Да ли је нова премијерка мислила да Италија неће бити трн у оку ЕУ или је повукла црвену линију кад је реч о мешању блока у национална питања
Шта су иза затворених врата на састанку у Бриселу европски званичници рекли италијанској премијерки, а шта је она њима одговорила, остаће тајна јер је изостала уобичајена конференција за медије. Из Брисела је штуро саопштено да су председник Европског савета Шарл Мишел, председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен и председница Европског парламента Роберта Метсола с Ђорђом Мелони разговарали о енергетској кризи и економским проблемима. Метсола је вешто заобишла политичке разлике и усредсредила се на заједничке изазове рекавши да је свесна да чланице блока живе у различитим околностима, али да морају пронаћи храброст и политичку вољу да удруже снаге. Позитиван импулс након прве званичне иностране посете послала је и премијерка прве италијанске десничарске владе након Другог светског рата, рекавши да је задовољна климом коју је осетила у Бриселу. Истакла је да су разговарали о рату у Украјини, у којем она држи страну Западу, потом о повећању цене енергената, али и о приливу миграната с којим се Италија суочава, а у чему се често сукобљава са ЕУ.
Може се рећи да је састанак био искрен и позитиван, како рече италијанска премијерка, али се не може закључити да ли су постигли заједнички став о свим питањима, онако удружено како то заговара Метсола. Не може се са сигурношћу тврдити ни да ли је било обећање или заправо претња то што је предводница крајње деснице из Рима искористила посету да у седишту ЕУ каже да ће Италија бити сила на коју треба рачунати у пословима уније. Контекстом ове изјаве баве се критичари које је заинтригирало то што је Мелонијева даље додала да „ми нисмо Марсовци, већ људи од крви и меса који могу да појасне своје ставове”.
Да ли је Ђорђа Мелони поручила да не осећа блискост ни са једним недемократским режимом, тачније, да неће бити трн у оку Бриселу, или се сврстала у ред с владама које замерају унији да се превише меша у национална питања чланица?
Разлога за дилему има више, због чега се њен пут у Брисел не посматра као обична посета новог лидера који само обнавља непоколебљиве везе с европском фамилијом. Мелонијеву, пре свега, бије глас да је носталгична за Мусолинијем, али њено негирање није претерано убедљиво. Нова влада на мети је критика јер је хиљадама следбеника Бенита Мусолинија дозвољено да у дучеовом родном месту Предапију, носећи фашистичке симболе, марширају до крипте у којој почивају његови посмртни остаци.
Мелонијева је истовремено, пак, недвосмислена у ставу да је Европа наметљива у малим стварима, а одсутна кад је реч о великим питањима, због чега више нагиње стилу Пољака и Мађара у којем Брисел већ „ужива”. Стога није мало критичара који мисле да ће Рим бити део опструкционистичког курса у ЕУ, где многе важне одлуке морају бити донете једногласно. За њих је одлазак Ђорђе Мелони у Брисел тренутак кад је крајња десница из Рима пришла бедемима западњачких принципа. Али ваља подсетити и на то да Италија није непријатељ ушанчен у рововима око бриселских зидина, спреман да разбије европске редове, пре свега јер дуг ове земље премашује 150 одсто бруто домаћег производа.
Италија је снаге усмерила на то да се домогне 200 милијарди помоћи из Брисела и бориће се за то до последњег евра. Суочавање с економским проблемима и изналажење начина да се обичном човеку помогне да извуче живу главу из кризе приоритет је и ове десничарске владе.
Извор: Политика
