Danima ne mogu da se opravim od medijske galame koja se digla nakon spaljivanja lutke Androser. Izgorjela karnevalska lutka, čudna mi čuda! Da je Nikolidis Andrej gospodin čovjek i pisac od renomea, on bi zaiskao od spaljivača da mu rezervišu mjesto u prvom redu, te da estetski uživa u plamenu te goleme lutke. Dočim, digla se čitava armija branitelja da osvijesti javnost da je spaljen pravi čovjek, a ne lutka. Dočim, digla se čitava armija tužitelja da dokažu da je spaljena lutka, a ne pisac. Dočim, pisac-lutak je napisao „Poslanicu“, ne baš izuzetnu.
Nu, što su, pritom, u toj smješi politike, stvarnosti i fikcije, u toj postmodernoj lakrdiji, izgorjeli moji krhki živci od toliko neukusa, nikom ništa.
Deder, sad posve oslabljenih živaca, prisjetio sam se Iva Andrića, pisca kojeg bogato nagrađivani pisac Nikolidis baš naročito ne štuje. Jednom sam gledao na internetu kako Andrej Nikolaidis pokušava da detronizuje Njegoša, Dostojevskog i Andrića. Osim što je izjavio kako ne voli da ih čita, rekao je još da Fjodora mrzi, da čak „baci knjigu“ kad mu se nađe u rukama.
Tolika je, golema, u Andreja estetska mržnja, koja je (samo)opravdana time što Andrej ne voli knjige lišene „autoironije“. E zato, rekoh, da je Andrej pisac od renomea, on bi postupio u skladu s autoironijom i zatražio mjesto u prvom redu ispred tog lutkarskog požara.
Bilo bi šmekerski da je u tom času, pride, uzeo naglas da čita jednu Andrićevu pripovijest, možda onu u kojoj ima jedna strašna misao: „Sagoreti bez ostatka, izgubiti se u opštem požaru svetova, kao vatra u vatri”. Nu, šta to znači? To znaju samo oni sa vatrom u grudima.
Milovan Urvan
