и сам језик. Свака генерација имала је изразе које старији нису разумели, па се тако генерацијски јаз види по томе да ли неко говори “готивно” и “смор” или “фазон” и “кул”. Дакле, данашњи “скибиди“ и “делулу” представљају само наставак вечите игре језика. На крају, питање није да ли ће књижевни језик преживети – он ће се, као и до сада, мењати и прилагођавати. Питање је колико ће старије генерације бити спремне да прихвате промене и колико ће млађи бити свесни богатства сопственог језика.
Извор: НИН
