Пише: Бојан Димитријевић
Слободан Пенезић Крцун спада у ред личности чију биографију је тешко сачинити. Не због могућег недостатка архивске грађе по појединим питањима из његове биографије или политичке каријере. Иако је архивска грађа – партијска, државна, а одскора и лична – доступна, ипак нема интереса, а можда ни храбрости да се Пенезићев рад и биографија студиозније истражују.
Не, то је због очекивања да се растумачи његова смрт у саобраћајној несрећи. Његова контроверзна улога у рату и политичка каријера после рата и даље су замагљене питањем да ли је на њега 1964. године изведен атентат. Или је реч о случају – тешкој саобраћајној незгоди, која је изазвана низом околности на друму код Лазаревца? Због природе идеолошке власти у Титовој Југославији и догађаја који ће уследити у периоду 1964–1966. године, већина Срба и данас верују да је Пенезић убијен. Та околност замагљује реалан поглед на његову биографију.
Друга околност је значајан број савременика (мада већ у поодмаклим годинама) који су овде или онде срели Пенезића, или других који су чули ову или ону анегдоту о њему, везану за фудбалски клуб “Црвена звезда”, за седење у “Мадери” или некој другој београдској кафани, за неку изјаву или анегдоту из родног Ужица. Ова околност дозвољава да јавност на бази стереотипа гради слику о њему. На овај начин стечена је једна готово романтично-меланхолична слика о Пенезићу, коју историчар тешко може да потврди некаквим архивским документом, па чак и неким писаним сећањима.
Наредна околност је свакако његова ратна улога – из које његови тадашњи противници или њихови наследници стварају слику Пенезића као убице – крвника, који је у име идеологије послао на стратиште хиљаде противника – Срба, који нису делили исте идеолошке замисли као он сам и његова партија.
Слободан Пенезић Крцун је имао само 23 године када је постао личност која је у ратним околностима 1941. године одлучивала о судбинама многих, а посебно противника комунистичке идеологије чији је био приврженик од гимназијских дана у Ужицу. Борба “против пете колоне” у такозваној Ужичкој републици обележиће његов ратни пут. Њега не познају ни организациони секретар Партије Александар Ранковић, а камоли генерални секретар Јосип Броз Тито, вероватно ни остали чланови Политбироа КПЈ све док не стигну у Ужице тих јесењих дана ратне 1941. Међутим, он у суштини сам, пре доласка руководства, организује затвор, хапси и ислеђује такозване “петоколонаше”. Понеког и убијају његови борци пре него што то постане шира пракса коју је спроводио партизански врх.
Неко време после повлачења партизана из Ужица, у јуну 1942. Пенезић је послат на дужност у Другу пролетерску бригаду. Иако је дуго био само “заменик политичког комесара” те бригаде, Пенезић и даље има директну комуникацију са Ранковићем, Сретеном Жујовићем, Централним комитетом, Врховним штабом… што је податак који говори о његовој реалној моћи у односу на формалну дужност. Његова ратна љубав и касније супруга Гроздана Зина Белић у исто време је стигла у “Полит-одјел” Друге пролетерске бригаде. За разлику од Прве, у чији састав су ушли партизани из Србије и Црне Горе, Другу пролетерску бригаду су формирали искључиво србијански партизани који су се повукли из окупиране Србије, у зиму 1941/1942. године. Она ће задржати српски – србијански карактер до краја рата. Видимо у списку руководилаца бригаде и многа позната имена. Добар део њих, па и сам Пенезић чиниће послератни државни, политички, партијски, војни и безбедносни врх и друге структуре у Србији или Југославији. Док је био жив, борци Друге пролетерске бригаде и Пенезић сматрали су се за једно, јер је био политички комесар у њеним најтежим ратним тренуцима.
Када је 1944. формирана комунистичка тајна полиција – “Озна”, послератна “Удба”, био је њен први човек у Србији и остао запамћен и слављен као “отац српске службе”. О тим првим данима пише његов блиски сарадник, шумадијски партизан Слободан Крстић Уча: “…добро се сећам његовог одговора на моје питање шта је Озна. Крцун, на њему својствен начин, да не троши узалуд речи, подигао је обрве, осмехнуо се другарски и прозборио једну једину реч: Полиција!”
