Пише: Небојша Поповић
Игра ријечи на енглеском – „претворити рубљу у решевне“(turned the ruble into rubble) – чувена је синтагма коју је амерички предсједник Џо Бајден употребио 2022. године, одмах по почетку руске специјалне војне операције у Украјини. Идеја Запада је била да ће економске санкције наметнуте Москви у муњевитом року изазвати колапс руске економије.
Амерички предсједник је то подругљивим тоном најавио након почетних разорних ефеката западних санкција на руску рубљу. Данас на Западу, међутим, ова досјетка више никоме није смијешна. У њој је садржана сва безизлазност актуелног геополитичког тренутка.
Након почетног губитка вриједности од 70%, руска рубља се готово за мање од мјесец дана стабилизовала близу нивоа на ком је била прије почетка рата. Русије је то учинила једном готово ингениозном мјером гарантујући краткорочну конвертибилност рубље у злато на домаћем тржишту, што је умирило почетну психозу. Након тога су услиједиле безбројне западне санкције које јесу нанијеле штету руској економији, али према макроекономским показатељима, чини се да је дебљи крај извукла Европа – а понајвише Њемачка.
Извјештај Европске комисије од 15. новембра предвиђа да ће 2024. година бити друга година заредом у којој ће њемачка привреда имати рецесију. Истовремено, Русија се након пада БДП-а од минус 2,1% 2022. године повратила на стазе раста од 3,6% током 2023. године, док се за 2024. предвиђа раст од чак 3,9%. Наравно, треба рећи да режим ратне економије чини своје за руску привреду.
Такође, према подацима ММФ-а, руски јавни дуг данас износи само 19,5% БДП-а што је чини једном од најмање задужених економија на свијету. Поређења ради са водећим економијама Запада(Г7), у САД стопа задужености по БДП-у износи 122,3%, у Јапану 252%, Италији 137%, Француској 112%, Канади 107%. Великој Британији 101%, те Њемачкој 62,7%.
Није случајно да се јавни дуг Русије који је 1998. године износио чак 138% БДП-а последњих година налази на историјском минимуму, као ни чињеница коју у најновијем извјештају потенцира одељак „Ранд“ корпорације за Европу – да се Русија као одговор западним санкцијама окренула злату. Наиме, ради се о земљи која је од анексије Крима 2014. прикупила више злата од било које друге државе на планети, и која то злато, како из Ранда констатују, сада користи како би подржала сопствену економију, заобишла западне санкције, олакшала међународну трговину…
Поента је у томе да се Москва за одсудни тренутак веома дуго и стратешки припремала и да Запад није успио да сломи руску економију, која по многим макроекономским показатељима на крају 2024. године стоји боље од западних. То је кључна чињеница актуелног рата који је очито много комплекснији феномен него што тренутно може било ко да замисли, и у ком је украјинска катастрофа само дјелић једне велике шаховске партије која се одиграва широм планете.
Весна Кнежевић: Књига о Западу и Русији: Како је Немачка опет постала кућа рата
Јер како другачије објаснити да нпр. Јеменски Хути, према ријечима првог човјека америчке војске за набавку наоружања, Била Лаплантеа, сада дословце располажу са пројектилима „који могу да ураде невјероватне ствари“ и потопе све бродове у Црвеном мору… Елем, у тренутку када је постало јасно да је Москва способна да се одржи економски, и да уз помоћ мреже својих партнера води бесконачан рат са Западом(надајмо се не и до судњег дана), на Западу су, а најприје у Америци, схватили да је враг однио шалу.
У том кључу треба посматрати и поновни повратак Доналда Трампа у Бијелу кућу, али и чињеницу да је Запад сада тај који први тражи преговоре са Москвом. У Кремљу одлично знају да канцелар Шолц никада не би окренуо Путинов телефонски број, као и да до тих контаката не би ни дошло да ствари по њих иду у позитивном смјеру. Долазак Трампа можда би могао да олакша преговоре, али је то за сада веома слаба гаранција.
Нажалост, читава ствар је отишла предалеко. Превише људи је страдало и превише новца је потрошено, и сада више нико није вољан да призна стратешки пораз у једном сукобу који је по много чему глобални, и у ком се пред нашим очима одиграва оно што многи виде као промјену свјетског система. Обичним становницима планете остаје да се надају да се неће ићи до краја и да ће разум ипак превагнути, јер би се пут до катастрофе могао испоставити краћим него што то тренутно изгледа.
