Пише: Милован Урван
Хиљаду награда за моју пјесму.
Ако није због награда,
зарад чега се пишу пјесме?
Не! Не говорите ми о љепоти.
О тој старој заблуди сањара.
Љепота није платила ниједан рачун,
ниједну бесану ноћ није одспавала умјесто мене.
Свака је пјесма плаћена:
по једним изгубљеним јутром,
по једним очима које су заборавиле сан,
по једним плућима пуним уздаха
које нико није тражио.
Награду не треба да добије само пјесник.
Треба да је добије његова жена,
која је годинама живјела
са човјеком чије је тијело било код куће,
а глава у реченици
која непрестано тражи свој крај.
Треба да је добије и комшија,
који ме сваког јутра гледа
како излазим неизбријан,
неиспаван,
као да сам цијелу ноћ
носио туђу грбачу на леђима.
Треба да је добије и тишина,
јер је поднијела више рукописа
него што библиотеке забораве књига
у својим прашњавим подрумима.
А ако награда ипак припадне само мени,
биће то најнеправеднија ствар
коју је књижевност икада учинила.
Јер пјесму никада не пише један човјек.
Пише је све што је,
живећи с њим,
полако престајало да живи,
док није заборавило
на матерњем језику да сања.