Млад човек, који је прерано дошао до моћи над животом и смрћу, фанатизован у служби прилично круте идеологије, лично храбар али и покоран ауторитетима у Партији – Титу и Александру Ранковићу, у годинама после рата кретао се у супротностима: од хладног цинизма до сентименталности, брижан према породици а оштар према идеолошким противницима. Док је руководио и додељивао средства из државног буџета, био је код куће штедљив и на ивици скромности.
Нетипична саобраћајна несрећа у којој је настрадао Слободан Пенезић произвела је много накнадних коментара и сећања, из којих се стиче утисак да се Пенезић замерио неком пре погибије. Углавном се помиње Тито. Документарних потврда да се Пенезић замерио Титу, који га је онда, користећи механизме Службе, уклонио новембра 1964. године, једноставно – нема. Све је у домену личних сећања и тумачења савременика. Из свега што је истраживачу тренутно расположиво, види се да Пенезић ни у једном тренутку није јавно реметио Титов водећи положај у Партији и држави. Та верност Титу датира још из 1941. године и он ју је изражавао све до краја живота.
Тог 6. новембра 1964. године, председник Извршеног већа Србије Слободан Пенезић и председник организационог већа у Скупштини Србије, ветеран и пуковник УДБ-е Светолик Лазаревић кренули су на Пету среску конференцију у Титовом Ужицу, организовану у јеку припрема за предстојећи Осми конгрес СКЈ. Према званичном саопштењу Секретаријата за унутрашње послове, негде после поднева, на деоници код села Шопића, близу Лазаревца, Пенезићев “олдсмобил” је ударио камени одбојник на ивици друма, слетео и ударио у дрво са стране друма. Настрадали су Пенезић и Лазаревић, а два дана касније од последица тешких повреда преминуо је и возач Милорад Ломић.
Овакав изненадни крај створио је својеврсни мит о Слободану Пенезићу, који има две потпуно супротне фазе и два различита садржаја. У првој фази 1964–1966, непосредно после његове погибије, истичу се његова оданост комунизму и револуционарност.
У својеврсној међуфази, у време после Брионског пленума 1. јула 1966, јавља се сумња да је и Пенезић уклоњен, тако што је настрадао у саобраћајној несрећи. Брионски пленум, на коме су смењени Пенезићеви ратни и послератни другови из Службе: Александар Ранковић, Светислав Стефановић, Војин Лукић, а за њима отворена критика на рачун Државне безбедности, похапшени и испитивани поједини, а други припадници у тишини пензионисани, актуелизовали су Пенезићев лик, а посебно његови погибију на Ибарској магистрали. Његов нестанак са историјске и животне сцене уклопио се у ток смена које су извршене у ресору безбедности, а које су биле увод у обрачун Тита и партије са Ранковићем. Штавише, већ после пада Ранковића, Пенезићево име такође почиње да се запоставља: у разним мемоарима, енциклопедијским одредницама или смањењу нивоа обележавања годишњице његове погибије, и да се у кафанским митовима спаја са Ранковићевим именом и догађајима – сменама после Брионског пленума.
У другој фази, током осамдесетих година, Пенезић се портретише на сасвим други начин – као неко ко је бранио српске интересе у југословенској држави, био српски националиста и оштро се супротстављао Титу и руководствима из Словеније и Хрватске. У овом периоду, у јавности, Пенезића у “Србина” претвара Добрица Ћосић. Он портретише Пенезића као “првог функционера који је размишљао о положају српског народа у новој држави и концепцији југословенске и српске политике, реагује јавно на разна национална затварања и антисрпство. У мом доживљају, он је био први српски политичар који је увиђао српске поразе и наслутио, рећи ћу крупну реч, заверу националних олигархија против Србије…”
Добар део ове монографије заснован је на документацији коју је његов млађи син Срђа Пенезић оставио Историјском архиву у Ужицу. Та грађа је овој монографији дала један другачији печат, поглед из личног Пенезићевог или његовог породичног угла. Највише кроз његове расуте опсервације у писмима, већем броју докумената, текстова говора и писаних аутобиографских сећања, затим мноштву фотографија и личних предмета према којима смо могли да се одредимо боље када је истраживање Пенезићеве биографије у питању.
Ова књига има улогу да обележи шест деценија од Пенезићевог страдања, али и укаже на једну од најзначајнијих личности српске историје средином 20. века. Она има намеру да Пенезићеву личност ослика далеко више од ове уобичајене представе. Да му врати комплексну улогу коју је имао у српском и југословенском историјском контексту средином 20. века.
Извор: Време
