Нико се припросто не размеће иметком или неким случајем стеченим богаством, као сиротиња. Посебно сироти духом.
Погледајте само у свом комшилуку разне протуве за које не знате чиме се баве, и да имају икакав конкретан посао, како се бахато размећу: одјећом, аутомобилима, новцима, понашањем… Како неки ситни чиновник из министарства да читаву плату за скупу кошуљу и шљаштеће манжетне. Да се види да има. Никола Петровић је владао Црном Гором готово шест деценија, а и сам је био слаб на луксуз, морао је практично ‘законом’ забранити да најобичнији свијет продаје парче земље или стоку да би купио прескупо свитно црногорско, да би се у њему појавио међу људе два пута у години.
А оно би, што каже Матија, „украсило и букву с’ Иванова дола, а камоли Перка Пушељина“.
Кад видиш ове наше Перкове и погледаш пристојан и уређен свијет обузме те неки прилично неугодан стид. Ево само два примјера која су код мене изазвала такву нелагоду. Први се односи на предсједника Аустрије Александра Ван дер Беллена.
Иако је прва глава једне од најсређенијих европских држава по једноставности понашања и по стајлингу никада небисте рекли да је предсједник неке државе. Овај државник на посао долази у најобичнијем одијелу, често и са руксаком на рамену, метроом или каквим другим јавним превозом. Без икакве свите, пратње и возача. За вакцинацију против ковида прољетос се сам пријавио преко онлајн платформе. На заказани термин се појавио сам без икакве помпе мирно и птистојно чекајући ред са осталим грађанима. Њему је мјесечна плата за наше прилике невјероватних 26.000 еура.
Упоредите сад њега са нашим предсједником Ђукановићем (кад пишем ово ‘наш’ трпим озбиљан отпор прстију). Он се налази на „челу“ презадужене земље. Од осамостаљења до данас дуг земље је повећао са 720 милиона на преко четири милијарде. Земље у којој добро живе једино криминалци, шверцери и људи који продају наслијеђено. Сви остали животаре. Е, тај наш предсједник посљедњих 30 година није отишао ни до тоалета без пар пратилаца и макар двоје кола. Не може човјек приуштити себи мерак да чује Славицу Ћуктераш, а да то нас не кошта ноћнога рада пет, шест чувара, његовог возача и макар још двојице из пратње. У аутобус није крочио од студентских дана.
И вози га Мајбах вриједан преко 600.000 еура. Поређења ради, иако су поређења између сређеног свијета и касабе заробљене криминалом неодржива, од новца који пријестоница Аустрије потроши за чишћење снијега само током једне зиме наше Цетиње би могло да живи десет година. Што свакако не значи да би градоначелник Цетиња Кашћелан могао покоји пут скокнути до Подгорице „Глушицом“ на неки састанак. Какав би то био пресједник ако му под прозором, што каже Јоксим, „не запрди лемузина“.
Други примјер се односи на давнашњег амбасадора ЕУ у Црној Гори Џефрија Барета.
Било је то прије двадесетак година. Отвара се реконструсани пут Подгорица – Цетиње. Барет је на отварање дошао у најобичнијем чиновничком одијелу и ципелама налик онима што задуже портири. У том издању Миго Стијеповић не би ускочио у ситне сате код љубавнице. Имао је „Алкателов“ мобилни налик играчки и мјесечну плату од 15 хиљада еура. Значи човјек има плату колико тада скоро 40 наших наставника, а пристојније се понаша од помоћника директора наше сеоске школе, рецимо на Чеву.
Сада би неко склон простом рачуну рекао да аустријски предсједник за један мандат од шест година инкасира преко 1, 8 милиона еура плате. А наш то са званичном платом од хиљаду у кусур еура не би скупио до пензије. Ипак аустријски се не бави увозом банана, нема хидроцентрале, кућу од 2000 квадрата под Горицом… Још кад би Ацо аустријски видио колекцију сатова старијег брата нашега Аца од љубоморе би свиснуо. То је иметак. Не и стил.
Због те различите перцепције живота и новца ми смо два свијета.
Мирко Пламенац
