Пише: Милован Урван
Када једна држава шаље свог представника на прославу војне операције коју српски народ доживљава као симбол страдања, егзодуса и губитка завичаја, онда то није само дипломатски протокол. То је политичка порука.
Црна Гора данас није послала само отправника. Послала је поруку да су туђе жртве прихватљиве ако се уклапају у дневнополитичке интересе. Дочим, историја не трпи такву трговину. Она памти и славља и сузе, и фанфаре и колоне избјеглица.
Нико не може забранити Хрватској да своју војну побједу обиљежава онако како сматра исправним. Али јесте питање политичке и моралне одговорности сваке друге државе хоће ли својим присуством дати легитимитет догађају који за стотине хиљада људи представља успомену на напуштене домове, гробове предака и године избјеглиштва.
Посебно боли када то чини Црна Гора – земља у којој живи велики број потомака оних који су из Крајине дошли не својом вољом, већ пред налетом рата. Зар је толико тешко показати макар онолико обзира колико захтијева елементарно поштовање према туђој трагедији?
Политика која заборавља бол сопственог народа, или народа са којим дијели историју, на крају изгуби и достојанство и повјерење. Јер државе се не мјере само бројем савезника, него и способношћу да остану људске онда када је то политички најтеже. Зато овај гест није спор због прошлости, већ због будућности. Помирење се не гради слављењем туђе несреће, нити се добросусједство учвршћује игнорисањем жртава. Поштовање према сваком страдалнику није слабост, него темељ сваког озбиљног друштва.
Историја ће и овај потез забиљежити, али остаје питање хоће ли га памтити као чин државничке мудрости или као још један тренутак у којем је политички интерес надјачао морал, постајући брука.
